25.03.2010., četvrtak
|
Gledam kroz jebeni prozor i fališ mi. Ne fališ mi radi prozora, općenito. Ali stajao sam kraj prozora kad sam zabrijao da ću napisat ovo. I već mjesecima mi misli i emocije idu u krug preko mržnje, prijezira, faljenja, ljubavi, pičaka materinih do ne znam čega. Ne znam objasnit. I stalno tako. Bili smo jebeni prijatelji, jebem ti mater. Najbolji, bar sam tako volio mislit. Ništa više ne mislim sad. Odmislio sam sve. Nemrem preć preko svega kaj se dogodilo, preko sebe, preko bilo čega. Ne bi ni pisao ovo da mislim da čitaš, znam da ne čitaš. I ti momenti usamljenosti su nekaj kaj me jebeno uništi, zgazi. Mogu plakat valjda samo jako pijan. Samo jako pijan sam i plakao. Možda sve skupa dva puta u zadnjih 10 godina. Mislim da dva puta. I oba puta jako pijan. Prvi put od najgoreg vina, drugi od kurčeve bosanske rakije. Toliko toga bi htio napisat, toliko užasno jebeno toga najviše na svijetu, ali znam da se obraćam nikome. Duhovima. Ljudima koji ne postoje koliko su prozirni i nereceptivni. I onda u općem kaosu tražim bilo kakvu osnovu, prepoznavanje, nešto lijepo u ljudima. A nema tog nečeg lijepog. Svi se boje bliskosti, a ja ju čak ne znam imat ni sa kime. A s kim mi se čini da mogu, bivam preintenzivan. Takav sam valjda, nemrem to promijenit. Ptsp kicks in. Puno drugačije bi ovo izgledalo da pišem tebi direktno, ali ne pišem, nit ikad budem. Toliko jebenih detalja koji me sjebu svaki dan, toliko lokacija. Puno smo selili, a ja i dalje idem svuda po gradu i sve me jebeno podsjeti na sve kaj se događalo. Sentimenti na onom najglupljem nivou. Vidim patka i onda taj patak ima ime. I sad bi udario monitor i onda ga išao zagrlit i ne znam kaj bi mislio. Mislim da bi se raspao da ti direktno napišem ovo. Mislim da se moram raspast, ali nema nikoga tko bi me skupio. Zaljepljen sam selotejpom upitne kvalitete, onim kojim sam se prividno zadržao na okupu prije godinu dana. I raspada se. A ja nemrem nać dovoljno sigurnu lokaciju za pustit da se raspadne do kraja, da odem u komadiće i da se polako skupim nazad. Nemrem. Nije da se ne trudim. Nikome nisam vjerovao kao tebi. Nikome općenito nikad nisam vjerovao pretjerano, ali tebi jesam. I iako nisam bio u tebe najviše ikad zaljubljen, najviše sam te volio. Nisi ti to kužila. I nikad se nisi posvetila meni koliko sam se ja tebi. I to me činilo tužnim i onda sam se udaljavao samo da ne najebem. Naravno da sam najebao. Mislim da je to ipak karmička stvar. Ne znam kaj je, zapravo. Prerezao sam sve veze s ljudima koji me jebeno nisu čuli kad sam rekao da sam loše. Loše sam podnio sve te smrti oko sebe. Već danima me neš steže u prsima konstantno, ne znam koji mi je kurac. Plaši me to malo. Onda nazovem mamu i ona veli da mi nije ništa. Ali ona to uvijek veli. I ne mogu sabrat misli. Onako kako bi ti mucala kad bi ti ja pričao nekaj važno. Ne mogu se sabrat, ne mogu skupit misli na jednu hrpu i odlučit koja od njih je primarna. Ne postoji primarna misao trenutno. Danas sam izbjegavao ljude iz elektre. To nije bitno, ali sam morao bit jednako tih i neprimjetan kao kad bi ludi deda sa savice nenajavljeno i bezrazložno dolazio u stan. I onda me to rastuži isto. Konstantan bijeg. Nikome kog znam nije dobro, da bar je. Onda bi pogledao to i rekao da će bit