kreativnost je jedini spas

OLA! evo mene, e je, znan da ste mislili da ste me se riješili na tri tjedna kad ono šipak!
ma samo svratih u svoju pečinu večeras jer mi je sutra dodjela svjedodžbi pa se moran pojavit.
Inače san stalno u Zadru, život gura, grad je legenda, ljudi također, samo je masu šteta šta neman baš slobodnog vrimena, a i nije to to kad nema prave ekipe! Međutim zato me svakodnevno uveseljava ritam onog ludog grada Zadra, šta reć o gradu koji je leglo ANTE GOTOVINA-HEROJ plakata, a na drugu stranu neponovljivih grafita tipa :"BUCI BUCI BANANA!", "WIMBELDONSKA TRAVA JE ZAKON", "DOLE DROGA, ŽIVILI ĆEVAPI", "ZAPALI ŽENU U PEĆI GORENJE" ili pak onaj mojoj sekici najdrtaži "I PROLIV JE SRANJE".... ludlo!
Međutim šta me jako izluđuje je stupanj normalnosti na koji mi se život navuka, sve propisno, ustajanje u 9 najkasnije, doručak, učenje, roza majca i gumica na zeku, ne isparane gaće, 4 sata priprema, učenje, večera, gledanje televizije sa family, prislušavanje 5 pisama crassovaca konstantno iz početka (POŠTO MI EMIL NIJE DONIJA NOVI CD!!!!!) i spavanje najkasnije u ponoć.... i tako ponovo svaki dan, sa upadima tipa razgovori od uru vrimena with my darling na telefonu, ručak u menzi sa sistericom, kava od 3 ure trajanja, traženje zakrpa za gaće koje su ponovo isparane, buljenje u Mars Pickeringovom metodom, hehehe, itd.
uglavnom da skratim ovo smeće,fali mi akcija
ekipa
Krešo
punk
NOVI CD OD CRASSOVACA!
astronomija
ne učenje
more (NEMOŠ VIROVAT!)
koncerti
šišanje
i tako....
;) ali da san mogla birat grad u kojem bi mi sve to falilo, opet bi izabrala Zadar... IT ROCKS!
pozdrav zmijoljupci............Z YA POSLIJE PRIJEMNIH, OLE!

«Kakva je to istina, kad s druge strane je laž...»
Još 2 dana, 2 dana i iden u Zadar. napokon.
Otišla san danas do škole, slavija se zadnji dan. Sila san kod rodiaka i ekipe, ali sve to mi je bilo tako ravno, i muzika i piće i roštilj...čisto san bila u krivom vremenu. pre fakin ukomiran osjećaj kad shvatiš da više zbilja ti nije ništa ostalo šta te veže sa mistom...čisto tribaš krenit dalje....a bezrazložne pijanke su mi postale upravo to-bezrazložne
čini mi se da je ekipa sve sličnija listu papira kojeg provučeš kroz rezač, pa nastanu one duge trakice...odvojene.
ili uče za maturu, ili rade, ili spavaju, ili slave kraj, ili uče za ispite na faksu (ŠMRC!), ili za prijemne... ili ih čisto ne viđan...
uglavnom, jedva se čekan maknit odavde....već preračunavan sve punk festove ovog lita u broj brodova koje triban oprat...skupila san jednu cilu flotu! ali i događanja ima, martinska, monte paradiso, live&loud, fest u labinu....
hm zadnje lito prije faksa
toliko faca će mi se izgubit iz vidokruga nakon toga
koma

ali bar jedna dobra vijest: Phoenix, Zeusić i ja smo jučer našli predivno misto za astronomska promatranja, livada sa pre pre preeee dobrim pogledom na nebo, izolirana....
jedva čekan neko promatranje, samo radi onog osjećaja kad se uvučeš u vriću, a oči ti se ispune crninom neba....i pokojim fireballom, heheheh....

