"Hej, svetska silueta. Nije joj mesto tu...
Sigurno je ispala, slučajno, iz nekog magazina, i samo je svratila da pita kojim se putem može najbrže vratiti u svoju reklamu za parfem.
Iz prakse mi je bilo poznato da takve siluete uvek imaju olakšavajuću okolnost. Stakleno oko, karijes dvojku ili nosinger kao ključ od ludnice.
Na udaljenosti do koje se primakla još nisam uspeo da uočim ni jedan od navedenih detalja, ali nije me to zbunjivalo.
Zbunjivalo me je što to uopšte nije izgledalo kao neko ko dolazi negde. Ne. To je izgledalo kao Neko Ko Dolazi Meni. Kao neko ko mi opet dolazi...
Prišla je sasvim blizu. Sad sam već bio sasvim siguran da se radi o "skrivenoj kameri".
Bila je lepa kao san umornog anđela...Gde je zamka? Ah, da, ostao je još sopran. Znao sam da će sve upropastiti kad zapišti kao čajnik.
- Dobro veče...
Alt?"

"- Malo sam zakasnila?
Desetak godina, po mojoj slobodnoj proceni, mada mi tam-tam pod majicom šalje tajanstvene poruke da si stigla na vreme...- Hej, uđi... Zar je to već četiri?
Prihvatajući bicikl krivio sam se prema nekom izmišljenom satu, iznenađen kako je to vreme proletelo. Već četiri?
Među nama, sekund pre zvona, konstatujući da je dva do pola pet, definitivno sam odlučio da nikad više ne kupujem časovnike sa olovnim kazaljkama..."


"I višnje su opet zapljuštale po mom vratu...
A onda mi se peščani sat razbio negde nad glavom...
Fin mak najsitnijeg peska prosuo mi se po ramenima...
Zrno po zrno kotrljalo se niz kičmu, i stropoštavalo se u ambis, niz glatke sapi uznemirene ptice...
Divlja ruža mi se otvorila na usnama...
Polako...
Bolno...
Dva trna kliznula su tragom odbeglog peska...
Mali tufnasti pajac uplašeno je virio iza jastuka...
Prokletstvo, ničeg se ne sećam...
Slušala je moje srce, naslonivši mi glavu na grudi, kao mali indijanac na zemlju.
Pomilovao sam je po kosi, i poljubio joj prstiće, smirene na mom desnom ramenu.
- Radi li?
Klimnula je glavom, i to je bio prvi pokret koji je učinila posle nekog vremena.
Znam da radi, mila. Dobro je to srce. Malo kasni, ali kucka tu i tamo. A naročito kucka tu. U tvojoj sobi...Pajaci su me zabezekmnuto gledali.
U redu je, momci. Volim ovu devojku. Ne brinite ništa...
U stara dobra romantična vremena, kad kontracepcija još nije uzela maha među omladinom, smrtno smo cvikali od devojčura koje bi mogle pokušati da nas "navuku na bebu".
Vremena se menjaju...
Zagrlio sam je čvrsto, i ona se priljubila uz mene, dovlačeći čupav pokrivač sve do očiju.
To mi se još nije desilo...
Znam, nije lepo da pričam o tome, ali proslavio sam i dvadesetogodišnjicu gubljenja nevinosti.
Ne, nije mi bila prva...
Ali, bila je prva sa kojom sam se "voleo", nadajući se da će neko od nas zatrudneti.
- Sretan rođendan, Emilija Kovačev. Nadam se da sam te upravo "navukao na bebu"... "