bolje. Ali sve samo odlazi u tri pičke materine. A ja se ne mogu ljutit više, mogu se pretvarat da se ljutim, ali ne ljutim se. Mogu vikat, opet me nitko neće čut. A šapat nije autoritativan. Ni primjetan čak. Žao mi je kaj si mi napravila to kaj si mi napravila, mislim da nikad nećeš znat koliko me to oštetilo. Više od bilo kakvog odrastanja i tamare, petre i ne znam kakvih glupih, suludih i zlih govana koje sam sreo po putu. Sjebalo me u samoj osnovi, u samom onom kaj jesam. A trudim se. Trudim se i dalje ne bit kreten smrti i bit dobar i ne znam kaj već je dobro od onoga kaj me tvori. Koji put mi se čini da niti jedna od tih karakteristika zapravo nije dobra. Valjda nije. Nisu praktične. Ali nisam to htio reć. Fališ mi. Stvarno sam te smatrao najboljom prijateljicom, mislio sam da se to nikad neće promijenit. I plakao bi godinama radi toga jebeno, ne bi stao. Ali nemrem, čak ni ne želim. Pokušavam se još držat na okupu za sad. I znam da nikad više neće bit bureka u 5 ujutro i svih onih malih sranja kojima smo se smijali i koja su bila lijepa. Zapalio bi ih sad, u glavi. Sva ta sjećanja i sve scene, samo bi ih, kao u filmovima, skupio na hrpu i jedno po jedno bacao u kamin koji je u nekoj planinskoj kućici gdje je lijepo. I gledao bih kako gore i sa onim boggajebo pogledom, dignutim obrvama i namreškanim čelom pustio pokoju suzicu pozdrava. |
24.03.2010., srijeda
|
Kad vozim pijan, smiješim se. To je ono kaj se u psihijatriji ili psiholohiji, ne znam, zove "neadekvatno se smiješi". Ja to radim. Doduše, ja to radim većinu vremena. U zadnje vrijeme mi je čudno stat pred virtualni papir. Ne osjećam se pod protekcijom. Nekoć jesam, ili nisam razmišljao o tome. Imadoh priviđanja večeras. Vidio sam zlu kurvu (tm), to nije bilo priviđanje, i onda sam priviđao bivšu u krivim putevima. A onda sam bio malo na azjtv, i tamo sam popio još alkohola. Mene i dalje jebe zašto ljudi lažu, kad je sve ostalo puno jednostavnije. Mogu se zauvijek pitat to pitanje. Recimo, da sam s frendom na cugi sad, samo bi me pogledao pogledom "retardiran si" i nastavili bi pričat o nečem drugom. Gledam s jednim zatvorenim okom. To je kriva izjava. Gledam onim otvorenim okom, ali S jednim zatvorenim. Oh, kako je to domišljato pijanom čovjeku. I dvd koji bojkotira mog jamie culluma. Ja bi užasno puno toga tu napisao i sve bi bilo jako emotivno i prekrasno i tužno i sve, ali neću. Ne znam poantu. Naše ljubavi su naše. Opet, ako su naše ljubavi samo naše, tko bi pisao o ljubavi osim licemjera? Ako su naše mržnje samo naše, tko bi se uopće usudio reć da mrzi? Da ne govorimo o prijeziru. To je posebna kategorija. Ružna je. Ali iza svih ovih stvari nalazi se čežnja. Ništa drugo. Iza ljubavi, prijezira, mržnje, nalazi se čežnja. Čežnja je ono pjesničko gledanje u nebo koje prezirem. Ali to je samo želja malenog dječaka za autićem kojeg je jednoć vidio u izlogu glupog kioska u importanneu, u prolazu. Ništa više. A toliko puno znači. Znači sve te snove, zamišljanja, ideje. (Ne znam dal vama bojler kad pustite hladnu vodu ide zzzz, al meni da. I tad mu moram reć "Ovo je hladna voda, idiote." I to sad, osim njega, zna još ljudi.) Nemrem se nikak pomirit s tim da je život takav i takav i da te stvari jednostavno moraju bit tak, jer drugačije biva