It always rains on a picnic
|
Na kraju dana, na kraju svega, na koncu događanja i zabave i razvaljivanja i ljudi ljudi ljudi novih ljudi, starih ljudi, ljudi koje sam nekoć viđala svaki dan a sad ih slučajno sretnem na stanici u 2 u noći pa zagrlim, tek tolko, jer bi trebala. novi ljudi koji uđu u tvoj život bez ikakvog upozorenja i onda si smušen i zapravo se masu sabotiraš čitavo vrijeme. SAMOSABOTAŽA. trikotaža. a neki ljudi su tu uvijek. neki koje ne viđaš ni upola onoliko koliko bi htio, a poznaješ ih upola više nego koliko bi htio, ali ne smeta te, jer su nadišli onaj dio di bi im ikad išta sudio. ili se naljutio na njih zbog ičeg. i onda su samo tamo. i čak kad ih ne vidiš cijelo ljeto, nema barijere. pričate. sve. kao da se niste vidjeli jednu sekundu. kao da se vrijeme zaustavilo zadnji put kad ste se vidjeli i otad je vaš odnos smrznut i nepromijenjen, neizblijediv, neintenzivizirajuć, jer intenzitet gubi maha u ovim odnosima. konstante su to. i tak mislim da kad si s nekim jako dobar prijatelj ili curadečko, da se to pretvara u ovu vrstu odnosa. i na kraju dana bi samo njih. prijatelje. ne dečke. skužila sam da imam takav samosabotirajuć stav prema ljubavi da je nemoguće da se ikad prepustim opet. možda za jako puno vremena, al u principu mi je sve pošarano nekom bojom koja kao da kaže "evo skoro će bit gotovo ovo bilošta šta bi moglo postat išta, veze nemaju smisla jer ionak ne završe dobro, previše rizika za premalo zadovoljstva, ju olvejz end ap krajing. i ono dont get sentimental it always ends up drivel." na kraju dana bi samo napisala neku zadaću da se osjećam korisno. pogledala neki film i utapala se u modest mouseu sve više i više i više. i zavukla bi se u topli krevet nakon što se okupam a vani bi se zezala. i kaj da onda studiram? bilokaj? kajaznam. |
