Pregled posta

"Pucina opustelog trga odjednom je potpuno sludela moj kompas, bio sam tako zagubljen da je izgledalo prosto nemoguce da postoje samo cetiri strane sveta?
Odoka sam izracunao najduzu dijagonalu, nadajuci se da cu se do njenog suprotnog kraja setiti gde sam posao...
Sa katedrale se odlomilo jedno "plong", ali to nije bio pravi udarac zvona...
Verovatno je preturajuci po policama na gluvom crkvenom tavanu, zvonar nehotice pomerio tucak velikog mesinganog avana?
Pola jedan, jedan ili pola dva?
Svasta je to moglo da znaci...
Ali svejedno...
Anamaria ce ionako tek za sedam godina napuniti taj trenutak...Dobra mera vremena izmedju nas? Sedam godina su kofer u koji moze stati strasno puno stvari, ako umes da pakujes, naravno... To sto meni ne trebaju vise neke sitnice koje njoj trebaju sve vise, ne daje mi pravo da je nagovaram da ih ne trpa unutra...
Njen kofer, na kraju krajeva...
Poznao sam u sebi pepeo vatre koja se u njoj tek rasplamsala, ali nisam pokusavao da je odvratim...
Do pepela se i stize jedino preko vatre...
Nema tih reci koje mogu nadomestiti sibanje godina u lice, ni od najbolje price ne moze se isplesti mreza za hvatanje vremena...
Za sedam jeseni, koji minut posle pola jedan, jedan ili pola dva, i ona ce negde zastati pod zamuckujucim plavim neonom sa reklame iznad izloga prodavnice modne obuce...
I onda ce znati...
Dah uspomene pazljivo ce oduvati prasinu sa smesne ogradice od posesivnosti koju sam jednom uzalud dizao oko skrivenog senovitog vrta u kom su pupile njene ambicije...
Uzdahnuce predosecam?
Cestice sjaja rastopice joj se nacas u pogledu, kao odraz udaljenih zvezda na vodi...
Bice sama, nadam se?
Jer, tad ce se u ritmu njenog pulsa mozda pojaviti ona uznemirena i kljucna sinkopa koju sam poslednjih dana uzalud osluskivao u odjecima nasih tisina...
Da..
I onda ce znati da je jedina koju sam voleo...
Da sam sve druge voleo tamnom stranom srca...
Stedeci se...
Uceci se kako cu najbolje voleti nju...
Kada je konacno nadjem..."

(jedan od onih zivota)