ne bi rekla da sumnjam...
Ne bi rekla da sumnjam u svoju odluku odlaska od roditelja, ali sve mi je novo! ne znam kako bi to trebalo izgledati, zasad mi ništa nije teško... kad si pod utjecajem ti nije teško i ništa ti ne smeta. a onda u jednom trenu REALITY CHECK pa me malo psiha slomi a teško je kad osoba i nije baš navikla na razgovore.
Neobično mi je gledati nekoga kako je jedan dan sve savršeno a drugi dan skoro nema ni dodira ni pogleda, možda tražim od nekoga da možda tolerira tako moje ponašanje ali ja jednostvano ne mogu prihvatiti tuđe...
Kao da sada tražim nešto drugo u vezi, do sada mi je bilo da se s nekim zabavim, nije mi smetalo što mi dečko pije ili puši i eto promijeni se to, sad mi smeta a vjerujem ako budem konstantno kvocala oko toga da će samo biti gore.
Da li je moguće da u nekoga toliko vjeruješ a da jednostavno to ne ide, a trudiš se! To mi je neshvatljivo ali polako uviđam da možda tako nešto i postoji ako se čak i oboje misle da se trude ali na totalno drugačijim područjima i riješavaju totalno različite probleme.
Jedan dan sam privremeno sretna, ali eto dođe mi trenutak da pokleknem ali mislim da to napravaim da opet prebrzo odustajem. Jedna sam od onih osoba koja će sve napraviti da ne bude nesretna, primjećujem sitnice i to me nekad čini neizmjerno sretnom, a mana mi je što previše analiziram stvari i događaje i totalni sam kontrol freak i ne znam kako se nositi s tim, osim da bude po mom sve... help! Nije puno toga u redu, ne želim vidjeti neke stvari... a puno toga mi smeta... obmane i uništavanje samopouzdanja me lome i dotičem dno dna.... jesam li normalna ili ne...