Ok definitivno nikad u svom fakin malom životu nisan radila ništa morbidnije nego danas. Uvatilo me na prepad, jebemti.
Sidila san za stolon, kod babe na katu, jela ribu i zeleni fažol, nevino ne sluteći šta me čeka.
A onda je moja nadasve čudna i odsad u mojim očima uverlike morbidna baba počela iz sobe dovlačit hrpe šugamana, svih dimenzija i boja i hrpe krpa. Kad je završila sa donošenjem, kula na kauču je bila toliko velika da bi joj pozavidija svaki uspješniji trgovac iz china shopa. Ja san stala sa onim svojim WHATAFUCK pogledom, međutim pošto moja baba ne razumi engleski čito nije ni razumila taj moj pogled.
Lipo me zamolila da od svake vrste šugamana i krpa izaberen po 5 ili 10 i da ću to onda dobit nakon šta ona umre. KOJI K!
Ja san joj rekla da nema šanse, da kojim se ona glupostima bavi, ona je rekla ono svoje klasično, aaa nikad se ne zna, dabogda ja poživila da vidin tebe kad se udaš, ali da će ona sve to lipo označit šta je za sestru, šta za mene, a šta za rodicu mi, pa kad umre da oni to nađu sve lipo etiketirano.
Ja san popi... ali san u konačnici popustila, zgrabila san prvih 5 komada sa svake hrpe i rekla da oću te, baba ih je zadovoljno složila na hrpicu ZA MARGARITU, a ja san skužila da su svi ti šugamani i krpe novi novcati, nikad korišteni i da ih je baba očito sve kupila za baš tu svrhu raspodjele među unučadi. Znači tu odlazi njena mirovina...
Došlo mi se povračat. Povukla san se šta brže sa kata,slušajući za sobom komentare da kad je u pitanju prava ljubav ne triba se čekat, da su se i ona i dida mladi vjenčali i blabnlablabnala...
I baš tako, kad san pomislila da se život vrača svojem uobičajenom paranoično/morbidnom toku, on me uspio iznenaditi novim dogodovštinama. brum-brum

Nema boljeg sredstva za ubijanje žohara od kombinacije Morteina i marti. Sidin ja tako jučer oko 2 ure ujutro na kauču, buljin u neki bezvezni tv program, kad čujen neko šuškanje. Navikla san zaticat žohare po kužini, ali gadovi se nikad nisu usuđivali izać dok je dan ili dok gori svitlo. Dignen se, odem do sudopera i buljnem otraga. Vidin jednog gada kako upravo pretrčava u zaklon. My paranoja is back... I onda mi pukne film. odem do wc i iza školjke pronađen polu praznu bocu Morteina. Savršeno. Smireno ga promućkam i isprejam cilu bočicu iza kuhinjskih elemenata. I onda je počelo. Gadovi su u panici počeli izlazit vani, čitave horde njih. osijećala san se ka da san zapela u nekom nisklo buđetnom trash hororu. A ja lipo, odoh u sobu, navučen marte na noge i gazi! Žoharčić se pojavi ja crash, raznesem mu criva po podu i po mojim dragim martama. I tako vam stojin ja, u 2 ure ujutro, u svojoj SAVE THE OZON LAYER majci, kratkim gačama, krvavih očiju i s martama i skačem ko kreten. Koji prizor. Sve šta se meni moglo vrtit u glavi bila je ona draga nam pjesmica od HP Bube švabe... Bila san totalno raspižđena, koliko zbog činjenice šta su se ti gadovi našli nekontrolirano prcat baš u mojoj kući, toliko i zbog toga šta smo mi, «mali» ljudi, bili prisiljeni živit u ovakvim kućama, koje ja od milja nazivan pečine. Jebeš takav svit....Uglavnom, u nekih pola sata san potamanila kojih 10-ak gadova, od čega ih je najmanje 6 bilo veličine mog palca. Digla san se kasnije tijekom noči i ubila još dva koja su izlutala vani zavarana mrakom. a jutros? kad san se probudila imala san šta vidit. Ne brojeći ona dva koja mi je mati zatekla kad je jutros došla doma, ja san ih pronašla nekih 6 komada, mrtvih, polu-mrtvih ili još u trčećoj fazi. Jedan je pribjega čak i u sobu. Gad. I tako je sveukupni skor preša kojih 20 komada, ne brojeći one koji su krepali u zaklonu svog doma, pa san tako prilično uvjerena da populacija žohara upravo na mene gleda kao Židovi na Hitlera: prvo ih ubijam plinom, a one pribjege brutalno pogubljivam....
I da stvar bude još gora, kad san jutros krenila oprat ruke našla san u kadi jednog kapitalca češlja. Inače volin te životinjice, masu su mi simpatične sa svim onim svojim nogicama, a i korisne su u kući, love komarce i sličnu gamad,ali ovaj... pa nakon onakve noći ovaj me strašno iživcira. Krenila san otvorit vodu, tako da se uguši, ali onda... Pa sinulo mi je da san ja budući biolog i da nije uredu od men da ubijam te nevine životinjice... A onih 20 žohara? pa jebiga, oni su mi antipatični.... :)
I za kraj, topla preporuka, ako ste zapali u monotoniju, nemate šta radit, navucite marte i uživajte u harmoniji pucketanja njihovih oklopa...
Njami