četvrtak, 05.08.2004.
Naposletku ti si dobro znala ko sam ja, otkud sad te suze moja mila Rekla si da se za tocak bršljen ne hvata, zalud izgužvana svila To je tako, ne pravi od tuge nauku, mami svetlo na sledecem bregu Okopnice moj otisak na tvom jastuku, još kako, kao jezuška u snegu Razbicu gitaru, crn je mrak ispunjava. Odavno se svoje pesme bojim Pomera u meni neke gene Dunava A ja tecem i kad stojim Ali opet da l' bi ikad bila moja ti Da sam vojnik u armiji ljudi Rekla si da baš ne umem novce brojati I da je ništa sve što nudim Naposletku ti si navek znala da sam svirac Brošic što se teško pribada Da me može oduvati najblaži nemirac Da cu u po reci stati, da se necu osvrtati nikada Redjaš po vitrini fini porculanski svet Al' ja sam figurica bez žiga Pazi, to je bajka što ti pada na pamet Fali ti baš ovaj cigan Ne dušo, tek u jesen otkriju se boje krošanja Sve su slicne u leto zeleno Naposletku ti si dobro znala ko sam ja Cemu suze lepa ženo Draga moja ti si navek znala da sam pajac Moj je šešir šatra obicna Usne tice rugalice a u oku tajac Da sam kaput sa dva lica, da sam gospon propalica obicna Naposletku ti si navek znala da sam svirac Da je nebo moja livada Da me može oduvati najblaži nemirac Da ću u po reci stati, da se necu osvrtati nikada |