Poštovani čitaoci, dragi saradnici,

Kad smo počeli sa objavljivanjem Balkanskog književnog glasnika u decembru 2005, znali smo da neće sve ići lako, ali, računali smo: ovakav književni časopis je definitivno potreban Balkanskom poluostrvu, snaći ćemo se – sigurno ćemo imati podršku sa svih strana. Poznati smo po dobrim književnicima i dobroj literaturi, biće dovoljno materijala za objavljivanje. Nakon svega što nam se poslednjih godina desilo, ovom regionu je zaista neophodna, makar međukulturna saradnja. Na kraju krajeva, valjda znamo probleme uređivanja jednog književnog časopisa – u odnosu na uređivanje radijskog ili televizijskog programa, dnevnih ili nedeljnih novina... koliko bi to moglo biti teško? Uostalom, kakve probleme može imati jedan elektronski časopis?
No, čovek se uči dok je živ.
Može da bude i teže.
Prvo, da li ste znali da je nemoguće registrovati književni časopis dok ne osnujete književno društvo?
I jedno i drugo, naravno, košta. I traje mesecima. Za to vreme se snalazite kako znate i umete, objavljujete brojeve na fantastičnim freeweb adresama koje se ili same od sebe gase, ili ih napadaju hakeri...
Drugo, čak i ukoliko saradnici pristanu da šalju priloge bez honorara, troškovi postoje. O ceni radnih sati autora ili redakcije ni ne govorim – to se, u ovim uslovima, verovatno i ne računa u rashod. Do današnjeg dana redakcija Balkanskog književnog glasnika nije dobila ni jedan jedini dinar (kunu, konvertibilnu marku, denar, tolar, lej, lev, lek, forintu, evro, dolar...), ni od državnog, privatnog ili nevladinog sektora, a potrošila je oko 70.000 dinara (nešto više od 820 €) samo na telefonske, internet ili poštanske troškove.
Nije da nismo tražili.
Centralna redakcija Balkanskog književnog glasnika još uvek funkcioniše u malom jednosobnom stanu u beogradskom predgrađu Karaburma. U tom stanu inače već žive tri osobe, a sad će se, na našu sreću i zadovoljstvo, pojaviti i četvrta. Ipak, kad u toku radnog vremena (od 08:00 do 22:00) „navrate“ tri saradnika, glavni i odgovorni urednik već nema gde da sedne – osim na pod. Regionalna uredništva nemaju ni toliko.
Prvi, poklonjen računar, koji smo na početku rada koristili umro je tiho, u poodmaklom dobu, ali časno i junački: uz njegovu pomoć uspeli smo da objavimo čak četiri broja Balkanskog književnog glasnika. Drugi računar, nabavljen posuđenim novcem (400 € u dinarima) ima svoje mladalačke kaprice. Kad je raspoložen – radi, kad nije raspoložen – neće ni da se uključi. Ili jednostavno „ugasi“ hard disk, kao što je poslednji put i učinio pre nekoliko dana. Matrični štampač, koji uz paklenu buku jednu stranicu A4 formata printa tačno osam minuta i dvanaest sekundi, takođe je pozajmljen. Pristojan monitor nemamo. A skener uopšte nemamo.
No, moram priznati, nije sve tako crno kako izgleda. Balkanski književni glasnik već ima zadivljujuć spisak saradnika, i tridesetak hiljada čitalaca mesečno. Prosečno, nešto više od hiljadu čitalaca dnevno. Ne znam ni za jedan specijalizovani književni list koji ima ovoliki tiraž, naročito ne na ovim prostorima. Kod nas je već „biblijsko čudo“ ukoliko kvartalno izdajete časopis u tri stotine primeraka.
Na žalost, dešavaju se i odvratne stvari: nekoliko kolega iz Srbije, Hrvatske, Bosne i Hercegovine, Slovenije – čak i iz Bugarske – mi je otvoreno kazalo da su upozoreni: „Ukoliko objavljuješ u Balkanskom književnom glasniku, ni u jednom drugom časopisu u našoj zemlji više nećeš moći. Pa ti biraj.“ Fascinantno kako tih ljudi što prete, i imaju moći da svoju pretnju ispune ima svuda kod nas i kako im svima smeta jedna balkanska, regionalna koncepcija literarne recepcije.
Jasna stvar, ima i onih koji ne žele da sarađuju sa nama jer smo za njih „kosmopolite“, „anacionalni izrodi“ – verovatno agenti nekih stranih sila koje nemaju druga posla nego da uništavaju nas, što čamimo na Balkanu.
Potom, postoje dobri autori koji odbijaju da pišu za nas, ne zbog toga što ne plaćamo honorare, već zato što za sad nemamo i štampanu verziju Balkanskog književnog glasnika. I to nisu samo sredovečni ili pisci starije generacije – ima i mladih književnika koji smatraju da časopis nije časopis, a knjiga nije knjiga ukoliko ne možete da je držite u ruci. Verovatno su u pravu.
Na kraju, tu je uvek i čika iz telefonske kompanije koji ima makaze u džepu – što nam se i desilo pred izlazak novog broja, kao što ste verovatno primetili.

Poštovani čitaoci, dragi saradnici, ukoliko smatrate da Balkanski književni glasnik treba da opstane, molimo vas da ministru kulture svoje zemlje (i nama) pošaljete pismo, na svom jeziku, kojim zahtevate od ministarstava kulture da pomognu izlaženje BKG.


Naša adresa je:
dusangojkov@sezampro.yu

Hvala na pomoći.

Za Balkanski književni glasnik
Dušan Gojkov, glavni i odgovorni urednik
http://poluostrvo.c-part.org/