Evo nemam neke teme da pišem.Nemam trenutno neku kritiku da bi o njoj mogao da pišem mnogo.
Malo me jebe ovo vreme,prevruće je.Naveče nakon naporna dana mogu ruke da zalepim uz telo koliko se preko dana oznojim.Ne smem ni da pitam kako će biti u 7. mesecu kad je sada ovako sparno.

Pošto putujem u školu bicom svašta mi se događa dok vozim.Ali najviše me nervira kad mi oduzimaju prednost.I onda kad je krenem ranije trube svojim autima kao da su pokupili svu pamet sveta,kao oni su upravu,njima je tata kupio auto.Malo je onim koji poštuju prava biciklista.Jebiga

Živim i nadam se boljem...

Evo oporavio sam se.Poprilično se mrdam i sve je okej.Kraj školske godine je iza brda,samo treba brdo preći.Nadam se da će se sve završiti ok.Dani su topli,došle su laste,meni se sere...

Meni oboje roditelja radi.Naravno neki će reći sretnik.Ali nije to sreća.Bar ne tolika za mene.Ima tu jedan meni jako bitan razlog.Ajde moj tata radi.Od muškog čeljadeta se to i očekuje.Alii moja mama.Po nekim nepisanim pravilima većina mama(ili možda ne) kod kuće kopa nos,nervira decu i pravi "ručak".Moja mama arbajtuje pa se nebavi navedenim stvarima.Dakle većinom u mojoj kući vlada mir,blaženstvo i tišina.Prava atmosfera za...arr..o jee...mislim učenje.Ali dakako ima to i svoju lošu stranu.NEMA RUČKA!
Zato moja mama ima par solucija:

1.Uglavnom ručam ono što mama naveče napravi a što je jestivo i sutra.Recimo:Pasulj,zatim neverovatna konbinacija povrća i čudnog mesa sa rižom ,zatim špagete na 100 načina.
Nije da ja nevolim navedena jela nego mi je više preko kurca jest špagete 3 dana za redom ili recimo rižu.Nigde tu nema mesa,onog pravog mesa da se čovek zasiti.Mislim više mi se zgadi ta istovrsna hrana i onda pojedem pola od onog što sam sipao,zasitim se sa vodom i odstupim od stola.
Ponekad mama nema ideju pa bude veoma kreativna.Smuća svašta u šerpu i to nazove "Ćuš-špajz"
Ima one još neka verzije kratkih čorbica i tako nešto.

2.Zatim me nekad nazove sa posla i kaže sledeće:"Danas imaš lovači ručak!"
Ja sav sretan mislim u sebi neki čorbanjčić sa mesom od životinje iz šume ili tako nešto...
Za par sekundi ona će: "Jedi šta uloviš!".To podrazumeva da odem do frižidera i uzmem viljušku i ubadam,pa šta ubodem to jedem.Dosta često ubodem zadnju stranu frižidera.

3.Baka servis mi je jedan od najdražih.Baka uvek napravi nešto fino za svog "klapčića".Uvek sve pojedem.Tanjir obližem.Na bakinu kuhinju stvarno nemam prigovora.Long live Baka

4.Deda servis.Kako deda gotovo svaki dan dolazi da pričeka moju sestru on ponekad i nešto skuva.Njegova kuhinja se temelji na kobasici i na kropmiru.Čak i izdo svoju knjigu:
Čika Stole:Krompir i kobaja-'rana do jaja.
Od njega sam nasledio metabolizam,zato stalno mogu jest.

Ima još par načina ali su ne bitni.Snalazim se kako znam.Ali ako me išta razočara to je da posle napornog dana nema poštenog ručka ili večere.Onda malo budem ljut i razočaran ali jedno znam.Uvek mi ostaju kajmak i šunka...

Opšte je sada poznato da sam se ubijo na biciklu.Sledi kratka pričica za one koji nisu prisustvovali ovoj tragikomediji:

U školu idem biciklom.Em radi štednje love em radi zdravlja,kašljuc,kašluc.Tako i danas.Završio 7 čas i ajmo djeco doma.Otključavam svoj stroj,stavljam naočale i naravno pun sebe krećem.Ponekad koliko silno zapedalim dogodi se da mi lanac preskoči.Idem tako biciklom,sviram onom trubicom,probijam se kroz mase gimnazijalaca.Sve je to bilo krasno i divno dok nije došla nizbrdica.Tu stavim mozak na pašu i gazim.Više i ne pedalim već sve ide samo.Ispred mene još grupica ljudi.U velikoj sam brzini.Ja sviram ali reakcija je bila prespora.Jadna Mirela se nije uspela sklonit.Sledeća scena na ja patosu.Malo sam se okreno i završio u nekom ok položaju.Prvo što sam ugledo bilu su naočale,fala bogu nisu se razbile.Gde bi našao originalnu opiju reybanki? Zatim masa ljudim oko mene,podiže mene pa i moj bicikli.Svi pitaju jesam dobro a ja se nikad nisam osećo bolje.U momentima kada se tako razbijete ne osećate bol.Bol dođe za nekih 15ak minuta.Čujem tu Tefi viče da sam podero majicu,stvarno jesam.Nestor pita jel sam dobro,tojagić kaže da ostavim bicikl pa da idem busom...U to se uljučuje i čistačica i gleda moju pogubljenu facu.Kaže da sam bled.Sakupovši se nekako,uzmem bcikl i spustim se polako dole.Zatim sedoh opet i piči.

