Kako sići sa motora da si ne spržiš nogu?
U mom slučaju nikako! 
Gledam ja svoju opeklinu na listu i zbilja je fascinantna. sprženi krug veličine dječjeg dlana (recimo desetogodinjeg, ne osamnaestogodišnjeg 
sreća ili prokletstvo?! još će se vidjeti 
), a u sredini nešto što veličinom izgleda na ugašeni opušak, a zapravo, poprilično crno, bolno, s tendencijom stvaranje kraste i 2 puknuta mjehura iz koje viri ružičasto tkivo (mlada kožica u nastajanju, bar se nadam). I opet mi prolazi taj trenutak glavom kad sam skočila sa šefovog motora u suknjici ravno na vreli auspuh.
I kao neki slowmotion u tom trenutku mi je šef napomenuo da pazim kako silazim. Naravno da je bilo prekasno. Frtalj moga lista ostalo je na auspuhu 
I sve nekako ide kao u crtiću. U tom prvom trenutku nema nikakvog osjećaja, samo spoznaja gluposti. A onda je došla bol. Oštra, paleća, a onda moja reakcija na dotičnu. Naime, meni automatski kod izrazito jake boli poteknu suze. Nema to veze sa plakanjem, naricanjem, kukanjem, samo onako...poteku, a tek onda nakon 30ak sekundi uslijedi neka verzija ajoj ili neke slične uzrečice. češće je to a u pičku materinu, ali ipak je bio šef u blizini pa sam se udostojila ufino žaliti na "malenu neugodnost" 
Da ne pričam previše o šepanju i sastanku na koji sam ipak otšepala, samo ću reći da je ponekad otići u bolnicu pametnija ideja.
Ja se naravno ježim bolnica. Bit će da je to zato što sam stomatolog
U svakom slučaju, mislim da ću do daljnjega izbjegavati šefov motor. Beštija je ionako monstruozna i ne šalim se kad kažem da sam skakala s njega jer je zbilja ogroman i nisam mogla laganini sići.
Dok se penjem lagano se zaskočim. A ja baš nisam maleno djevojče 
Evo, došao I. po mene i moramo gibati, tak da ću ostatak bloga napisati doma. I naravno, nabaciti recept kako sam obećala 
kisi kisi 
