32. Razmišlja pastir.
U daljini oči mu
ovcu hvataju.
komentiraj (0) * ispiši * #
komentiraj (0) * ispiši * #
33. MOJE DITINJSKO SIROMAŠTVO
Bože moj,
lipo li ti je bilo moje ditinjsko siromaštvo!
Nisan ti ja ni danas bogat,
iman od miseca do miseca,
ali ono šta je bilo kad san bija dite,
i to šta nisan ništa ima,
a jopet,
jeben ti papriku,
ima san svega:
i ćaću, i mater, i brata, i brata, i sestru,
i pojata puni sÎna i brstina,
i dvorište brdovito puno peradije,
i torova puni ovaca i koza,
i prasetara puni gudina...
A di su mačke i di su pasi!
A opose konj,
plemeniti dragi prijatelj i suputnik,
najprvi i najveći sluga u domu mom ditinjskom...
A di je moja teta Kata i baba Đula
kod koji san zimi
na ognjištu od kamena i gnjile
sušija kalcete, jaketu, gaće, kosu,
di nisan drća ni od leda ni od strâ.
Jerbo je ćaća reka:
to šta imaš na sebi
mora ti doteć za cilu godinu.
I gumaši i kajišari. I kalcete! I donje i gornje gaće!
I košulja! Koju san čuva ka zadnji bonbon od cukra,
iliti ko strogo čuvan jedini komadić čakulade!
I jaketu, ko zna čiju, s milijun zakrpa i rupica!
A kako će bit drukčije kad smo se cili dan,
bilo u liti iliti u zimi,
verali kroz smrike, drače, kupine,
priko litica, zidova, gromada...
Mater i ćaća vikali su na nas
da moramo čuvat sve na sebi
jerbo ćemo umrit od gladi
ako budemo morali svaki misec kupovat nove stvari,
nti troskot!
Tako su oni govorili i vikali i pritili,
a mi smo ij dica slušali
i uvik imali konca i iglicu i žepu.
Jerbo smo želili da se mater malo bolje i malo više
odmori!
Tako smo ti znali okrpit sve na sebi.
Bilo mi je smišno i teško,
kad smo tribali otić na misu na Uskrs iliti na Božić,
kad se tribalo obuć malo lipše i čistije.
A šta ćemo obuć i obut,
nti travu,
kad smo uvik ódali u iston,
i u školu, i u polje, i u krš,
nego operi u pravljenu sapunu iliti lukšiji,
razgrni na žicu iliti na draču
i moli Boga da pune bura da se do sutra osuši
naša lipa jedina roba.
Bože moj,
lipo li ti je bilo moje ditinjsko siromaštvo.
komentiraj (4) * ispiši * #
MOJA SESTRA IVKA I JA
34. KAD MOJ ĆAĆA ZAPIVA
Kad bi se neko iz rodbine ženija ili udava,
obično bi moj ćaća iša u svatove.
Nismo mogli svi jer bi to
bilo opterećenje.
Moj stariji brat, mlađi brat i sestra i ja
do kasno ne ne bi
mogli zaspat na slamarici.
Ne zato šta je slamarica i šta
je tvrda i ledena nego
zato šta smo ćaću čekali.
A pravili smo se.
Glasno dišemo, ne privrćemo se,
ne guramo se, ne zafrkavamo se.
Mater bi sutradan ćaći rekla da
smo spavali ko zaklani sve dok
on nije doša.
A on nije doša tek tako,
on je dolazija izdaleka, polako
i s pismon:
Draga moja, napoj meni konja
i na konju sivoga sokola.
Najgore mu je bilo silazit
onin puteljkon u mraku.
Ma, zna je on svaku opuzinu
i svaki krupni i okrugli kamen, ali kad
se nakiti vina, malo ga noge zezaju.
Ali nikad nije izgubija ono šta je
u kartu zamota:
koji komadić mesa, a najviše slatkoga,
tako smo mi zvali kolače, tortu i to.
Tako je ćaća dolazija iz dalekoga svita,
a mi smo
jedva čekali da on napipa kvaku,
i otvori vrata,
a unda bi skočili iz kreveta
ko zečevi iz grma, ali
ne pristrašeni ko zečevi,
nego ne znan ni ja kako radosni.
