Prvi tjedan škole gotov. Teško sranje. Tija san se nekidan dok san bija u kafiću dignit i otić ća u tri p.m. Užasno je sporo ovaj tjedan prolazija, nikad mu kraja. Jedino pozitivno u svemu je to šta je konačno bilo ružno vrime i šta je konačno zaladilo. Da se bar sunce nikad više ne ukaže. Ne volin sunce. Baš mi je lipo (to san već reka) kad je oblačno. E da vas pitan. Postoje li za vas stvari za koje mislite kako su jednostavno odlične, i da se takve stvari nikad ne mogu prominit na gore. Za mene je postojalo. Mislija san da mi je prijateljstvo sa jednon osobon savršeno, i jest, i mislija san kako se nikad nećemo posvadit, ali ovo nikad je ovaj tjedan prekinuto. Da van iskreno kažen razlog ne znan, i zato san se malo loše i depresivno osjeća.

Mrzin kod sebe šta me drugi ljudi lako sjebu. Nisan baš stabilan šta se tiče emocija. Dopuštan da previše utječu na mene, iako to nije dobro, tj. ponekad je. Kako je život čudna pojava. U trenu nestane sve, pretvori se u maglu. Cili se život trudiš postati neko, težak je taj put do sna, i često si sam na tom putu. A kad pogledaš s druge strane, u trenutku možeš pasti, jer kratak je put od vrha do dna. Evo ovih zadnjih par rečenica sadrže stihove bb himne. Na BB se neću osvrćat neko vrime dok ne skupin neke informacije, i dok sam ne stvorin nekakvo mišljenje o svakom pojedincu tamo. Moran samo pohvalit Antoniju koja je sinoć izgledala ka boginja. Pa naposljetku, iz Šibenika je. Pozz svima do daljnjeg.




P.S. (update). Krivo ste svatili. Ja san se samo posvađa sa ton osobon, a sad jeli to privremeno ili za stalno, saznat ćete.