Julijana7

Poleti dušo, za let si stvorena

Ponekad strahujemo kada se događa toliko toga lijepoga,
strah nas je prevelike sreće, da iza nje opet ne dođe neko veliko zlo,
kao i mnogo puta prije.
Bojimo se ponekad visoko letjeti,
zbog straha da se opet ne razbijemo pri padu na oštro stijenje surovosti života.

Pitamo se hoćemo li se uopće znati nositi sa velikom srećom,
jer na nju nismo navikli?
Mi, što za Kristom se trudimo ići, često smo velikim teškoćama pritisnuti bili,
ali iz njih smo izašli Njemu bliži i drugačiji, ponizniji i bolji ljudi.
Naučili smo da nas raduju male, svakodnevne stvari,
svaki dan koji prođe mirno i radosno,
a ponekad i tek tome što je dan iza nas,
sa svim svojim padovima, konačno prošao.
I naučili smo srcem gledati i vidjeti
koliko nam blago Bog svakoga dana daruje,
da bismo ga i mi drugima iz srca darivali.

Ali velika sreća?
Možda se od straha da za sreću nismo stvoreni mnogo puta nje i odričemo.
I ostajemo u onom svom malom, svakodnevnom, uobičajenom svijetu,
odričući se tako i onog predivnog, visokog leta duše za koji nas je Bog i stvorio.
A kada tako letimo, nošeni nesebičnom ljubavlju i Božjim blagoslovom,
bolji smo ljudi za sve oko nas
i Bog se s nama raduje,
jer tada smo u njegovom spasenjskom naumu i mi dionici.
Poleti dušo, za let si zaista stvorena!
I ne boj se, što god da bude, Bog je s tobom!