Ćaća bi nas zagrlija, i mater, koja se
je već bila izvukla iz škripave postelje,
i stavija na stol zamotuljak koji
je bija pun bogastva..
Svića zekuljača imala je još petrulja i
mi smo svojin ručicaman
vadili žute komade slatkoga, slatkoga.
Znan da smo poslin spavali ka zaklani.
I bilo nan je toplo.
Šta su mater i ćaća
radili, ne znan, ali
kad je sunce otvorilo naše oči kroz caklo,
nismo ij vidili u postelji.
komentiraj (1) * ispiši * #
35. PISMA O GOVNU
Ma, ne okrićite glavu!
I ne začepljavajte nos!
Puni ste govana ka i ja.
I govno je jedna tako svakodnevna, normalna
i lipa rič.
Šta bi skrbne majke rekle na vaš fuj
koje godinan brišu guzice dici svojoj?
Šta bi rekle današnje prabake i bake,
ako ij ima još živi?
One su krpe i krpetine,
šta su ij pelenan zvale,
iskuvavale u lukšiji, prale i ispirale,
dokle se god ne bi raspale.
A šta bi vi rekli
kad bi van ja reka
kad san ja počeja sam kakit
i sam brisat guzicu,
i to ne papiron rozin ili bilin,
nego kamenon, najradije okruglin,
ako ga je bilo,
ili lišćon kadulje, vriska, koštele
i drugin materijalon u dometu ruke.
A to nije ništa.
Naj je gore bilo u zimi,
kad se tribalo usrid noći dignit iz kreveta,
a taman smo se brat i ja ugrijali pod sukancon,
i sist na ladnu vrčinu.
Još je gore bilo šta je imalo malo karte
blizu ruke,
a naj je gore bilo
šta bi se mala sobica ispunila vonjon,
a jopet srića u nesrići
da se sve u sobi za kratko vrime smrzlo,
pa se govno mumificiralo.
Bilo je tvrdo ka kamen,
jedva san ga ujutro odlipija od vrčine.
zato je naša vrčina
imala puno modrica od udaraca,
najdraži i najčuvaniji predmet u zimi.
Ja ne znan šta je danas tako u kući vridno
ka šta je naman dici i odraslin
bila vridna, draga i trpeća vrčina.
Liti je bilo skroz drukčije.
Moga si se posrat di god oćeš,
di ti je govno zapovidilo.
ponekad je ono znalo naglo navalit.
Srića naša šta nije tribalo svlačit gaće,
posebne gaće na jednu brazdu, zijalice.
Kako bi čučnija,
tako bi one zinile,
i sve bi se izlilo i istreslo
ka iz vriće ili mišine.
Bilo je tute još jedan veliki dija
bogastva,
gujine!
Svako natezanje izvlačilo ij je,
te duge klizavice,
slične špigetan.
Nike bi ispale s prvin natezanjen,
a nike oće – ne će vanka.
E, te bi ja poteza polako
da ne bi puknile,
a one bi za dišpet caknile,
jedan dija između palca i kažiprsta,
a drugi dija biž unutra.
Ništa!
Čekaj drugo izdanje.
A naj mi je bilo draže gledat kokoši
koje bi, čin bi se udaljija,
navalile na govno, vruće i pušeće,
od kojega ne bi ostala ni koščica,
ka da su pirane navalile na ranjenu životinju u rici.
Kad san iša u treći – četvrti razred osnovne,
na brigu iznad škole,
mi učenici, čin bi zazvonija odmor,
trčali bi ka da nas čeka čakulada,
i svak bi na svoje staro misto iskrenija materijal,
i niko ti nije smija zauzet tvoje misto.
Naj je gore bilo za kiše,
mora si se pokrit kaputinon,
i to bi sve stvaralo velike probleme,
i zagovna bi se i pokisnija bi,
a niko se od nas dice ne bi ljutija
ni čeka u red za pravi zahod od dasaka
kroz koje je puvalo skroz naskroz
ka kroz krošnju.
U to vrime bili smo mi dica dosta gladni,
još više željni i ovoga i onoga.
