(ako ćemo se vidjeti uživo, preskočite ovaj tekst)
|
Cura, u koju sam bio jako zaljubljen, prigovorila mi je jednom ili čak dvaput da joj ne dijelim nikakve komplimente. Tada bih po službenoj dužnosti na silu izustio nekakvu glupost o njenim očima. Imala je tamne oči, za mene idealne, a oko njih, po "očnim udubinama" bile su razasute crne mrvice. Ne znam jesu li to bili kakvi kožni pigmenti ili samo ostaci šminke od dana prije, mene su asocirali na vulkanski pepeo kojeg su, u nekakvoj dramatičnoj strastvenoj pjesničkoj slici na rubu klišea, izbacile njene crne i duboke oči. Kompliment je, pogotovo jer je bio imperativni odgovor na njen kompliment, zazvučao prilično klimavo, nemelodično i na rubu klišea. Skužio sam tada da sam prilično škrt na komplimentima dok ih istovremeno volim čuti na svoj račun i prilično mi gode. Odnosi se to na romantične situacije, ali i na sve druge. Komplimenti svima gode i nikad ih nije dosta. Zašto ih onda tako teško dijelim? Mora da drugi (blogeri) seru kad kažu da pišu zbog sebe - ja pišem za sebe samo tako što pišem da biste vi pročitali, pohvalili me i ja se osjećao bolje (sposobnije/nadarenije/korisnije - već svako u svojoj dozi). Naravno da se ekipa ovdje na blogu izmjenjuje. Većine starih nema i neću sada, kako je uobičajeno za ovakve rečenice, reći da je to bila "zlatna era" bloga i ustoličiti ih na dosadan nostalgični pijedestal koji je oličenje najgoreg relativiziranja. Tko ih jebe. Ili nisu imali više što napisati, ili im je draže shareati GIF-ove, ili su toliko dobri da pišu prave romane za izdavače. Boli njih kurac za nas, nek boli i nas za njih. Ima nekih novih. Da li su dobri? - zapravo ne mogu znati.  To su moji zadnji komentari na drugim blogovima. Spazite datume. Očito je da ne čitam previše. Moj problem je što sam izgubio onu kritičnu intimnu masu. Čak i skupim nekoliko komentara, navrati šarena ekipa. Ali nemam onih par zbog kojih bih osjećao intimnu atmosferu. I onda se distanciram. Nisam vam ni slova napisao o operaciji pred dva i pol mjeseca. Svojedobno sam imao tri posta u nizu o jednom posjetu frizeru. Lagano se osjećam kao u novom pretežno nepoznatom društvu u kojem mi se ne priča previše, kamoli "otvara srce". Naravno da sam ja kriv. Nažalost nikad nisu svi ostali krivi. Ali možete mi pomoći. Znam da će mi pet ljudi uvijek redovito čitati blog. Znam još dvoje-troje koji će uvijek povremeno navratiti. Za ostale ne znam. A s ovih sedam-osam se, u biti, mogu naći i na kavi. I mogu ne pisati za njih. Treba mi još tih nekoliko za koje ne znam. Za koje bih pisao. Pišem ovo kao odgovor na komentar anonimne čitateljice kojoj sam ostao jedini od male trojke koju je voljela čitati, a i ja se, evo, lagano gasim. Hoću reći, jako mi je drago da se javila. Čovjeku (ako nije ekscentrik) treba potvrda za ono što radi, pohvala. Inače počne sumnjati, gubi samopouzdanje. Priznajem, sasvim skrušeno, bez ikakvog ponosa, treba mi komentar, treba mi lajk. Ako nema reakcije, mogu samo zaključiti da je ljudima svejedno pročitali to ili ne, da im postaje dosadnjikavo. Ne da mi se pisati u zrak. Napišite bilo što, može i samo: "dobar". Može čak i "asdf". Mogu vratiti i fb gumb pa lajkajte. Spasite ovog blogera bez puno dostojanstva. Ne morate stalno - s vremena na vrijeme. Da znam da postojite. I ovo se odnosi na sve drugo i sve druge. Treba reći kad vam se nešto sviđa. Nemojte biti lijene pizde. Pohvala koristi. Koristi egu, ali taj ego će vam se odužiti. Sutra vam počinjem keljiti serijicu kratkih "konceptualnih" tekstova koje lupam na fb zadnja tri tjedna. Nije niš tak specijalno, neke fore ste i pročitali, ali kaj sad. I ajmo se praviti da nisam napisao ovaj "vapaj za lajkovima". Jadno je. Bar će biti ako ne odgovorite. Kao kad frendici priznaš da si zaljubljen, a ona nije u tebe. I onda se morate dalje družiti, a cijelo vrijeme u zraku visi inferiornost tvog ega spram njenog. Odjebom kao da te nagazila i razmaljala po tlu poput dogorenog čika. |
