Dijagnostika
|
Jučer navečer sam dobrovoljno otišao u KB Dubrava na Dijagnostiku. Doktori ko doktori, došao ti s uputnicom, bez uputnice, ujutro, navečer, naručen, nenaručen, pismenim dogovorom, usmenim dogovorom (čak prijateljskim tipa: „Ma samo dođi, mi smo tu ionako do jutra“), kako god, pola sata čekanja ti ne gine. Nije bezveze ona epizoda Curb your... kad je hodao s doktoricom pa ju je prije neg su išli na večeru morao čekati 15 min u predsoblju na fotelji i listati časopise (ko u čekaonici ordinacije, ne). U zadnje vrijeme sam nekako ljubomoran na te doktore i njihova pravila odijevanja. Nema previše opcija i kompliciranja, ali ipak ostaje dovoljno prostora za kreativnost. Kute s dugim rukavima, kratkim rukavima, na kopčanje, bez gumba, žene mogu birati između suknje i hlača, dulja suknja, kraća, s prorezom… onda su tu šlape, klompe, natikače (srebrne su u modi na radiologiji), a kreativnost se može pokazati čak i samo točkastim čarapama. Uostalom, kad si cijeli u monotonom bijelom, više do izražaja može doći frizura, nakit, naočale i sl. Ljubomoran sam zapravo jer bih kao doktor mogao furati kroksice; nikad ih nisam nosio, niti mi pada na pamet, ali moram priznati da mi sve udobnije izgledaju, a u bolnici bih imao dobru ispriku (tamo je to normalno, kao i tajice kod trekera). Na radiologiji su vam ona čuda s telke: CT, MRI i slični uređaji koji troše milijun kuna samo na paljenje. Onda imaju nekakve vertikalne monitore na kojima pregledavaju te 3D snimke, a imaju i jedan trapezasti monitor (iako nitko to tamo ne želi priznati na glas). Malo sam gledao tako te neke snimke i prilično brzo se ufurao. Već nakon 15 minuta praktički sam sâm dijagnosticirao rupturu fibule. Ili frakturu. Ili je ipak bila tibia. Tibula? Sad sam se zbunio. Al nije da je to neka nauka. Nije da moraš bit DOKTOR da bi to radio. |