Ako ne bi dobro žvakali ranu,
a koja dica dobro žvaču,
recimo kuvani kukuruz, bob i druge stvari,
uvatija bi nas proliv,
a u razlivenu materijalu
žutija bi se kukuruz i crnija bob.
Bilo je još gori trenutaka,
i to unda kad bi proguca botun.
Sutradan bi ga tražija u vrpi,
a kad bi kokoši otribile sve,
uzeja bi ga i dobro obrisa i trlja
i vratija u škatulu da se mater ne naljuti.
Puno su nan zadavale briga špice od dinja i pipuna.
U cilon drobu mogli smo pratiti kako salaze
kroz criva, pa zastanu pa krenu,
ka da su nas namirno zezale.
Prava bi eksplozija bubnila na kraju.
Današnja dica uopće ne znaju šta je to govno.
I ne smiju tu lipu rič niti izgovorit,
a kamoli govno pogledat.
Oni se poseru, potegnu vodu,
i ode govno nizbrdo.
Ajde ga ti uvati više!
A s našin je, kako ste vidili,
bilo sasvin drukčije.
Ono je bilo vridno i korisno,
i moga si ga kaljat kliko si tija.
I gledat do mile volje!
A uvik smo pazili da ne ugazimo na govno,
da ga ne pričepimo cipeletinon ili gumašon.
Govorili nan naši stariji
da se od govna teško moreš oprat,
pa smo mi dica to dobro i zauvik upantili
i toga se držali ka zapovidi.
Ima bi ja puno toga lipoga pričat
o govnin,
ali dosta je za ovi put.
komentiraj (0) * ispiši * #
36.RADOSTI SUBOTON
Moj stariji brat
najbrže bi radija suboton.
Uzima je sve poslove u polju i u kršu
i vodija je konja za ular, da na bi izaša iz brazde,
a kad bi se ćaća umorija,
drža je plug svojin tvrdin rukan,
baca je domaći gnjoj
i lipo raspoređiva simenski kukuruz,
najviše dva do tri zrna na jedno misto,
ništa se nije smilo razbacivat.
I drža je uzde obadviman rukan
i u isto vrime staja rašireni nogu
na brani.
I konja brisa mokroga od gustoga znoja,
a kad bi došli kući
mrtvi od cilodnevnoga posla,
dâ bi mu sočnoga sina od diteline
i milova ga po čelu i ušiman.
I svi su bili sritni.
Ćaća je moga u miru pojist, popit
i zapalit škije.
Mater bi naposlitku sila,
a mi dica ošli bi u Vrgorac
u zadružni dom
di bi se prikaziva kaubojski film.
Subota je najlipši dan
od sviju dana u sedmici!
Jedino je stariji brat,
i najgolemiji od sviju bratova na svitu,
ima pâra.
On je i kod drugi radija
i zarađiva krvavi dinar.
I nikad ga nije u benasto potrošija.
Mi smo volili subotu i zato
jer smo mogli namazat kosu
orahovin uljon
koje se cilu sedmicu čulo oko naši glava.
Kad bi nešto radili što bi nan ćaća i mater zapovidili,
recimo očistiti ispod gudina,
ili ispod ovaca i koza,
ili konjovu spavaću sraonicu,
i ko zna šta sve ne,
mi bi,
a to znači ne samo najstariji brat,
nego i ja, drugi po redu,
i najmlađi i jedina sestra,
zamotali cilu glavu vanculeton
ili bilo kojon krpon
samo da ne bi morali prat kosu,
unda bi se izgubija miris,
a kosa ne bi bila svitla i crna
i ne bi moglirazigrani ić
suboton u kino.
A ja ću još po nečem
pantit te naše subote:
svi su mogli brzo ić i trčat,
najprvo najstariji brat,
pa najmlađi,
pa jedina sestra, pa ja za njiman ka niko siroče
ili bolesno pile kojemu nema spasa,
ja bi uvik mora vikat ČEKAJTE ME,
ponekad i više puta.
Svi smo na svoj način jurili
ka da nas meci tiraju,
ka da će nan neko odnit misto u kinu.
E, a kad bi moj stariji brat mene čuja,
vratija bi se nazad
i mene podiga na svoja ramena,
ja bi zajašija njegov vrat
i činilo mi se ka da san na konju.
