Etnoseksualac u raljama života
29.10.2005., subota
Strah od križa
|
Sjedimo u birtiji u Prozoru i čekamo Baksuza da dođe po nas. On i Jablan su nabasali na neke cure pa im to toleriramo. Iako nam se ide kući htjeli bi se pošteno istuširat, smrdimo sami sebi i osjećamo se teži za nekoliko kila. Barba se odvojio od nas, stoji za šankom, šutljiv je gladi se po bradi i kao da meditira, samo s vremena na vrijeme potegne iz boce, otrese pepeo s cigarete u pepeljaru pred sobom, dugo i otegnuto ispušta dim iz pluća i stalno gleda negdje u prazno. Dobio je kod Jajčana na pokeru dobar novac, to mu je koliko mi znamo, a znamo... prvi put da je dobio.. Živac me gura i pokazuje glavom na njega.. - Šta mu je..da nije pomako mozgom.. - Nije čovjek..naviko...to ti je.. - Prvi put je prvi put.. Barba osjeća da je riječ o njemu..lijeno nas nakratko pogleda, ali bez emocija, i nastavlja pijuckati.. U birtiju ulazi Zenga...veseli momak koji je prošao sito i rešeto još u ratu u Hrvatskoj i koji kaže da su ovi tereni za njega -veli- ko veliki odmor u školi..sjeda za naš stol...i podviknu Barbi.. -Ej...lave...čuo sam da si skino jumf...dobio si...a...kockarčino hladnokrvna.. - A neka 'ji je obrijo... - Ma moralo je kad-tad..takav talenat.. - Jebali su ježa...ko smi sad s njim sist pa igrat...mene je zort... Ali Barba ni mukaet...ko da je gluh... Ali Zenga ne odustaje lako.. - Šta si se uzoholio...dobio pa dobio...šta..sad neš' ni među ljude... Barba se okrenu i lijeno procijedi.. - Šta će mi ljudi..sad se ja čovjekom osjećam... Zenga mu diže palac..- To lave- i onda se okreće nama...- Nemoš ti njega prisvuć..taj ima lijek za svakoga - - Ko da ne znamo... za drugim krajom sjedi Siso kljusata momčina, notorni alkos i šeret, još jedan iz niza propalih zagrebačkih studenata, Barbin mentor i vodič iz njegovih ranih zagrebačkih dana, jedino njega Barba respektira i cijeni, veli taj može popit duplo od njega i ostat na nogama a to je već podvig...supijan je i prepire se sa Bajom, priprostim, dobrodušnim seoskim momkom koji isto voli dobro potegnut iz boce.. Siso ga uvjerava da je Diva grdno pogriješila što se nije dala begu. Klatari se i unosi Baji u lice koji se izmiče od njegove kljusate face a još više od njegovih ..za Baju ...heretičnih teorija.. - Pa šta jebogati....da se dala begu..ko da je to nešto...on zadovoljan, ona živa, ovce na broju i svi za poslom.. Baja se zgraža....bijesni i unosi se Sisi u lice... - Ti si budala i majmun..ti..ti...ti neznaš šta je to ponos..šta je to vira..šta je to poginut za čast..ti si stoka obična.. Siso se pijano ceri..vrti glavom i okreće kažiprstom... - To joj nije bilo pametno...a šta bi joj bilo da je malo...zažmirila..jebogati... Baja od bijesa eksira konjak od deci i lamata rukama prema Sisi.. - Ti si konj i majmun i stoka obična pijana.... Siso mu odmiče ruke i okreće očima, razvlači onaj pijani polusmiješak na usnama.. - A šta da je dala...to ti je bolan Baja..ko šćapom po vodi.. - Ma jebi se kretenu.. - Niko vidio... niko čuo....udreš šćapom po vodi..i za par minuta voda se smiri...jel ko zna da si ti udario šćapom po vodi....niko...niko ne zna ko nije vidio....tako ti je bolan i to...ih.. Baja to više ne može podnijet....skače se i sjeda za stol u ćošku.. - Ma goni se u pizdu materinu...kretenčino pijana.. Siso se okreće prema nama..gleda nas poluspuštenih kapaka...klati se ko klaun na žici.. - Nema te vire kojoj se ja ne bi da...nema pajdo..- onda se okreće prema Barbi..- jel ima kakva vira kojoj ti ...mučeniče...ne bi da svoje grišno tilo.... Barba se veselo smije... - Takva još nije izmišljena.. Siso se okreće opet prema Baji..i zapliće jezikom.. - Vidiš...vidiš kako govori svitski čovik...-onda se važno kucka kažiprstom u prsa..