Pinklec na rame...
Puko sam ko kokica. Još jedna dozlaboga dosadna nedjelja dovela krizu dvadesetih godina na vrhunac. Tipične neću-valjda-tak-do-kraja-života pizdarije... "u ovom gradu nema više ništa za mene" i ta sranja. Za pol sata krećem od doma, idem do banke dignut sve pare kaj mogu i - sajonara! Idem. Imam di spavat u Grazu, Stuttgartu, Parizu, pa čak možda i u Maastrichtu (ili Aachenu? tak nekaj, mislim da je s dva A). U Londonu bi se isto mogao uguzit. Ne znam do kud ću dogurat. U firmu se nisam javio. Otkaz dobiš ak se 3 dana ne pojaviš na poslu bez objašnjenja. Tak da imam lufta do srijede. Možda se predomislim, možda spiskam do tad sve pare i pokunjeno se vratim moleći za oprost. Staroj sam sinoć priopćio vijest. Poludila. Nemre sebi doć. Jedino mi zbog nje žao. Al kaj sad. Niš. Javim vam se iz Graza. |