A kad bi se on umorija,
a ja odmorija,
unda bi svi opet trčali.ng>
MOJA DVA BRATA I JA
STIPE, MILAN, IVAN
komentiraj (0) * ispiši * #
37. NAJBOLJA LIKARIJA
Tako je to bilo davno
kad san bija mali:
svaka druga rič svakoga dana,
od jutra do mraka,
bila je govno.
Šta si to uradija,
vikali bi mi dica jedan drugon,govno jedno!
Jesan li ti reka, govno jedno,
da mučiš?!
Govno jedno, šta si me izda?
A, jedinicu si dobija, govno jedno! Usrano!
Jel tako u školu iđeš,
govno velikačko, s jedinicon?
I tako,
brez govna skoro nisi moga ni leć,
ni dignit se,
ni odat.
E, ali kad ja sve to gledan iz daljine
vidin da su to bile samo riči
u onon teškon životu,
kad se puno oralo, kopalo, sijalo,
a malo želo i bralo.
Cili dan gori, doli, tamo, vamo,
a skoro brez gaća i obuće.
Cili dan mokar ako je kiša,
cili dan smrznut ako je ladno.
A kad bi na večer sidili oko ognjišta
i slušali priče i šale naši stariji,
ne bi se spominjalo govno:
nestalo bi ono iz naši usta.
Ka da je u ponor ošlo upast!
I ka da ne će otale nikad izronit!
Mi dica bi zaspali u materinin krilin,
na travercan,
koje su nosale sve mirise ovoga svita:
krša, polja, dolaca, škrapa, stina, crljenica,
ovaca, koza, konja, gudina, kokošiju, pasa, mačaka,
konoba i šufita,
štala, pojata, torova, gudinjača, kokošinjaca,
kaduljišta, vrisišta, kupusišta, gnjojilišta,
vinograda, njivišta, strništa,
divenica, oglavina, pršuta,
raspukli dlaništa i suzni obraza.
Ti mirisi u travercan matera naši
bijahu najbolja likarija,
najpametnije tablete
iz grudišta zavičaja našeg.
STIPE, MILAN, IVAN
komentiraj (0) * ispiši * #
...zatočenici bez izlaza...
komentiraj (0) * ispiši * #
38. DOMAĆI URADAK
Ovo sajmište je žicom ograđen
prostor.
Uredne staze posute usitnjenim kamenjem:
kad kiša padne, nema blata.
Onaj tko voli miris pišake domaćih životinja,
rado bi tu ostao cijeli dan
i jeo pečene janjetine i prasetine.
Na sajmištu ima puno domaćih proizvoda:
lemeša,
komaštara, ožega, tronožaca, peka,
škara za lozu,
kliješta,
lijevaka za klanje kokošiju, zvona s kukom za papke
svinjske,
sjedalica, lopara, žlica, noževa za klanje, noževa
za rezanje,
karijola, motika, držalica, vila, lopata, kosora,
bronzina,
kosa, bruseva, raznih ključeva...
Sajmište je slet domaćih životinja.
Tko ne zna što je konj, magarac, koza, ovca, jare,
tuka, pile, kokoš za meso, kokoš za jaja, guska, patka,
kunić...
neka samo dođe na sajmište
i sve će uživo vidjeti.
Danas ima puno djece gradske
koja ne znaju ništa o domaćim životinjama,
o ratarskim napravama.
Ni nabrojiti, a nekmoli prepoznati!
Još teže uporabiti.
Nisu oni tukci i neznalice.
Ali njihovi su pradjedovi ili djedovi
davno došli u grad napustivši zemlju:
bilo im je lijepo u gradu
pa su govorili da treba od sela bježati.
Sada su oni u drugom kraljevstvu.
Baš ih briga.
Ali unučad i praunučad,
sinovi i kćeri nemaju pojma što je to selo,
iako je tu nadomak gradu.
Učiteljice se trude u razredu
i znoje se.
Ali uvijek se nađe učenika
koji tvrde da kokoš ima četiri noge
i da konj műče.
Što je to rzanje,
što je to revanje,
tko će znati.
