A šta radiš tu?
20.02.2024., utorak
Orada s krumpirima
|
Jučer kuham ručak. "Kuham". Stavila sam peć ribu s krumpirima. Buljila sam u tu pećnicu dok mi je vrući zrak puhao ravno u čelo. Vruće, ali ipak ne toliko da me natjera da pomaknem glavu. Buljenje u pećnicu kod mene ima isti efekt kao buljenje u vatru. Hipnoza. Onda krenem razmišljati baš o ono, teškim temama. Smrt. Život. Veličina svemira. Ima li ovo smisla sve skupa. I tako to. Buljim u tu pećnicu i kužim, da sam ja, kao ta jebena orada. Kuham se? Pečem? Dok netko ne kaže ok, dosta je. I pojede me. I kraj. The end. Tschüss! Jesmo li svi mi zapravo oradice koje samo čekaju da se pojedu ili koje crknu same ali su cijeli svoj mali život u konstantnom strahu da će ih netko pojesti? Jesmo li?  |
01.02.2024., četvrtak
Trisšesti pokušaj otvaranja bloga.
|
Krenem, stanem, ne valja ovo ništa, ajmo ispočetka. Ma daj, briši, ne ne, piši, piši. I tako u krug. E pa rekla sam si, nek ovo bude moj dnevnik. Za sebe. Ako još netko baci oko na njega, tim bolje. Ako ne, isto okej. Nema tu pogreške, glupačo. Sredi si taj imposter sindrom više. Glupo je početi svašta nešto od prvog prvog. Prvi drugi zvuči puno bolje. Ajde, vidjet ćemo. |
