utorak, 27.07.2004.
utorak..khm, može li išta na taj, ovaj, il vec neki od njih, dan ispasti kako treba???
Prvo, ma najprvije od svega, nisam mogla zaspati sve dok se sunce nije udostojilo izaći. Vrućina, komarci i još neki nepoželjni faktori su se opako nameračili da mi ne daju mira... i..ajd kad sam konačno zaspala...oglasi se dobro poznata melodija s nečeg poznatog kao mobitel..moj, dabome.. Porazbijala san i sebe i sve oko sebe dok nisan našla tog malog galamdžiju, koji, naravno, nikad nije pri ruci kad triba... Kad je dotični NAPOKON utišan, odlučih da nema smisla još ustajati. Što se kasnije pokazalo kao greška...poprilična greška... naime, tih po ure dulje se ooooduuuuljiiiiloooo pa sam se probudila knap na vrime da nista ne stignem! Izračunala sam da imam dovoljno vremena da se istuširam i naravno zaboravila na sve ostalo šta je trebalo obaviti...Jesam li napomenila da mi očito računanje baš i ne ide? Nisam? e pa napominjem.. Zakasnila sam na sve postojeće buseve, pičila do stanice pizdeći jer mi discman priskače, a đoletove pisme definitivno ne zvuče dobro sa svim tim silnim rupama! Kao šećer na kraju...Ma koji kraj?? nije ni po dana prošlo! Pljusne me šporka litnja kiša!! počeh razmišljati što li se sve tako urotilo protiv mene, kad mi sine ko grom iz vedra neba, ups padala je kiša nije bilo vedro... al mi sine..to je samo JOŠ JEDAN UTORAK, a to ne mogu da podnesem...taj dan je baksuzan, nema veze sto nije jesen... |