Zbrka do zbrke!
Tko ne zna kako se vole konj i kobila,
tko ne zna kako se seksaju magarac i magarica,
tko ne zna kako mesari utovaruju kravu ili vola,
tko ne zna kako skiče praščići,
ili kako miriše svinja,
tko ne zna kako izgledaju golubovi,
zatočeni u gajbama,
tko ne zna kako cijuču pilići,
izvan krila kvočaka,
tko ne zna kako ne kukuriječe pijetao,
svezanih nogu,
tko nikada nije vidio mutne oči starog usamljenog konja,
svezanog za deblo nekog bora,
tko ne zna ništa o životu,
neka dođe na sajmište
pa će doznati svašta
bez tuđih tumačenja:
ovo ti je ovo, a ono ti je ono,
ovo ti je ovako, a ono ti je onako.
Samo ti dođi, kume moj,
ti što misliš da sve znaš,
pa ćeš vidjeti da ništa ne znaš.
Pa čak ni ovo:
da je najveći dio sajmišta
zbroj guzica:
koliko ljudi, toliko guzica.
Još više túga i rúga,
brnjica i uzica.
I džepova
i repova.
Sajmište je neka velika gajba,
a u toj gajbi puno manjih gajbi.
Na sajmištu ljudi se ponašaju
kao velike gazde,
a svi su kao životinje: zatočenici bez izlaza.
komentiraj (0) * ispiši * #
...toga jutra
ošli smo na sve strane svita...
komentiraj (0) * ispiši * #
39. BREZ POBIDNIKA
Ko se najdalje popiša
s parapeta
u travu, kadulju i vrisak,
znali smo: Iko!
A kako i ne bi
kad je ima priličit kolac!
Samo ga izvadi,
podigne,
a pišaka mlazne ka iz vodenoga topa.
Tribalo je Iku pobidit!
Četvorica nas, mlađi i manji,
ka da smo se dogovorili,
cilu noć smo trpili pišaku
pa su nan mijuri nabrekli,
bili su tvrdi ka kamen.
A oči oće iskočit vanka!
A obrazi crveni ka mlado vino!
Skočit na parapet bilo je toga jutra
veliko herojstvo.
A pravilo je bilo: više i dalje pišat!
Ka najstariji, Iko je da znak: sad!
Pet šaka i pet civi u njiman
iz koji šiklja pušeća pišaka.
pet probušeni bačava
iz koji iskočiše sokovi života,
s mirison pure, mlika i slanine.
Iko je bacija tekućinu najdalje,
brzo prisušija,
otresa ga
i uvuka.
A iz naši civčica tekli su mlazovi
skladno, lipo i brez pristanka.
Unda se on nije, unako ispod brka,
nasmija, ka dosad uvik, sigurno.
Samo je reka dičjin glason,
kakvi je i naš:
Nerišeno!
Vi više, ja dalje!
Nikomu ništa!
Svi smo pobidnici!
Nema pobidnika!
Živili mi!
Živilo naše selo!
Živija parapet!
I prva olimpijada u našen kršu!
Nikad se oko naši kuća nije čulo
tliko puta: živija!
Tako složno. Tako glasovito.
Toga jutra
parapet je bija misto naše bitke,
našega rastanka s ditinjstvon i dičaštvon.
S toga parapeta ošli smo na sve strane svita
s mirison pišake u gaćan i na rukan,
s nadon da ćemo uvatit avutobus
u suvin oblacin visoke prašine.
komentiraj (0) * ispiši * #
Samoća...
svaka svoje prostore ima...
komentiraj (0) * ispiši * #
40. SAMOĆA
Samoća,
crna ili bijela,
prozirna ili gusta,
nikad me ne će iznevjeriti.
Ni mene ni moje životne krajolike.
I kad se iz dimnjaka izvlači,
i kad iz brazda klija,
i kad u travi kunja,
i kad u oku čuči,
i kad u srcu trpi,
i kad u koraku šepa,
i kad u bijegu me čeka,
i kad u vodama teče,
i kad u suncu grmi,
i kad u Bogu stoluje,
i kad u anđelima leprša.
Samoća uvijek i svugdje,
u svakome.