košeno sa prirodom ljudskog roda. Pička li ti mila materina, prestani lagat, ne budi jebena pičkica i dobij po pički kako i zaslužuješ. Ful sam si dosadan s tim već, ali nema opravdanja za sustavna sranja. Ovo se rimuje. General woo-hoo. Čežnja je ona želja da učinimo krive stvari pravima. Bila to želja da budemo na marsu, o kojem pojma nemamo ali mislimo da smo trebali biti rođeni tamo, ili ispravljanje realnih stvari koje su se dogodile mimo nas, svejedno je. Al to se nikad ne dogodi jer smo rigidni kao gospodin s brda koji peče svinju i mi mu se smijemo. Ali svi smo jednako rigidni. I ne želimo znat ništa izvan naše domene priznanja. A to je toliko manja domena od domene događanja, da je izlišno spominjat proporcije. Meni je fascinantno kako znam riječi poput 'izlišno' ovoliko pijan. To je prejebeno. Prošle godine sam bio u pekari s prijateljem i onda sam kupio skušu i 15 metara nakon odlaska iz pekare se zabio u stup pišuć poruku osobi u koju sam možda tada bio zaljubljen. Ma bio sam jako zaljubljen. Ona je bila meni jako duhovita i ja sam mislio da je jako super osoba. Baš onako ko kad si dijete i misliš da je nekaj jako jako super. Ja kao dijete nikad nisam mislio za loše stvari da su super, kao što recimo neka djeca misle da su bombe ili eksplozije super, ali eto, tada sam mislio. Bombe i eksplozije nisu super. Ali opet, ja sam tada mislio da je to super. Nemam poantu u ovome. Vidio sam ju danas u prolazu i nisam osjećao ništa, iako sam psovao u automobilu. Svejedno bi htio sve upletene u sve priče u zadnjih godinu dana postrojit pred zid, sjebat ih argumentima i čekat da se međusobno pobiju. Jer ja, amoralno dno svega, jedini nisam lagao jebeno nikome. A oni su svi lagali. Ali svi. Svi jebeno. I onda bi se oni pobili. Jer svi lažu i govna su i sve, ali dobro im je. Selektivna bomba isusa krista na križu, ranjenog. Ta crkva postoji, bez na križu. Jebao vas strah od istine. Jebo vam bog mater isto tako, al on to ne čini. Ili čini, pa ste svi božja djeca. Htio sam pričat o nečem lijepom, ali teško je pričat o tome kad si proveo čitav dan u vodoprivredi. I zaljubio se u njihovu tajnicu koju nikad više nećeš vidjet. I nakon kaj sam pročitao post, pitao sam se koliko si lažem u vezi bilo čega kaj želim ovdje. Vjerojatno puno. No, lažem samo sebi. Oh, benevolentne li individue. Idem se udarit u guzicu i spavat. |
17.03.2010., srijeda
|
Stao sam u kadu i krenuo pišat okrenut prema onoj rupi u kadi. I onda me nešto prestrašilo iza il neš. Pa sam se okrenuo čut koji kurac. Onda sam si pišao po friškoj robi koja je bila složena na školjci. Ali nije mi bilo sumnjivo jer je zvuk bio strašniji od pišanja po lenorom osvježenoj robi. Onda sam se smijao sebi, preciznošću prepoznavanja fotošopirane slike za myspace bacio urinatornu robu u mašinu i otuširao se na najjače. Frižider mi je toliko prazan, da djeluje prazno čak i za moje prilike. Ima jedna karlovačka, bruce willis style, dok je još jadan i nikakav na početku filma, tvrdi komad tvrdog sira, komad špeka, omao komad margarina i nekakav zdravi jogurat iz 1918. Otvoren, ali ne i kušan. Srećom, objasnio sam si da je dobro imat kiselog u stanu, a da nije čarapa ili one sve ružne stvari iz tinejđerskih dana, pa imam nekoliko kiselih paprika, jedan najmanji krastavac