romantična ljubav je prevara
|
a s druge strane, sve ostalo je- da citiram frendicu, zašto bi itko htio raditi išta drugo osim maziti se? ima nešto u tome. al, na stranu sad to, moram dokazivati suprotnu tezu... ma u principu mi se toliko često čini da je sve što čuješ i sve što "naučiš" iz nekakvih uzora i pravilnika društvenih i uzoraka i ideja potpuno pogrešno i da treba odbacit sva ta uvjetovanja i vjerovanja i sam slušat sebe. kak ćeš drukčije, bokte. romantična ljubav je jedna od tih stvari. stvarno, najdublji doživljaji su oni koji su romantične prirode. intimno-romantično-bliske. znaš ono, dok te netko ful privlači i u istom trenutku dok te privlači zadovoljavaš tu potrebu i onda se napravi nekakav čudan beskonačan loop zadovoljenja potrebe i imanja potrebe i onda je to nekakva svjetleća sveprožimajuća (glava, srce, koža) topla masa emocija i elektriciteta. perpetuum mobile. i onda bi stalno htio to- a stalno toga nema. ima samo ponekad. ponekad je manje, ponekad je ništ. ponekad je drugih boja, ponekad kad nisi uz tu osobu je se ni ne sjetiš, a ponekad ne možeš o ničem drugom razmišljati i umireš, umireš, umireš (žudnja). nekad neka druga energija zavlada i stvari se drukčije poslože. i onda svi, zbog ideje da uvijek mora biti dobro, zbog želje da uvijek bude slasno (potpuno neodrživo) teže "rješavanju" nekih "problema" koji će se samo zapravo riješiti ako ih pustiš- i onda kad prođu vidjet ćeš da nikad nisu ni postojali. samo u tvojoj glavi, trenutno je bila takva brija i onda je prošla kao nalet vjetra. a zapravo jedino ti može bit dobro, ako prihvatiš loše. pružit svima dobrodošlicu, jednako. i dobre emocije pozoveš unutra da sjednu s tobom na čaj, i loše. tak svejedno, sve su to gosti i odu. a antipatičnog gosta samo ćeš dulje zadržati ako mu nastaviš replicirati. druga postavka, imaš nagone "dat se", "imat nekog", a to je nemoguće. nemoguće je dati se nekome! hvala bogu nikad nisi ničiji, slobodan si i ako zabriješ da si u ropstvu, to je tvoj problem. i ničemu ne pomaže. ne možeš disati, umireš sam, đabe se pokapaš uz dragu kad tak i tak sam voziš autocestu beskonačne svijesti a ipak odrastamo uz ideju da smo "nečiji" i da je netko "naš" i žudimo za tim, a nemoguće je u startu ulazak u te stvari je jedan veliki portal master iluzije, ono- kaj briješ*! vraćat se u trenutak, kao sa svime. di sam? tu sam nisam u jučer i nisam u prekjučer a s druge strane, zajebi ti to sve super se prepuštat i ljudski je sve što imaš i sve što vidiš i sve što voliš i sve što trebaš i na kraju dana, deri, karmo, deri ne boj se predomislit daj si prostora jer to što je prolazno znači da pluta u moru mogućnosti a ne ništavila balans ljudi, balans ~~~ na ovu stvar nemoguće je ostati suhe face da, .. prestajem tipkat svladava me srce zakucava materija lucidne misli su sve sporije i vraćaju se u neki dan dok smo pričali o empatiji |