Siromašna samoća,
bogata samoća,
samoća eona,
samoća trena,
moja samoća,
tvoja samoća,
ne dodiruju se,
ne razumiju se,
ne trpe se.
Svakla svoje prostore ima
i ne da blizinu ničije samoće.
No, od samoće samo je izgubljenost teža.
komentiraj (1) * ispiši * #
INTIMA
komentiraj (0) * ispiši * #
41. INTIMA
Mojim otokom teku rijeke
i lete slapovi.
I sunce i mjesec
crtaju život i na zemlji i na stijenju.
Carstvo je to obične mudrosti:
uroni u svanuće,
plivaj,
izroni u sumračju.
Noću listaju misli
na nebu.
komentiraj (0) * ispiši * #
Evo moga prolića!
komentiraj (0) * ispiši * #
42. PROLITNJA RADOST
Evo moga prolića!
Kako su tičice nestrpljive!
Još malo pa će i' lišće sakrit.
Evo moga Boga svitloga lica!
Gle,kako sa mnon oda
uz njivu,
niz njivu!
I sijat mi pomaže zrnje razigrano!
Blagosiva Bog moj sijanje moje.
I ja san ponosniji
nego što san jučer bija.
komentiraj (0) * ispiši * #
43. KULTURA ŽIVLJENJA
Teče svestrano smeće
na livade, njive, ledine.
Koraci novih nebodera zaobilaze šarena stovarišta.
Čagljevi bježe iz otrovnih krševa.
Svemogući mirisi opkolili
borove, kupine, hrastove.
Galebine, vrane
na izvorima ljudske kloake.
I kulture i civilizacije gorde.
Što više ljudi, to više govana,
krklja moj susjed.
Usred moga grada velika septička jama.
Glavni spomenik žderačke kulture.
U ogromnoj miješalici miješaju se arome
iz kuhinja,
iz konoba,
s asfalta,
iz guznih crijeva auta,
iz jamica i jametina...
Mi se vozimo, bježeći,
I opet se vraćamo kauču svom.
komentiraj (1) * ispiši * #
44. VINO
Pametno vino obraze žari,
u očima iskre budi.
Toliko lijepih stvari u ovom životu ima,
ali vino kad zaroni u dušu,
dane nam rudi,
odnosi tmušu,
vino od sunca,
vino iz visina,
vino iz žila,
vino od znoja,
vino iz dubina...
Ni prijateljstva,
ni junaštva bez vina nema,
vina iz dubina,
vina iz visina.
Svaka silina ovoga svijeta
zanijemi pred vina čašom.
Kad gucneš bijelog ili crnog,
ljubav nikne iz dubina,
žilama šikne sok i snaga visina.
Ali ludo vino,
suludo i hudo
na mržnju vuče,
topove puni
i glavama našim
o zidove i stabla tuče,
i gdje je ljubav cvala
i vjernost sjala,
lavovi riču i zmije psiču,
a lažna gordost sijeva.
Ako si gladan,
pa i pametno vino piješ,
samo nevolje siješ,
a prijatelja nemaš.
No, kad komad tuke pojedeš
pa i litru popiješ,
možeš se ljudinom zvati
i čovjeku dušu dati,
i junak biti,
i život graditi,
i nadu saditi,
i pjesme pjevati,
i zore umivati...
Ali moram na kraju,
prijatelji moji dragi,
reći
da smo ludi ipak samo mi
kad kao svinje rokćemo,
a pametni i bistra uma
kad nam žutina radost jača,
kad nam crnjak snagu vraća,
kad nam grlo grgojli i svira
i dušu gusala dira...
A vino u bocunu, bukari ili čaši,
crno ili žuto,
samo je sok od sunca,
sok iz visina,
sok iz žila,
sok iz dubina.
Sok naše volje.
Sok našega znoja.
komentiraj (1) * ispiši * #
DOLAZAK KIŠE
45. KIŠA
Odavna već ne oćutjeh blagost
kiše.
Zaboravih lice
kiše.
Već dugo, dugo ja molim za
kišu.
Boga i sve svece.
Da mi je doživjeti buđenje dok pljušti
kiša!
Skakao bih bezglavo poput djeteta zbog dolaska
kiše!