Da,hteo sam da napoenem da sam tek kući skonto da mi je lakat u kurcu,leđa i dupe sam malo izgrebo,fala bogu tikva je tvrda pa njoj nije bilo ništa.Majica je zaista poderana i to na više mesta.Ali dobro je.živ sam.

Čuo sam se kasnije sam Mirelom.Kaže ona da ju boli cela leva strana gde sam ju zakačio ali kao biće ok.Koja žena.Ostale bi me našutale da sam im ovo napravio.Mirela izvini još jednom.

Naučio sam lekciju.Ako već želim da se ubijem,neka biram neku banderu ili drvo a ne žene!

Svi se mi ponekad osećamo sretno,zar ne?Ujutro se probudimo,ah vani je divan dan.Kava je baš po vašem ukusu.Odlazite na radno mesto ili školu i kolege se super odnose prema vama.Sve je nekako jebeno presavršeno i sjajno.Ali vas boli uvo.Vi s osmehom od uva do uva prelazite ulicu.I šta se desi?Udari vas kamion.Malo ste izlomljeni.Završili ste u bolnici i bićete u zavojima jedno 3 meseca,dobro 2...Sve nešto lepo i savršeno ne postoji,zato postoje kamioni(ili neke druge stvari) da vas na to pocete.

Tako je bilo i meni,eto baš danas.Ustanem se lepo,lako pun elana.Pustim omiljene pesme i polako dolazim sebi.Umivam se,potpirem čmar,stavljam parfem...Ah,kako lep početak dana.Danas sam dežurni tako da mozak bye bye.Malo sam nešto učio,onako radi reda,da ne ispadnem iz kolotečine svakodnevnice.Polako se spremam za školu,fino ručkam.Sav happy ko da me crnac naguzio.Odlazim u školu,naravno pazim da me kamion ne pogazi...
Odem do prijatelja i uspešno mu namestim nešto na kompu.Ma dan jebeno savršen.Ali ne.Nemože to tako po zakonima "Balkana".Nešto te mora usrat.Lapeći tako i kao dežurajući,ogladnim.Razmišlajući šta bi mogo pojest,odem u pekaru.Već zamišljam i sline mi cure.Masan,žut,topao + bela tečnost uz koju ga gutam.Burek sa sirom i jedan jogurt,o tome maštam(da ne bi došlo do zabune).Miris odavaše da sam sve bliže pekari.Uđoh unutra,pozdravih trgovkinju koja dobro pozna moj želudac.I šta sam ugledo?Šta sam ugledo?Tepsija gde stoje bureci masni je prazna! Nooooooooooooo! Shvativši moju tragediju,reči tiho puna saosećanja:"Nema više,bureka."

Zašto,kako,ko i gde se sad masti mojim burekom? šmrc...
Rastužen,uze neka dva jeftina i zagorela lisnata testa sa viršlom i ko mokrom čarapom udaren napustih pekaru...

Dan nemože biti savršen,znajte to.Nešto vas uvek usere!

Trenutno sam u pogubljenosti.Zagušen gomilom stvari i obaveza.Sve je to zbog ovih isprekidanih odmora.Naime kako je bio uskrs i ti uskršnji praznici bili smo na ekskurziji.Tamo smo se samo umorili.Dali nam jebeni ponedeljak da se odmorimo.Celu tu nedelju sam dolazio sebi.
Onda sad ovaj prvi maj.Isto kao da se odmoriš a ustvari se još više umoriš i onda takav želiš postić nešto.Šta god kreneš ne da ti se i brzo malaksaš.
Nekako ću preživet i ovu nedelju.Mislim da neću izlazit u subotu.To bi dodatno pridonelo umaranju.
Raspala mi se čitava organizacija.U drugoj smeni počeo kasno ustajat,usporio i ulenio se.

U ovakvim momentima samo osećam kako gomila stvari čeka i viče na mene.Ja se povlačim pred njima,idem u ćošak i želim da vrisnem.Da imam samo 5 minuta apsolutne tišine.Da se malo saberem i dođem sebi.Nadam se da ću se malo odmorit preko vikenda.Da se naspavam.

Od ponedeljka okrećem novu stranicu.Moram još malo zapet u školi.Popravit što se popravit da.Jebote još samo 7 nedelja.To će začas proć.Trudiću se koliko mogu,ali preterivat neću.

Zato nisam duže vremena ništa ni pisao na blogu,pogubljen sam.

Idući put očekujte zanimljivij post.Ovog puta stvarno nisam bio raspoložen sa pisanje nekog posebnog posta.