"Ne... Nismo mi nikad bili ljubavnici...Nikad...Samo smo se ponekad malo gledali, kad nas nisu gledali...I to je sve... Oboje smo nosili na lancicu po polovinu jedne davno polomljene tajne, ali nismo pokusavali da je sastavimo, ko zna zasto, i ta tajna lebdela je nad desetogodisnjim okeanom proslog vremena kao ukleta ladja...
Negde ovde daleko...Negde tamo blizu...Ni na nebu ni na zemlji...
...Podigao sam zato njegovu devojku onako kako se vec podizu tudje devojke...
Privezala se rukama za molo mog vrata, privila se uz mene jednostavno, zbunjujuce prirodno, kao samonikla puzavica ocajno zeljna icijeg dodira, osluskivala je skoljku koju sam krio pod kaputom i nije govorila nista...
....interesovao se da li je sve u redu sa nogom moje curice?
Rekoh da jeste. Ali to nije moja curica. Nego curica mog prijatelja...Nasmesio se, znacajno...
Rece da se nada da mi to nije neki preterano dobar prijatelj?
Cinilo mu se, naime, da TA MALA moze biti samo moja i nicija. Tako mi se bar nekako stiskala uz grudi, dok sam je one noci nosao klinickom hodnicima, kao nevestu...
Zar?
Rekoh doktoru, ne trepnuvsi, da mi to nije padalo napamet... A padalo mi je, naravno...
I pre i posle... Te iste jeseni, narocito..
...Nevestin veo se u tom natezanju nenako otkacio, mimo protokola, spustajuci zavesu na cudni i uporni pogled kojim je trazila nekog u onoj masovki...
Ne mene svakako...I zasto bi? Kad mi nikad nismo bili ljubavnici...Nikad...
Sadmo smo se ponekad, u nocima punog meseca, malo trazili po dugim talasnim duzinama Ceznje...I to je sve..."

utorak..khm, može li išta na taj, ovaj, il vec neki od njih, dan ispasti kako treba???
Prvo, ma najprvije od svega, nisam mogla zaspati sve dok se sunce nije udostojilo izaći. Vrućina, komarci i još neki nepoželjni faktori su se opako nameračili da mi ne daju mira... i..ajd kad sam konačno zaspala...oglasi se dobro poznata melodija s nečeg poznatog kao mobitel..moj, dabome..
Porazbijala san i sebe i sve oko sebe dok nisan našla tog malog galamdžiju, koji, naravno, nikad nije pri ruci kad triba... Kad je dotični NAPOKON utišan, odlučih da nema smisla još ustajati. Što se kasnije pokazalo kao greška...poprilična greška... naime, tih po ure dulje se ooooduuuuljiiiiloooo pa sam se probudila knap na vrime da nista ne stignem! Izračunala sam da imam dovoljno vremena da se istuširam i naravno zaboravila na sve ostalo šta je trebalo obaviti...Jesam li napomenila da mi očito računanje baš i ne ide? Nisam? e pa napominjem.. Zakasnila sam na sve postojeće buseve, pičila do stanice pizdeći jer mi discman priskače, a đoletove pisme definitivno ne zvuče dobro sa svim tim silnim rupama! Kao šećer na kraju...Ma koji kraj?? nije ni po dana prošlo! Pljusne me šporka litnja kiša!! počeh razmišljati što li se sve tako urotilo protiv mene, kad mi sine ko grom iz vedra neba, ups padala je kiša nije bilo vedro... al mi sine..to je samo JOŠ JEDAN UTORAK, a to ne mogu da podnesem...taj dan je baksuzan, nema veze sto nije jesen...

i u diskusiji jel bolja "Tri posleratna druga" ili "Jedan od onih zivota" trenutno vodi ova druga... mada...khm, neodlucna sam...

ne znam sta mi je doslo da ubacim ovo, valjda sve te silne price o mostovima ovih dana, tocnije, jednom mostu...
pa evo onda i pricica o Jos Jednom Srusenom Mostu...

"gde li veceras da pomolim nos?
klasika... konobar! un caffe macchiato!"

Tako je vruce... Nemam nesto narocito volje ni za sta.
Nedjelje su mi beskrajno duge,
utorke mrzim i tacka, al ni s nedeljama stvar nije puno bolja..
Eh koje sam ja zahtjevno stvorenje :)
Sve je tako usporeno! Cak mi i mobitel suti, pa di je tu red i nacin?
eh... od mure pa do morave, neka me svi zaborave, ako uopste ikom ista znacim...
sad se odoh spremati za van...

u svakom zrnu neki dan, u svakom danu neki san, i:
kip on smajling!! ;)

al eto, mora se i to...
procitala sam par blogova, nadam se da ce i od mog nesto ispasti...
ako nista da se bar imam gdje isprazniti.. :) (sem na veceju :P)