Lagana i pas

Lagana ima psa. Običnog Šarka. Mješanca manjeg rasta, veselo stvorenje, jednostavno. S jednostavnim potrebama: jesti, piti, mahati repom, i gotovo.
Nabavila ga je još kad su djeca bila mala, nek im bude zabava, dobro je da djeca imaju još jednog kućnog ljubimca. Mačku su već imali, ali, nije bila raspoložena za maženje, ni za igru. Samo je pozirala i ponekad bi donijela mišića pred ulazna vrata, kao nagradu.
Pas i mačka su se sprijateljili , bili su baš dobri prijatelji. Pas je možda imao problem s identitetom, možda je mislio da je mačka. Kad je ta mačka nestala, bio je tako jako tužan da su morali nabaviti drugu mačku da ga odobrovolje, da ne bude tužan i da se ima s kime igrati.
Kad je pas bio mlađi, Lagana ga je pokušavala dresirati. Kupila je priručnik i bacala loptice koje pas nije htio loviti, i šišarke koje je lovio ali bi bježao s njima, nikako da shvati da ih treba donijeti natrag. Lagana se trudila nekad s više, nekad s manje žara da nauči psa da dođe kad ga zove, ali, on bi dolazio samo kad mu se htjelo, obično kad je u ruci imala hranu za njega. Nikako drugačije. Od komandi "lezi" i "sjedni" odustala je, nije imalo smisla. Nije htio povodac, bacakao bi se i otimao, cvilio i negodovao. Jedino što se poslušno izvršavao bila je zabrana ulaženja u spavaće sobe i penjanje na kauč i razumio je da ne smije lizati ni Laganu ni djecu po rukama ili nedajbog po licu. Samo bi ih malo licnuo, dotaknu njuškom. Pas je pas, govorila je Lagana i tražila da se operu ruke nakon češkanja psa.
Ubrzo je prestala naređivati psu bilo što, poslušavši savjet mudrog kralja iz mudre knjige koji joj je rekao da pametni kraljevi naređuju samo ako su sigurni da će naređenja biti izvršena, u protivnom, ljudi bi mogli zaključiti da nisu dobri kraljevi.
Lagana se pomirila s nemirnim i neukrotivim duhom svojeg Šarka i pustila ga nek bude takav kakav je. Nedresiran. Bez povodca. Vodila ga je svakodnevno u šetnju, u trgovinu, na putovanja, u druge gradove, na plažu, u planine, kud ona, tud i pas.
Djeca su odrasla i otišla od kuće, pas je ostao.
Kad su djeca bila mala, Lagana je svoje šetnje usmjeravala prema onim parkovima u kojima su sretali prijatelje njezine djece, a sada, kad djecu više ne treba voditi u park, sad šeće onim livadama na kojima šeću oni psi koje njezin pas rado sreće. Lagani je uvijek drago kad se pas veseli, poskakuje i maše repom kad se ponjuška sa svojim psećim drugovima.
Što je pas postajao stariji, to je Lagana znala očitavati sve više njegovih znakova. Prepoznala bi kad je tražio piti a kad jesti, kad suho a kad konzervu, na poseban način tražio je poslasticu, prigovarao bi joj kad bi predugo razgovarala na telefon, kad bi dolazile prijateljice na kavu ometao razgovore i tražio da se bave njime, kad bi bili u šetnji vukao bi na onu stranu na koju bi odabrao krenuti, odbijao ući iz auta ili odbijao izaći iz auta. Ponekad bi toliko navaljivao a izađu u šetnju da bi morala pustiti nedovršen posao, a ponekad bi tvrdoglavo odbijao i vraćao se kući a Lagana bi šetala sama.
Sad je pas već jako star, ima stotinu psećih godina.
Lagana je nakon svih tih godina shvatila: nije to njezin pas, ona je njegov čovjek.