- Moja škola...to nemože falit.....moja škola... Baja odmahuje prezrivo rukom..i gleda u drugu stranu... Živac se uključuje u raspravu...dovikuje Sisi.. - Mogo bi ti malo oladit..pazi da te ne čuju Ramljaci....o nekim stvarima nije pametno srat... Siso je poznat u brigadi po anegdoti s početka rata s muslimanima kad je posjeo na trocjevac koji je bio montiran na kamion odakle je Siso prašio po muslimanskim položajima vikajuć na momke da mu sporo mijenjaju bubnjeve s municijom...a sve se prisjećajuć početka rata kad su nas četnici na Kupresu rokali iz svih oružja a mi nemoćni čučali u rovovima moleći boga da zemunice izdrže svu onu silnu tenkovskih i svih drugih čuda od granata kojima su nas zasipali...i Siso se po prvi put osjetio superioran nad neprijateljem pa je veselo cijukao... - Aupičku materinu ..je lipo bit' agresor... |
28.10.2005., petak
Strah od križa
|
Diva je došla kući uznemirena i u strahu. Znala je za Tahirovu naglu narav i neobuzdanu ćud i znala je da neće odustati. Kao što je znala da neće popustiti ni ona. Dvije suprostavljene tvrdoglave naravi, dva ovna na brvnu..jedan jak i sion zaštićen silom i ugledom, drugi bez prava i bez zaštite al spreman na sve pa i na žrtvu..dva nespojiva pola, dva svijeta tako blizu a tako daleko, izrasli jedan pokraj drugoga a udaljeni kozmičkim bezdanom.. odlučila je sve ispričati ocu.. Luka je u nemoći kršio prste...znao je da se namjerio na silu, na silnog Tahirbega- Kopčića o kome se čulo mnogo dalje od ubogog ramskog kraja..sve tamo do Stambola, znao ja za oca mu Džaferbega neumoljivog i nemilosrdnog bega, znao je da se on mali i ubogi kmet, kršćanin ne može ni na kakav način suprostaviti toj sili a da ne plati glavom i on i cijela mu obitelj. Grozničavo je vrtio misli po glavi i jedino mu je jedno padalo na pamet..zatražit će pomoć od svog age Arslanage Zukića,..dobar je čovjek, razumiće ga, k tome aga je..iako nije ni blizu Džafer begu ni po ugledu ni po snazi, njegova riječ može pomoć, cijene ga age a i begovi ga znaju..nije repa bez korena, a i voli Divu prirasla mu je srcu, pomoći će joj ako ikako može.. davno su se on i Arslanaga skumili.. Arslanaga ga je saslušao i zabrinuto vrtio glavom.. - Mladi Kopčić je pašče, ne sluša nikoga pa ni starog Džafera, biće teško kume... - Znam aga... - Silovit je ugursuz..ne preza ni pred čim..šta mu se oće to i dobije - Oće bit lijeka aga... - Nećemo se dat...Divu ću ja imat na oku...ovih dana...pa nek pašče proba.. - Hvala ti aga.. - Ti ajde sad kući..i pozdravi Divu..nek se ne plaši.. - ' Oću aga... Leži Tahir na minderu ...nit jede nit pije danima..majka mu donosi šerbe' al on neće pa neće...ona ga milo pogleda, žalosno joj je gledati ga al nesmije ona starom Džaferu na oči, on i dalje bijesni i čibuči, rastjerava sluge, galami i viče sam sa sobom...ni Tahir mu ne smije na oči nit itko živ..sluge samo donesu jelo i pobjegnu od njegovog neljudskog bijesa... jednoga dana zovnu Džafer Tahira u svoje odaje a kad ovaj dođe sav ispijen i propao od nesna dreknu na njega.. - Voliš li ti tu kaurku.. - Babo..više nego sebe..ko Alaha.. - Muč' pašče jedno...- dreknu bijesno na njega pa se smiri i nešto tišim glasom- Čija je vlahinja.. - Luke Grabovca..iz Rumboka.. - Je li ti kajela cura.. - Otima se babo....neće veli vjeru pogazit.. - 'Vako ćemo..ja ću je isprosit u babe a ti sedlaj konja i reci joj za ovo.. Tahir priskoči veselo, poljubi očevu ruku i prošapta.. - Hvala ti oče, hvala presvijetli beže.. - Bjež' mi s očiju.. idi...al znaj, reci joj, mora se poturčit, mora bit po šerijatu, mora..zapamti..ako neće milom 'oće silom Tahir dojaha do Dive veselo i uznosito..ohrabren očevim blagoslovom, zaustavi konja i viknu djevojci ne silazući.. - Dive jesi odlučila... - Beže..rekla sam ti..vjere pogazit neću.. - Je li to tvoja