Kiša
ne bi bila gost kad bi dojurila.
Kiša
bila bi spasiteljica grozdu, smokvu, maslini.
Kiša
bila bi glavni krvotok u mom krvotoku.
Kiša
bila bi veliko srce.
Kiša
bi mi odmorila noge.
Kiša
bi me oslobodila nesigurnosti.
Kiša
bi rekla da vrijedi živjeti zbog
kiše.
Da ne treba klonuti i zaboraviti usne
kiše.
Da vrijedi živjeti u očekivanju
kiše.
Kiša
bi podsjetila svakoga da
kiša
ne zaboravlja pjesnika ni luđaka, da
kiša
jednostavno ima siguran hod i da
kiša
obilazi svakog bolesnika Zemlje. To mi je
kiša
šaputala cijele jeseni i zime i proljeća bujnog, ali
ja sam žedan ovoga ljeta.
Kiše
nema ni u oblaku ni u slutnji.
Kako ću biti strpljiv kad
kiša
ipak zaboravlja moju čežnju, potrebu, radost, kad
kiša
briše svoje oči iz moga sjećanja.
Kiša
jednostavno kasni poput vlaka kojim želim otputovati za
kišom.
Ali vlak je spor za moju žudnju za
kišom!
Da mi je odletjeti mlažnjakom do
kiše,
gdje ona nezaustavljivo kapa, pljušti, lije,
moje bi srce titralo i bubalo i pljuštalo s
kišom!
Ja bih bio novi pjesnik.
Vidio bih svoj vrt, svoj vinograd, svoj maslinik, svoj pašnjak,
svoj gaj,
svoj krov okupan
kišom.
toplom, mekanom, svilenom i
sve bi raslo u mojim očima
i u mojim mislima na tuđoj zemlji, a iz ljubavi moje 
kiše.
Tako isto kad u Zadru tuče
krovove i parkove i ulice
kiša,
ja sjednem u auto i
žurim u Stankovce zbog
kiše.
A onda izlazim tužan na prašnjavi puteljak i
vidim da nije bilo
kiše,
da
kiša
nije pozdravila ništa moje,
da me je
kiša
mimoišla, da
me je
kiša
zaboravila.
Zato više ne ću autom juriti u Stankovce, niti
ću u mašti trčati nebom za
kišom.
Ne ću! Niti ću biti ljut, ne ću psovati,
ne ću se derati na ženu, na djecu, na kokoši, na prasca, na
psa. Ni na mačku, ni na oblak! Ja
ću pjevati svoju pjesmu o
kiši.
Koja umiva
mene
i moju
muku.
Kiša!
komentiraj (1) * ispiši * #
A zoru škaklji pjev na mojoj smokvi...
komentiraj (0) * ispiši * #
46. NAGRADA
Kako ću neranjen izaći, Bože,
iz zločeste ove gužve na putu?
Kročim već dugo oguljene kože.
I moja je vrijednost u vlažnu kutu.
Zderane svijesti zbog oštroga oka
ja zguren hitam bez šešira zlatnog.
Poslove mada svršim prije roka,
dobijem nagradu obraza blatnog.
A zoru škaklji pjev na mojoj smokvi.
I smijem se suncu navrh Gradine.
Zánosi zelenog jutra u lokvi.
Sva sreća što sunce nema bradine
pa gaće slobodno vise o brokvi!
Ja maštati znam! I nemam smradine!
komentiraj (0) * ispiši * #
Dlanovi puni...
komentiraj (0) * ispiši * #
47. Stablo masline.
Čovjek u škripu stoji,
suncem poškropljen.
48. Vidiš li kako
stara maslina rađa?
Unatoč nožu!
49. Dlanovi puni
rosnih maslina, sunca
probuđenoga.
50. Huka uljare.
Žuto tijesto vrti se.
Cijedi se ulje.
51. Drijemaju ljudi
u uljari stopljenoj.
Žute se usne.
komentiraj (0) * ispiši * #
52. KAD KAŽEM
Kad kažem:
mrzim rat,
onda vičem:
mrzim čovjeka.
Jer čovjek je povod i uzrok ratu.
