Ivva

"Eci peci pec ti si mali zec a ja mala veverica..."
Uvek me je zanimalo kakve veze ima zec sa Uskrsom. Negde objašnjavaju da on predstavlja proleće, novi period koji nastaje posle Uskrsa, buđenje prirode.
Sada mi je jasno zašto kažu "jedna lasta ne čini proleće" verovatno misle na zeca. Tu su i druga objašnjenja. Neki kažu da su se vesti o Isusovom uskrsnuću širile brzinom zečevog trka...U starom Egiptu zec simbolizuje mesec a po njemu se i računa Uskrs...
Neki i ne objašnjavaju, jednostavno prihvataju zeku a ne znaju ni sami zašto.
Razlika između pravoslavnog i katoličkog Božića se vezuje za mesec. Jasno je da je razlika u računanju kalendara:

Interesantno mi je i objašnjenje po kojem je pravoslavna crkva u svojim proračunima za stvarni puni mesec pri određivanju Uskrsa koristila meridijan koji prolazi kroz kupolu hrama Isusovog groba u Jerusalimu a ne onaj zvanični pun Mesec...
Kako god bilo, ova godina mi je bila ispunjena prazničnim raspoloženjem. Prvo sam doživela vaše Božićno uzbuđenje i saznala na koji način ga slavite. Posle toga je došao Božić i u moj dom.
Sada čitam kako pišete o Uskrsu, a tek za više od mesec dana i sama ću ga proslaviti.
Od kada znam za sebe imam prijatelje koji su različite veroispovesti. Naučila sam ih svojim običajima, naučila sam kako je biti gost u njihovoj kući a osećati se domaćim.
Različitost je ta koja nas i čini bogatijima, sve dok je poštujemo.

Ono što sam htela reći celom ovom pričom je, da vam od srca želim srećan i radostan Uskrs!

On: Halo?
Ona: Moram da ti kažem... ćuti i samo me slušaj...
On: Hm, hm...
Ona: Dugo već skupljam hrabrost...
On: Ali...
Ona: Ne prekidaj me.
On: Dobro.
Ona: Uf, nikada još nisam ovo rekla...
On: Pa...
Ona: Volim te!
On: Hvala. Već deset godina mi niko nije izjavio ljubav... Verovatno tražite mog sina?

