Znam kritičara

Znam kritičara koji više voli kritiku književnosti nego književnost. Da nema kritike, ne bi bilo ni književnih dela, misli on. Znam kritičara koji piše nerazumljivo. Kad je već razumljivo delo: roman, pripovetka, drama, pesma ne mora i njegovo tumačenje da bude razumljivo. Razumljivo može pisati svako, nerazumljivo odabrani. Što su dela razumljivija, to se o njima može nerazumljivije pisati. Ako je nešto sasvim razumljivo, to i ne zaslužuje tumačenje. Znam kritičara koji prezire knjige koje razume, a uvažava knjige koje ne razume. Prve izbegava, da se ne bi otkrilo šta razume, drugima pristupa metodološki da se ne može videti koliko ne razume.
Znam kritičara koji piše samo o proverenim vrednostima. Za njega treba da postoje samo reprezentativna dela. Ako je delo već pohvaljeno, ili, još bolje, nagrađeno, ili, što je najbolje, stoji u lektiri - o njemu se ima šta pisati, tumačiti, nadgraditi. Pohvaliti, brate... Ako delo još nije provereno, bolje ga je zaobići, ili se makar odrediti nejasno: i jeste i nije, i ovako i onako... Ako su delo drugi prećutali, zašto bi baš on o njemu progovorio? Znam kritičara koji čeka da drugi o delu kažu svoju reč, pa da njegova bude sinteza. Ako ga mnogi pohvale, onda on hvali više od drugih. Neka vide kako se zdušno hvali i tumači, ako to nije isto. Znam kritičara koji nije napisao ni jednu negativnu kritiku. Zašto da on negira i osporava nešto što će vreme i istorija književnosti, verovatno, i sami gurnuti u zaborav.
Znam kritičara koji piše opširno kad ne želi ili kad nema šta da kaže. Ako o nekom delu ili o nekom piscu napše celu knjigu moguće je da baš o tome nema pojma. Da ima pojma, bilo bi to kratko i jasno. Ako napiše stranicu, videće se šta zna.
Znam kritičara koji nije napisao nijednu kritiku, ali je redovno u važnim žirijima. Njegov se kritički sud iznosi metodom žiriranja. Znam kritičara koji gomile knjiga koje dobije kao član žirija još pre čitanja i zasedanja žirija, prodaje ili menja u knjižarama.
Znam kritičara koji o nekom piscu ne bi nikad pisao da ovaj nije postao neka vlast.
Znam kritičara čija je kritika uvek ista - samo se menjaju naslovi knjiga i autora o kojima piše.
Znam kritičara koji ima gotiv spisak fraza, pa ih niže u tekstove svojih kritika. Kad god neku novu nađe, on je metne u spisak. Taj spisak nalazi se u gotovo svakom njegovom tekstu, recimo: estetički razlozi, dva lica istoga, temporalna ravan, tematski raspon, moderna lirska ekspresija, lirska fantazmagorija, tehnika skaza, vidljive pukotine, ukrštanje klasičnog i modernog, u poetičkom ključu, evolutivni luk, tematska i oblikovna raznolikost... Parametar analize dela, unutar kojeg se odvijaju procesi, popuna postojeće praznine, parcijalni uvidi u pojedine važne formacije, tumačenja fokusirana na tematiku, shvaćeno u modernom smislu reči... Jezički ostvareno! Pa kad se god može, neki se od ovih oblika inkorporira, inauguriše u kontekst dela...
Znam kritičara koji je uopšte nezadovoljan dometima književnosti , ne samo savremene, nego i one ranije. Kojim jezikom se to izražava? Na koga se više on ljuti: na pisca, izdavača, čitaoca? Zašto da takav čovek celoga života bude tužan?
Znam kritičara koji ne zna ni zašto je kritičar. Čim je kritičar, za njim potreba mora da postoji. To majka više ne rađa. To rađa književnost.
Kao što epoha ima pisce kakve zaslužuje, tako i književnost ima kritičare kakve zaslužuje. Kakva književnost, takvi kritičari.
Dragan LAKIĆEVIĆ , Politika 11. 03. 2006.