petak, 24.09.2004.
Do pola jedan je bila na času klavira...
Onda korakom merila grad... I usput gledala izloge... Pardon... Svoj odraz u njima... U kosi još, poput venca, ona molska kadenca... Mala vračka da upravo tad... Uz "caffe Kibic" polagano nadođe On... Kao plima... Tajne su tu zato da ih neko nasluti... Postoji reč koja vredi tek kad se odćuti... Bogu je kanuo čaj... Svud je prsnuo sjaj... Jedan platan će ostati zlatan... Ona kroz smeh čvrsto svoju kajdanku stišće... Ne drhti On... To je samo to uvelo lišće... Blaženo Miholjsko Leto... Jedno i sveto za njih... A On je nosio naglas svojih Skoro Osamnaest... Sve češće mu govore "Vi"... Begeš u grudima udara... Bije u bronzane žice... U džepu sretni staklenac... Ko ono novčić i zdenac... Mala vračka da nestanu svi... A Ona bane ko lupež... I prospe mu kosu u lice... Kao osrednji klošar, malo prosed... I prostar... Na uglu sam zastao sam... Ne tako dobar oktobar... I misli sve... U "ruskom štimu"... A onda shvatih, na prepad... Da te volim, ko nekad... Vreme samo raspiruje plam? U meni "miholjsko leto"... To prkosno sunce pred zimu... |
Taj dan je, mirne duše, mogao biti utorak. Bio je sasvim bezvezan, bez šarma, bez stila, bez ikakvog identiteta...
Imao sam puno takvih dana u životu i pamtim ih samo po tome što sam ih zaboravio... Oni su kao slike u decijim farbankama koje ožive tek kad se oko njih potrudiš, i ja sam, kao i svi, preskocio mnogo stranica tragajuci za slikama koje cu lakše obojiti. Ni to popodne, naznaceno tek tananim jesenjim linijama, nije mi odgovaralo. Bilo je potrebno puno pastelnih nijansi da bi ponudeni kišoviti pejzaž poceo da lici na nešto, a odavno nisam pri šarenim bojama. Potrošio sam ih kao pravi naivac, nepromišljeno ih razmazujuci po svojim davnim radovima... |
četvrtak, 09.09.2004.
ajme šta se ja mrzin pakirati... ima jedno xy sati da sam odlučila da moram početi, al neeee daaa mi se... i opet ću ujutro sve navrat na nos i opet ću ponit gomilu stvari šta mi uopće neće trebati i definitivno ću zaboraviti neke potrebne... pih.. da ostanem ja doma?! ma nema šanse, šta ti je :) eto, odoh malo sjeverno.. vratiću se kad se vratim, čak su se i starci pomirili s tom činjenicom... :)
Davno nisam koncert poceo sam Tako, s gitarom... Sminka je da zvezda istrci Tek kad zasvira band. Ali danas, evo, pocinjem sam Sve je po starom Kakva zvezda, kakvi folovi Veceras nastupa friend. Dobro vece, Zagrebe Mislio sam malo na tebe Dok sam sviro po budzacima Braci narodnjacima... Ko ce da me ugosti Sad kad nisam bas u milosti Sami smo u nasoj magiji E, moji Zagiji... Pesme su mi malo mracnije, znam Bome i ja sam Mnogi su o moje stihove Pera izlomili... Ne vole me vise Tacnije, nisam im jasan Kojim pravom mislim glavom U onoj gomili... Svejedno, dobro vece Zagrebe Mislio sam malo na tebe Dok sam sviro po budzacima Braci narodnjacima Ko ce da me ugosti Sad kad nisam bas u milosti Sami smo u nasoj magiji Dragi moji Zagiji... Svirao sam svuda Sad me je sram Bas sam kusao srecu Uvenula detelina cetvorolista... Davno nisam koncert poceo sam I skoro necu Nije vreme da se bude Neki solista... Svejedno, dobro vece Zagrebe Mislio sam mnogo na tebe Dok sam sviro po budzacima Braci narodnjacima... Ko ce da me ugosti Sad kad nisam bas u milosti Sami smo u nasoj magiji E, moji Zagiji... |
četvrtak, 02.09.2004.
khm, meni se čini da je previše poznatih ljudova počelo da svraća ovde.... no dobro... dakle, odlazim :) ne zauvijek, ako ste se ponadali :) idem nekih 7 dana u brist, a onda u sjevernije krajeve... vi purgeri, polaaaako, doći ćete na red :) ljubim vas sve!(sve koji čitate, naravno...)
|