Uvek se radovao slučajnom susretu s parom iz stana iznad njegovog. Malo je njih među kojima se osećala tolika bliskost i pažnja. Sada je shvatao kako izgled može da prevari. Zvuk tupog udarca se jasno čuo iz stana broj 39. Vika i ženski glas su izazivali jezu. Opet je bio u dilemi: pozvati policiju ili staviti glavu u jastuke i praviti se da zvuci ne postoje.
...
U stanu broj 33, ispod njegovog, stanovala je baka Marija. Svakog jutra u isto vreme, radosno je odlazila na železničku stanicu. Jednom prilikom, mu je pokazala snop požutelih, uredno uvezanih pisama. Mala satenska traka držala je godine ljubavi ispisane rukom bake Marije i njenog Milana. Dugo već nije znala ništa o njemu ali je i dalje svakog jutra dočekivala vozove, nadajući se da je baš u jednom od njih, on.
...
Bolela ga je njihova tuga i sopstvena nemoć da nešto promeni, da im pomogne. Želeo je da prestanu svi udarci iz stana broj 39, želeo je da prestanu sva uzaludna čekanja i suze iz stana broj 33... Želeo je da nikada nije ni saznao za njih.
...
Tog jutra je rešio da ipak nešto uradi. Popeo se na sprat iznad i pokucao na vrata.
"Dobar dan, verovatno tražite mog supruga, na poslu je."
Uvek, kada bi je sreo, pitao se kako je uspevala da sakrije sav pakao kroz koji prolazi.
"Izvinite, hteo sam da proverim da li ste dobro.." Zbunjeno je stajao, nemogavši da se seti nijedne pametne rečenice. Uhvatio je sopstveni pogled kako traži tragove njegovog nasilja.
"Zašto ne bih bila dobro?"
Iznenadila ga je dobro odglumljenim raspoloženjem.
"Ako vam nešto zatreba slobodno mi se obratite." Brzo je izgovorio i okrenuo se da bi izbegao njen pogled. Nije želeo da joj bude neprijatno. Dovoljno je rekao, sada zna da mu može zatražiti pomoć. Ohrabren i zadovoljan sobom što je učinio nešto, otišao je kod bake Marije. Ljubazna gospođa ga je uslužila mirisnim kolačima i kafom u porculanskim šoljicama kakve nije video godinama.
"Izvinite što se mešam ali povodom vaše priče o gospodinu Milanu hteo sam da vam kažem nešto. Znam da vam zvuči surovo ali vi i ne znate da li je on živ, ni gde je sada. Ne bih da vam ubijam nadu ali bolje bi bilo da vreme koje provodite u čekanju posvetite nekim drugim stvarima koje će vas učiniti srećnijom. Eto rekao sam..."
Baka se trgla i oštro ga je pogledala.
"Sinko, ti očigledno ne znaš šta je ljubav. Moj Milan će sigurno doći jednog dana, znam ga ja. To ti je onaj što i sa crnim vragom flertuje ali uvek dodje onoj koju voli. Doći će on..." zastala je kao da samu sebe ubeđuje. Znao je da su njegove reči doprle do nje. Bio je ponosan na sebe što tog dana nije samo nemo gledao u tuđu bol.
...
Od tada se više nije čula buka iz stana iznad njegovog, baku Mariju je sreo samo još jednom kako odlazi na železničku stanicu.
Jednog jutra je gospođa iz stana broj 39 pozvonila na njegova vrata.
"Dobar dan" Započela je svoj monolog, sa uobičajenim osmehom koji mu je uvek izgledao neobično iskren.
"Tek posle vaše posete, shvatila sam da ... Pre par meseci smo dobili malog psa koji obožava da se igra sa ping pong lopticom. Izvinite ako smo bili previše bučni. Znate, on je toliko sladak da ne mogu prestati da se smejem kada ga vidim kako trčkara. Mogu da zamislim kako to odzvanja noću. Nadam se da vam više nećemo smetati."
Sada je on bio zatečen.
"Ne, ne slobodno se igrajte, ne smeta mi... Izgleda da sam ja nešto pogrešio."
"Hvala komšija i lepo od vas što toliko brinete o drugima" Opet se nasmejala kao da se suzdržava da ne prasne u smeh. Stajao je na vratima i gledao za njom.
Sledećeg dana je sreo baku Mariju. Prišla mu je i šapnula: "Došao je"
"Ko je došao?"
"Pa moj Milan" pogledala ga je začuđeno. Iz njenog stana je izašao stariji gospodin i nežno je zagrlio. Gledao ih je zbunjeno. Baka Marija mu je prišla i opet šapnula: "A šta bih da nisam imala nadu? Ovako sam se radovala svakom jutru."
Potapšala ga je po ramenu i otišla ka svom Milanu.
...
U stanu broj 39 se čuo smeh i udaranje ping pong loptice o pod. Iz stana broj 33 su mirisali kolači bake Marije.
Tog dana se osećao usamljenijim nego ikada. Shvatao je polako da je jedini stan u kome je bila potrebna pomoć u stvari njegov. U ušima su mu odzvanjale reči bake Marije:
"Divno je što nisi slep i nem na tuđu nevolju. Loše je ne biti hrabar i suočiti se sa sopstvenom..."

Jutros si okačio sunce i
vratio odbegle ptice
Otvorio si prozore i
probudio me
buketom prolećnih mirisa.
Sakrio si noć
i doneo radost u našu zoru.
Vetar je izgubio snagu
pred tvojim osmehom.
Tragove zime su nestali
pred tvojom vedrinom.
a na radiju su javili:
"U Beogradu 20 stepeni.."

Volim kada preteraš.

Jutros sam dobila mail sledeće sadržine:

Pojavio se novi veoma opasni virus pod imenom POSAO.

Ako dobijete POSAO od vasih kolega, sefa, ili bilo koga drugog, putem
e-mail-a ili na bilo koji drugi nacin, NE DIRAJTE GA! Ovaj virus u
potpunosti brise vas privatni zivot. Ako slucajno dodjete u kontakt sa
POSLOM, obucite jaknu, povedite dva dobra prijatelja i idite pravo u
najblizi kafic.Narucite antivirus poznat pod imenom PIVO. Uzimajte antivirus
sve dok POSAO ne bude u potpunosti izbacen iz vaseg sistema.

Posaljite ovo upozorenje do najmanje 5 prijatelja. Ako shvatite da imate
manje od 5 prijatelja, to znaci da ste vec zarazeni i da POSAO upravlja
vasim zivotom.

ZAPAMTITE, VIRUS JE SMRTONOSAN!

Od sada čitam mail-ove samo vikendom.

