kreativnost je jedini spas

Ok definitivno nikad u svom fakin malom životu nisan radila ništa morbidnije nego danas. Uvatilo me na prepad, jebemti.
Sidila san za stolon, kod babe na katu, jela ribu i zeleni fažol, nevino ne sluteći šta me čeka.
A onda je moja nadasve čudna i odsad u mojim očima uverlike morbidna baba počela iz sobe dovlačit hrpe šugamana, svih dimenzija i boja i hrpe krpa. Kad je završila sa donošenjem, kula na kauču je bila toliko velika da bi joj pozavidija svaki uspješniji trgovac iz china shopa. Ja san stala sa onim svojim WHATAFUCK pogledom, međutim pošto moja baba ne razumi engleski čito nije ni razumila taj moj pogled.
Lipo me zamolila da od svake vrste šugamana i krpa izaberen po 5 ili 10 i da ću to onda dobit nakon šta ona umre. KOJI K!
Ja san joj rekla da nema šanse, da kojim se ona glupostima bavi, ona je rekla ono svoje klasično, aaa nikad se ne zna, dabogda ja poživila da vidin tebe kad se udaš, ali da će ona sve to lipo označit šta je za sestru, šta za mene, a šta za rodicu mi, pa kad umre da oni to nađu sve lipo etiketirano.
Ja san popi... ali san u konačnici popustila, zgrabila san prvih 5 komada sa svake hrpe i rekla da oću te, baba ih je zadovoljno složila na hrpicu ZA MARGARITU, a ja san skužila da su svi ti šugamani i krpe novi novcati, nikad korišteni i da ih je baba očito sve kupila za baš tu svrhu raspodjele među unučadi. Znači tu odlazi njena mirovina...
Došlo mi se povračat. Povukla san se šta brže sa kata,slušajući za sobom komentare da kad je u pitanju prava ljubav ne triba se čekat, da su se i ona i dida mladi vjenčali i blabnlablabnala...
I baš tako, kad san pomislila da se život vrača svojem uobičajenom paranoično/morbidnom toku, on me uspio iznenaditi novim dogodovštinama. brum-brum