Tragovi boja su ostajali na platnu. Svaki pokret ruke je stvarao zrak sunca.
Mali atelje u potkrovlju je bio njena oaza. Tu bi postajala puna života i slikala more i divne predele koje je samo u mašti posetila. Slikala je i ljude sa očima iz toplih uspomena, ljude sa osmesima deteteta.
Slikala je i tela sa pokretima nežnim i čvrstim kao zagrljaj, sa usnama prepunim želja.
Slikala je svoje želje. Slikala je sebe.
Samo par spratova niže, u malom stanu prala bi boje sa lica i oblačila masku s kojom je izlazila u svet. Nazuvala bi cipele sa visokom potpeticom u kojima je čvrsto koračala po zemlji.
Živela je život izmedju potkrovlja i prizemlja, izmedju čvrstih pločnika i pufnastih oblaka, prepunih snova.
Na svaki udarac realnosti otrčala bi u svoje carstvo i naslikala sebi osmehe. Na svaku usamljenu suzu nacrtala bi ruku koja je teši. Svojim radosnim bojama rugala se sivilu stvarnosti.
Slike nije nikome pokazivala. Čekala je pravi trenutak, neke bolje dane koji će otvoriti vrata obojenim osmesima.
Vreme kao vreme, surovo brzo je prolazilo a njeni koraci su postali sporiji. Stepenici od potkrovlja do pločnika su postali strmiji.
...
Usamljeni dan je ovog puta naterao da ostane duže u svom carstvu.
Naslonila je glavu na sliku i poželela da se sakrije u njoj. Nacrtane ruke, su je nežno zagrlile i upetljale joj prste u kosu. Stvarnost je postajala san. Gubila je tlo pod nogama, gubila je deo sebe. Razum je gubio oštrinu....
Surovi zvuk automobilske sirene, vika ljudi sa ulice su sve teže dopirali do ateljea pod oblacima i držali je budnom.
...
"Komšinice gde ste! ajme meni pa vrata od stana su vam otključana... Ne znate bre vi kakvog sveta ima.. hoćete da vas pokradu!!! Nego 'ajte kod mene na kaficu, taman da vam pokažem kakve sam krpe nabacila, došla mi prija iz Kine."
Mala punačka žena ušla je u atelje.
"Ajoj bre kakve slike! Gde ste ovo nabavili? komšinice jel' vam dobro, komšinice!!!! izvin'te al bre moram vas ošamariti da dodjete k svesti?"
....
Kiša je kao iz inata rominjala i svojim kapima pokušavala da se probije do slika koje su iznosili iz sive zgrade. Mala punačka žena je stajala pored kombija i piskavim glasom naredjivala vozaču da pažljivo vozi. Vetar se igrao sa otvorenim prozorima u praznom potkrovlju.
Mlada žena je izašla sa slikom u rukama, pružajući je svojoj veseloj komšinici.
"Ajme.. kako lepa slika, fala fala velika. Sestro slatka kako ćeš mi nedostajati bre taman kad smo se zbližile ti ideš a tol'ko toga sam ti 'tela još ispričati."
Njene slike su sada ulepšavale zidove dragih ljudi, osmeh je ostavila na svom licu. Više nije čekala pravi trenutak ni bolje dane.
Negde izmedju oblaka i zemlje našla je sebe u tom danu i u svakom novom u kome je počela život pun boja na platnu stvarnosti, sa koracima laganim i čvrstim, prepunim snova i realnosti.
Ponekad sa samo malo snage i toplih reči, svaki tren je pravi da san bude stvarnost i stvarnost da postane san.
Post je objavljen 12.03.2005. u 23:59 sati.