Srce je udaralo zvukom limenih bubnjeva. Dlanovima je još čvršće stezala volan. Auto je mileo dok je posmatrala poznate, ritmične korake muškarca pored puta. Nakon toliko godina, prepoznaje mu hod. Koči, otvara vrata. Nonšalantno seda kao da je baš u tom trenutku očekivao.
...
Opet smo u istom stanu, u kome više nema tvojih tragova.
Upijam pogledom izraz lica, pokušavam ti ući u misli i čuti svaku. Ne pitam ništa, osmeh mi je zaleđen i sve je drugačije a sve je ostalo isto.Kao da nas vreme nije ni dotaklo. Poneka briga se ocrtala na licu, poneki osmeh je napravio sitnu boru...
I dalje si tu, pod kožom..
Toliko puta sam ovu scenu odigrala u glavi, scenu tužnog arlekina "Ako te ponovo sretnem".
Pitanja koja su se završavala sa "zašto" i reči koje sam propustila da izgovorim, sve je nestalo iz sećanja. Opet te želim poljubiti, kao da je to nešto najprirodnije. Imitiraš mi pokrete i smehom razbijamo nelagodu..
Vodimo ljubav nežno, polako. Svaki dodir za po jedan dan koji smo izgubili. Mirišeš mi kosu i govoriš kako je bolelo bez tog mirisa. Ljubiš mi oči i gledaš nežno kao što se dete gleda.
Pogled ti menja boju.
Strast, naša strast nije izbledela. Igramo istu igru sa novim tonovima. Opet pripadamo jedno drugom, kao kada se reka ulije u more....
Svaki dan i svaki uspeh bez tebe...Godine u kojima sam naučila živeti sama odjednom su izgledale uzaludne.. Više ne čujem sopstvene misli, više ne osećam samoću koja se učaurila, sada znam da ne možemo pobeći jedno od drugog, pobeći od sebe.
...
Sunce se probijalo kroz tanke zavese. Gledala je po sobi njegove tragove. Odeća na stolici, miris na jastuku... Kao da su ta četiri zida opet oživela. Pitanja su se vraćala zajedno s jutrom, zajedno sa strahom "šta ako opet sve nestane". Rastanak, da li bi podnela još jedan? Brzo se obukla trudeći se da ne zaustavlja pogled na njegovim pospanim ramenima, plašila se da onda neće imati snage da ode.
....
Čujem ti glas kako me doziva. Pokušavam ga pratiti, dok me vodi kroz maglu. Otvaram oči i shvatam, da godine bez tebe nisu ni postojale
...
Kroz mrak se naziru dva zagrljena tela.
...
"Probudi se, ružno si sanjala" šapućeš... i grliš me u snu.

Tragovi boja su ostajali na platnu. Svaki pokret ruke je stvarao zrak sunca.
Mali atelje u potkrovlju je bio njena oaza. Tu bi postajala puna života i slikala more i divne predele koje je samo u mašti posetila. Slikala je i ljude sa očima iz toplih uspomena, ljude sa osmesima deteteta.
Slikala je i tela sa pokretima nežnim i čvrstim kao zagrljaj, sa usnama prepunim želja.
Slikala je svoje želje. Slikala je sebe.
Samo par spratova niže, u malom stanu prala bi boje sa lica i oblačila masku s kojom je izlazila u svet. Nazuvala bi cipele sa visokom potpeticom u kojima je čvrsto koračala po zemlji.
Živela je život izmedju potkrovlja i prizemlja, izmedju čvrstih pločnika i pufnastih oblaka, prepunih snova.
Na svaki udarac realnosti otrčala bi u svoje carstvo i naslikala sebi osmehe. Na svaku usamljenu suzu nacrtala bi ruku koja je teši. Svojim radosnim bojama rugala se sivilu stvarnosti.
Slike nije nikome pokazivala. Čekala je pravi trenutak, neke bolje dane koji će otvoriti vrata obojenim osmesima.
Vreme kao vreme, surovo brzo je prolazilo a njeni koraci su postali sporiji. Stepenici od potkrovlja do pločnika su postali strmiji.
...
Usamljeni dan je ovog puta naterao da ostane duže u svom carstvu.
Naslonila je glavu na sliku i poželela da se sakrije u njoj. Nacrtane ruke, su je nežno zagrlile i upetljale joj prste u kosu. Stvarnost je postajala san. Gubila je tlo pod nogama, gubila je deo sebe. Razum je gubio oštrinu....
Surovi zvuk automobilske sirene, vika ljudi sa ulice su sve teže dopirali do ateljea pod oblacima i držali je budnom.
...
"Komšinice gde ste! ajme meni pa vrata od stana su vam otključana... Ne znate bre vi kakvog sveta ima.. hoćete da vas pokradu!!! Nego 'ajte kod mene na kaficu, taman da vam pokažem kakve sam krpe nabacila, došla mi prija iz Kine."
Mala punačka žena ušla je u atelje.
"Ajoj bre kakve slike! Gde ste ovo nabavili? komšinice jel' vam dobro, komšinice!!!! izvin'te al bre moram vas ošamariti da dodjete k svesti?"
....
Kiša je kao iz inata rominjala i svojim kapima pokušavala da se probije do slika koje su iznosili iz sive zgrade. Mala punačka žena je stajala pored kombija i piskavim glasom naredjivala vozaču da pažljivo vozi. Vetar se igrao sa otvorenim prozorima u praznom potkrovlju.
Mlada žena je izašla sa slikom u rukama, pružajući je svojoj veseloj komšinici.
"Ajme.. kako lepa slika, fala fala velika. Sestro slatka kako ćeš mi nedostajati bre taman kad smo se zbližile ti ideš a tol'ko toga sam ti 'tela još ispričati."
Njene slike su sada ulepšavale zidove dragih ljudi, osmeh je ostavila na svom licu. Više nije čekala pravi trenutak ni bolje dane.
Negde izmedju oblaka i zemlje našla je sebe u tom danu i u svakom novom u kome je počela život pun boja na platnu stvarnosti, sa koracima laganim i čvrstim, prepunim snova i realnosti.
Ponekad sa samo malo snage i toplih reči, svaki tren je pravi da san bude stvarnost i stvarnost da postane san.