Govno od čovjeka!
komentiraj (1) * ispiši * #
...loza već pokaziva grozd...
komentiraj (0) * ispiši * #
...i smokva se veselo razlistava...
komentiraj (0) * ispiši * #
...kako šume sva godišnja doba
u mojin žilan...
komentiraj (0) * ispiši * #
53. PAKET
A jeben ti...
naija san se!
Od sad uvik na jelovniku Dalmacija!
A jeben ti...
lipo li je primit paket!
Dođeš na kolodvor
i pitaš vozača:
Ima li išta za Vidovića!
A on te najprvo pogleda
i s osmihon iz prtljažnika izvadi paket veliki.
A jeben ti...
žurin ti ja do doma Cvjetno
i čin se ubacin u sobu,
raščupan karton...
a u njemu svega na ovomen svitu!
A jeben ti...
lipo ti se je najist
pečenica,
divenica,
rebara,
bržola,
čereka,
pršuta,
maslina slani,
svakobera,
ribe s gradela...
A jeben ti...
miriše mi oni naš stol u Stankovcin
u ladu
i smokva se veselo razlistava,
a jeben ti...
loza već pokaziva grozd...
A jeben ti...
u maloj domskoj sobici
mirisi ruku i duše moji roditelja!
A jeben ti...
kako ovo vino
raspoređuje lipotu u drobu
i kako me nešto vuče na kušin,
kako nečija ruka miluje moju kosu,
kako šume sva godišnja doba
u mojin žilan...
a jeben ti...
komentiraj (0) * ispiši * #
NADANJE
komentiraj (0) * ispiši * #
54. NADANJE
Moj Bože,
kako ti lipo kraljuješ
u kraljevstvu svom nebeskom!
Ali ode,
prijatelju moj,
kuka i motika,
dreka i muka,
jebačina i otimačina.
Prijatelju moj,
nisan ti ja od jučer.
Jasno je meni oduvik
zašto te ode nema.
Ne bi moga ni pola ure izdržat.
Puknija bi od bisa ka mijur.
A unda te biše ne bi bilo!
Šta bi mi bez ufanja u te unda?
Bože moj mili!
Ostani di jesi,
óde popravka nema.
Samo nadanje cvativa
da ćemo te jednon vidit.
komentiraj (0) * ispiši * #
55. PROMETEJ
Tako je Prometej ukrao vatru:
ljudi se gozbili mesinom slasno.
Dao je ljudima zanosno. Satru
bogovi oči mu radosno, glasno.
Puni su trbusi ljudima svega.
Planine visoko. Strnište žuti.
Ljudima manjka tek duševna njega.
Proplanak na suncu zgarišno sluti.
Iz dana u dan vatre nove pale
potomci novi. Nove ceste grade.
Cvjetaju velike i nade male.
Muhe u njegovoj glavi se slade.
Davno su pale u zaborav njive.
Na stazama niču otrovne gljive.
komentiraj (0) * ispiši * #
56. PRANJE
Lijepo li je,
lako li je
demižanu oprati!
Ali teško li je
nečovjeka oprati!
Kad su danju i noću
govna u njemu!
komentiraj (1) * ispiši * #
57. OTROVANA ZEMLJA
Vidiš li, Bože?
Nečovjek!
Nešto najgore
što se Zemlji moglo dogoditi!
Posvuda!
Vidiš li, Bože?
Kuda god kroči nečovjek!
komentiraj (0) * ispiši * #
58. VELIKA POGRIŠKA
Sve šta oda,
leti
ili gmiže,
sve se ždere.
Bože,
stvorija si čovika
i svu gamad oko njega.
I u njemu.
Bože,
omaklo Ti se.
Bože,
šta god si stvorija na ovoj Zemlji,
pogrišija si,
priznaj svoju pogrišku,
i undak moremo ić naprida.
Bože,
sve što oda,
leti
ili gmiže,
sve se ždere.
Bože,
i nema naticanja
ni u dobroti
ni u lipoti.
Bože,
puno san reka.
I prikoviše.
Moreš me udrit i gromon iz vedra neba,
ka šta će mi i bit,
ali ja ne moren mučat.
Bože...
komentiraj (1) * ispiši * #