ikad i u biti, to je to. Imam i bućine košćice. Ili koščice. Ne da mi se guglat, zbunjuje me to već neko vrijeme. Koscice su marke "vedrini" i onda dolje piše "prepustite se vedrini", a na omotu je nacrtano sve ikad. Lan, proso, kukuruz, sve. 9 proizvoda na svijetu ikad i onda ima strelica na kojoj piše "unutra je!" i pokazuje na ono kaj je unutra. Oni su se toga jako dobro sjetili, te uštedili puno novaca. Ja nikad ne uštedim puno novaca, jer za početak ne znam kaj je štednja novaca. Ostali argumenti nisu ni bitni, jer po ovom kaj sam ranije napisao ispada da i imam najviše novaca, ne bi imao ništa. Sad, to je možda istina, a možda uopće nije istina, ali nije ni laž. Samo nepoznavanje materije. Sad ću se prepustit vedrini na tavu. Mislim da to ne radi puno ljudi, al ja volim ispeć te koscice jer onda one imaju puno bolji okus, osim ako su mogyi. Te su najbolje na svijetu ikad onakve kakve su u vrećici, ali izvan i u ustima. Bio mi je maxtv čovjek jučer dva sata u kući. Jako smo se super družili. U dva sata je promijenio 3 routera, 3 maxtv prijemnika i zaključio da ništa ne radi, ostavio mi smeće na krevetu i otišao. Na moje pitanje kaj da radim sa smećem, odgovorio je da ga bacim u smeće. To je bilo jako logično i ja mu više ništa nisam rekao. Otišao je kućama, a ja sam ostao tamo isto. Danas me nije mogao nazvati jer je moj mobitel pijan od života i od nekakvog jeftinog vina u kojem se utopio najjače. Onda je sam zvao ljude, koristio kameru i slao poruke. Takvo ponašanje je bilo nedopustivo pa sam ga ugasio. Potom sam nabavio isti takav mobitel, ali zaključan na krivu mrežu. Sad ta dva mobitela leže jedan pored drugog u ljubavno-ugašenom zanosu svega. Prednja lijeva guma im se pridružila, te također leži. Dobio sam i nekakav račun. Zove se "prolazni račun prihoda sudionika" i iznos na njemu je golem. Želim čekat da prođe i to sam spomenuo nekim ljudima, ali ne slažu se svi sa mnom. Došlo je još nekakvih golemih računa i sad me grdo gledaju sa stola. Ja njih isto grdo gledam, pa sam ih pustio da budu gdje jesu. No, jedan dan će doć prijatelji tih računa, ljudi sa francuskim ključevima, škarama i dozvolom iz poglavarstva i onda će napravit sve stvari mojim instalacijama. Onda će tu biti hlad i tama, a ja ću potiho plakati uz zvukove tihog plakanja. Danas sam snimio bas za čak jednu pjesmu i to je učinilo da se osjećam kao da sam napravio nekaj. Sviram u maraschinu sutra. To bi trebala bit dobra stvar, ali mislim da ne znam dal je. Danas sam jako inteligentan. |
13.03.2010., subota
|
Puno je ljepše bit bolestan kad si dijete i živiš s roditeljima, pa taman da je život tamo dno svijeta. Kad si bolestan, dobiješ juhicu, lijekove i sve pičke materine. Kad mnogo godina kasnije živiš sam, nemaš za lijekove, nemaš juhicu i imaš samo glavobolju, nosocur, podočnjake, podnosnjake, sve najgore. I onda se naravno, vraća depresija dna koja podsjeća na dane kad si ili bio dijete, ili bio u nekakvoj vezi gdje si se mogao oslonit na nekog u ovim situacijama, ili kad si imao prijatelje koji nisu imali djecu, nisu bili sebična dna koja su brinula samo za sebe i slično. Što me podsjeća na to da sam nedavno eto, izgubio dvoje prijatelja jer su se upoznali. I sad su oni u sretnoj vezi i nisam ih vidio dugo, a ni neću, jer imaju