26. IGRAČKE, TICE I ZAKRPE

Ja u ditinjstvu svomen
nisan ima nikakvi igračaka.
Ni moja braća ni sestra.
Niti rodijaci niti iko u selu.
Zapravo, nije bilo kupovni igračaka.
Nije bilo para za kupit ij.
A jopet smo bili dica vesela.
I zadovoljna s našin igračkan.

Jerbo smo ij sami pravili!

Napravit laštrik bilo nan je najdraže i najlakše!
Jerbo je bilo puno buvela!
A još više rebaca, kosovaca, ćućaka, kokotuša...
i drugi tica!

Cilu godinu mi smo ij tukli.
Kad su počele murve zrijat,
znali smo satiman čekat u ladu,
ispod gusti grana,
s napetin laštrikon.
Vuge, grmuše, đeronđe...
A kad bi zimi pâ snig i do metar i više,
kosovci bi dolazili na lovorike,
pune lipi sočni crnoljubičasti plodova.
Kad bi kamen bubnija u prsi kosa ili kosovice,
mi smo bili radosni.

Najprije bi ij operušali,
zatin oprljali na vatri na ognjištu,
unda očistili drob,
otkinili noge i kljun
i pekli ij na žeravi.

Kokotuša je bilo i prikoviše
pa smo ij vaćali pod pločon:
četri prlja: did, baba, dva unuka.
Najbolje pod smričon
di nije napa snig.
Između donji prlja – dva unuka
stavili bi smrikinja,
a kokotuše bi navalile,
bile su gladne i glupe,
i po dvi smo ij nalazili poklopljene kamenon pločon.

Tako smo se mi dica igrali,
ubijali ij i ránili se.
Bile su to poslastice
jerbo smo više volili crljeno meso.
A tada su gudini bili debeli
ka prave svinje,
nije bilo puno crljeni.
Je u pečenican,
ali njizi bi pojili ćaćini prijatelji:
tribalo ij je počastit
da bi ćaća dobija i zadrža posa.
Mi smo mučali i stiskali se na banku
jerbo bi nan ćaća svakoga prvoga u misecu
nešta sitnoga kupija,
kakve polovne gaće ili jaketu,
a ponekad i poluizderane cipele,
koje smo čuvali ka oči u glavi.
Brže bi nan izresla noga
nego bi ij izderali.
Ali iston bi bilo dobro
jerbo bi oni mlađi dobija cipele starijega.

Tako je bilo i s jaketon i s gaćan
ako ij ne bi izderali na kamenin opuzinan
di bi se mi puzali.
Nije bilo diteta brez zakrpe na zakrpi
na obadviman stranan guzice.

U zimi i u proliće igrali smo se frnja,
unda bi nan stradale gaće na kolinan,
i tu su naše matere strpljivo prišivale zakrpe,
zapravo krpu na krpu,
tako krpa na krpu svugdi,
i na gaćan,
i na jaketi,
i na majici,
i na laktovin košulje,
baš svugdi,
svako dite iz obadva naša sela
puno zakrpa na sebi ka nebo oblaka...
Tako smo se mi zvali krpenjaci.
I niko se nije vriđa!

I bili smo sritni!

Liti bi tražili kamenje
slično avutobusu, limuzini ili kamijonu,
unda bi frfljali, prfljali, brfljali
usnan i noson
i iz njizi bi iskakale sitne i krupne kapi sline,
a u prašini bi se lipo vidili novi putovi
kojin su jurili naši avuti
i mi šnjiman
na kolinan i laktovin.