Ja tovar

Stihoklepac

XVII


Znate kako kažu : veličina nije bitna.
Pa i nije bitno ako nije sitno
Sitničava nisam ne zamjeram nikom
ali čak i popi vole ih sa slikom.
U škrabicu dugu kad ja pružim ruku
nikada ne šušti pa se časna mršti
zveckaju slavuji ribe i mrđana kojeg dadem
rijetko papirnate novce u ruci imadem.
Meni u novčanik svrate samo Juraj i Josip,
a od Ivana i Marka zaboravila san lik.
Antin portret nikad nisam izbliza zagledala
i da iman iljadarku odma bi je predala
da mi dadu kojeg Stipu,meni tako draže.
Ali đaba,kratkoga je vijeka,dica uvik traže
životinjsko carstvo sve in češće nije dovoljno
ne moš više ni sa njima proći povoljno.
Oće dica ka i popi da se čuje šuškanje
a ne zveket kovanica.Nije ovo huškanje
al bi rado sitne novce u glavu in čovik itnija
nek se site da je srića u životu bitnija
od šuškavih novčanica.Al ne mogu jer je sitno
kod mene u novčaniku još uvik vrlo jako bitno.