Sjenka od juce
Budim se jos jedno jutro onako polumramurna. Poslije tri solje kafe u elegantnom hotelskom salonu jos uvjek mi neka magla pred ocima. Tip mi neki prilazi, trazi pogled. Ma ne da mi se. Odem ponovo u sobu, gledam se u ogledalo i ne prepoznajem tu facu. Ni sminkom ne mogu da stvorim iluziju sebe. Nisam ni tuzna ni sretna, samo onako iskljucena. Odes u svjet da nadjes sebe, a onda izgubis i ono malo sto si imao prije toga. A mozda je to car svega. Biti u nekom gradu bez proslosti i buducnosti, bez definicija. Mozda taj odraz u ogledalu jesam ona istinska prava ja, bez tudjih reflekcija. Sama sa sobom. Mozda sad treba da ZIVIM bez kocnica, da GRJESIM bez srama, da JEBEM. Ali nije mi gust onako bez savjesti, bez prekornih pogleda, bez ljudi sto me vole i mrze. A nisam tip da zivim rutinski i ZABAVLJAM se reda radi. Meni treba doza LUDILA da bi vece bilo dobro, da plesem izazovno, da se smijem ludo, da pricam sa neznancima. Trebaju mi KRAJNOSTI. Tako funkcionisem. I koliko god se trudim da budem umjerenija i da potisnem ovaj ego, ne mogu iz svoje koze. Rekao mi je S: "Ti kad si sretna, toliko si snazna da i mene obuzme neka euforija. Ali kad si tuzna, slomis i mene i sebe." I onda mi bude krivo sto nisam vise uravnotezena. NORMALNA. Ja sam ovo izabrala, a on je mene. Mozda nije fer.
|