Ako vam je život dosadan ...
Navijte budilnik da vam zvoni najglasnije što može. Iz kreveta ustanite naglo bez prethodnog protezanja i zevanja. Nikako se ne krećite sporo.
Potrudite se da vam tuširanje ne traje duže od 5 minuta. Operite i zube za to vreme. Na vagu stanite dok imate na sebi debeli bade mantil i peškir na glavi.
Doručak obavezno preskočite. Ne zaboravite jaku dozu kofeina i nikotina. Ako slučajno imate voća, bacite ga. Potražite svoju omiljenu bluzu za koju ste sigurni da je nećete lako naći.
Šminkajte se dok se obuvate. Ako uspete i da ispustite ruž na svoj beli tepih napravili ste pun pogodak.. Češljajte se okruglom četkom koja se uvek upetlja u kosu.
...
Na poslu postavite telefonske aparate ispred sebe. Probajte odgovoriti na sve pozive a da ne napravite grešku, radeći u računaru. Sve vreme se osmehujte, kažu da smeh umanjuje stres, samim tim ćete postaviti sebi još jedan izazov.
Nikako ne ulazite na blog dok ste na netu.
...
Za ručak pojedite nešto teško i masno iz obližnjeg restorana brze hrane, što će vas usporiti. Postavićete sebi izazov "raditi dok vam se oči sklapaju". Ne gledajte kroz prozor sve dok je dan. Namerno pošaljite pogrešan izveštaj Poreskoj upravi i čekajte šta će se dogoditi. Zaboravite novčanik na poslu.
...
Uveče, recite prijateljima da nemate vremena za njih. Pozovite na kafu samo prijateljicu koja je rekorder u pričanju o svim mogućim bolestima i problemima, pažljivo je saslušajte. Na blog i dalje ne ulazite. Pročitajte novine ali samo deo koji objavljuje crnu hroniku. Od televizijskog programa, odaberite političke emisije. Preskočite filmove. Seks nikako ne upražnjavajte.
Potrudite se da ostanete budni do kasnih sati kako bi vam rano jutro bilo još interesantnije.
Ako vam je život dosadan...

Radim u Beogradu, živim u svojoj glavi.
Pokušavam napisati par reči ali uvek pobegnu u poslovne izveštaje.
Ovih dana nisam stigla ni pogledati blog. Preživela veliku oluju u poslu i ostala na nogama.
"Što te ne slomi samo će te ojačati" (valjda ovako glasi izreka :)
Nisam ni znala da me neće biti toliko dugo u ovom leptirastom, obojenom svetu.
Ono što je bitno, zdravlje (kuc kuc..) dobro je.. Ivvac se razdužuje i zadužuje (pogledaj izvod otvorenih stavki) kuc kuc.. dobro je..
Trenutno nemam inspiraciju da napišem nešto više. Htela sam reći, da sam otvorila blog zbog sebe a da se vraćam zbog vas velikih malih blog ljudi u mom računaru, koji mi mašu divnim postovima i govore "nedostaješ". Nadam se da ću uspeti da ukradem vreme i ostavim poneki komentar.