vremena samo jedan za drugog. Oni to, naravno, ne vide, a ja bi bacio bombu. Jer nakon godina prijateljstva, ti prestaješ bit prijatelj zato jer se oni mogu jebat i družit i sretni su, a svi momenti u kojima si ti bio uz njih nisu jebeno bitni. Dragi bivši prijatelji, jebite se, jebite se iznimno snažno. A ovako to izgleda jebiga, dok imaš određeni broj godina. Krepaješ solo doma i u biti ljudima puca kurac jer imaju svoja sranja. I svijet je drek, ali to je oduvijek, a ja imam temperaturu. |
05.03.2010., petak
|
http://www.youtube.com/watch?v=lVctaDmwhJQ |
|
I jednog dana ću napisat sve mailove svima ikad i bit ću jako pijan. I opet, te mailove nitko neće ozbiljno shvatit jer ću bit, jebiga, jako pijan. :D A bit će istina. |
03.03.2010., srijeda
|
Prošlo je 6 godina otkad je priča sa skladištarkom parcijalno završena, tj. otkad smo prekinuli. Kroz ovo sretanje po gradu i slične pizdarije, sjetih se jednog momenta u kojem sam užasno pokušao bit zao prema njoj. Naime, već i prije prekida, ja sam bio jako mentalno zaljubljen u drugu ženu. Kako sam bez obzira na to, vrlo odano stvorenje, a i zapravo se nikak nismo mogli vidjet jer smo živjeli u krivim gradovima, nisam dopustio da me to smete. I kad je skladištarka otišla na more, a ja ostao sam u njenom stanu, odlučio sam bit zao. I naravno, nisam isusovo uspio, jer mi to jednostavno ne ide. Sjeo sam na telefon i pričao satima na mobitel s tom drugom. Kovali smo planove, smijali se, plakali, bljuvali, bili sretni i jadni kao vodena kornjača u pustinji. I 3 dana tako. Osjećao sam zlu sreću i zadovoljstvo. Osveta. Napravit ću račun smrti i zla. Ha ha. Bu ha ha. Nekoliko tjedana kasnije, vraćao sam ključ od stana u koverti. U kojoj je bilo 500 kuna, jer sam se ipak osjećao nedovoljno zlo. Nisam bio zao. Moja ideja Zla je propala. I predao sam kovertu, a ona je nekoliko minuta kasnije našla i račun za telefon. Nazvala me i jebala mi isusovu mater. Jer nije pogledala u kovertu. Poklopio sam joj. Nekoliko momenata kasnije, dobio sam poruku vječnog virenja iz anusa i simpatije. Svejedno sam si jebao mater zbog nemogućnosti Zlijanja. Ove godine, početkom iste, pokušao sam bit zao po drugi put u životu. Govorenjem istine. Štoviše, govorenjem samo dijela istine. Naravno, proglašen sam lažljivim psihopatom koji, kao što sam termin govori, laže. Obrana od bilo čega lažima ili prihvaćanjem laži, toliko je popularan koncept, da bi ga trebalo prodavat. Ili jednostavno samo nekim proizvodima dat termin koji to sugerira. Recimo, "lažno pokazivanje afekcije", i onda ona šalica na kojoj piše "najboljoj supruzi na svijetu". To kupuje suprug koji ju tuče. Ona, koja ga vara s najboljim mu prijateljem koji je odmah i kum, kupuje majicu "muž godine". To su te stvari o kojima svi čitamo po novinama. "Kum i najbolji prijatelj mu bludničio sa suprugom uoči vjenčanja". I mislimo da se to događa ovim drugim, glupljim ljudima. Ne postoje ti drugi, gluplji ljudi. Mi smo ti gluplji ljudi. Tko god misli da nije, očito živi u sustavu obmane pomno pripremljenom za apsolutno neprimjećivanje očitog. I čini se da nitko od nas nije lišen tog sranja. Nekoliko mjeseci šutnje, nekoliko mjeseci laži, nekoliko godina laži, što je to u odnosu na pravo prijateljstvo, pravu ljubav i naravno, vječnost. |