zadnja.. - Zadnja beže.. Tahir je pogleda prijetećim pogledom, suzi oči i prosikta ljutito.. - Sutra mi te babo prosi...bićeš moja ili crne zemlje....biraj.. - Odabrala sam beže....reci babi da ne čini puta uzalud.. Luka je vidio silu i ordiju koja se spušta do njegove kuće ...sva begova svita, teško natovareni konji, valjahu se niz strminu do uboge Lukine kuće, a na najkrupnijem konju koji se savijao do poda od tereta valja se stari Džafer koji jednom u pet godina zajaše konja, mora da ga je ljuta muka i nevolja natjerala.. Stigoše pred kuću, sluge priskočiše i skinuše Džafera s konja koji othukivaše kao kakav zmaj, brišući znoj koji mu se slijevao s čela od ljetne žege, debljine i silne begovske odore koja ga činjaše još strašnijim i većim.. Džafer viknu selam Luki..ovaj ga otpozdravi, sluge se povukoše desetak metara dalje...i Džafer i Luka ostadoše sami.. Džafer othuknu dođe malo do zraka i pogleda na Luku - Prijatelju Luka.. pitaš se što sam ti došo u pohode.. - Znam svijetli beže.. - Dobro kad znaš...nisam od bijesa..već od nevolje.. Luka je šutio.. - Tvoja Diva je zapela za oko mom Tahiru...odgovaro sam ga..al on je zajogunio...nju pa nju.. Luka je i dalje šutio.. - Da skratimo priču Luka..došo sam isprosit Divu..u to ime - pokaza na pretovarene konje- Nosim joj tovar blaga...pa nek bude hairli i sa srećom.. Luka podiže oči..i smože snagu.. - Presvijetli beže..Diva se nije obećala Tahiru....ne treba joj njegovoga blaga.. Džafer ga pogleda.. - Luka...ti si kmet, kaurin..ja sam beg...tvoj gospodar...promisli.. - Čovjek sam beže..i mi imamo dušu.. - Slušaj kaurine...Tahir je spreman silom je oženit...- zastade malo- ili će se na Divi trava zazelenit.. Luka opet obori oči.. - Biće božja volja... - Tako Luka.. - Tako beže.. Džafer mahnu rukom slugama i oni ga posjedoše na konja. Sila i ordija se odvalja uzbrdo kako je i došla..a Luka ostade zdvojan sluteći na najgore... Brzo javi Arslanagi što se zgodilo a zato vrijeme Tahir čekaše oca i čuvši od njega vijesti bijesno ošinu konja, uze još jednog za sobom i odjaha put Vrana. Za njim se otisnuo Arslanaga na svom vrancu. Tahir dojaha do Dive, skoči s konja, uhvati djevojku za ruku i povika.. - Uzjaši Dive.. - Pusti me beže... - Dive jaši sedlanika.. - Ni mrtva beže.. Iz daljine se čuo topot konja u galopu. Arslanaga juri kao vjetar, već ga vide, Tahir se sav ustrepta i zavika.. -Dive zadnji put ti kažem..jaši konja.. - Zbogom beže.. Tahir vadi jatagan iz bensilaha i zarinu ga djevojci u prsa nekoliko puta...isčupa nož iz djevojčina tijela, skoči na konja i pobježe u galopu. Za to vrijeme stiže Arslanaga, skoči sa konja i obujmi već obamrlo djevojačko tijelo iz kojega se cijedila krv u potocima a već polumrtva Diva pogleda ga umirućim pogledom.. - Zbogom kume.. Arslanaga ju uze u naručje obgrli joj glavu, suze mu potekoše niz obraze, ridanje provali iz njega kao bujica... - Kumo...nemoj kumo....nemoj cvite...- ridao je Arslanaga ko malo dijete držeći u naručju umiruću Divu.. odjednom iz njega provali bijes. Škrinu zubima, oči mu zaplamtješe, spusti mrtvu djevojku na travu, poljubi je u čelo i zakle joj se.. - Osvetiće te Arslanaga..kunem ti se dinom i Alahom.. skoči na vranca, bijesno ga ošinu i pojuri za Tahirom.. Stigoše se na jednoj ledini..uhvatiše se u hrvanje, dahću, okreću beonjačama, divlje i bijesno, Tahir sav u paničnom strahu, udarila mu pjena na usta, škripi zubima, ponestaje mu snage..Arslanaga ga obori na travu i kleče na njega.. - Nemoj Arslanaga dina ti..dat će ti babo tri tovara blaga.. Arslanaga izvadi nož od aršina i povika.. - Nećeš babi doći na večeru..evo ti pozdrav od Luke Grabovca..nosi ti ga Arslanaga i zarije jatagan pravo u Tahirovo srce...Tahir samo okrenu očima, psikne i izdahne... Arslanaga bijesno isčupa nož, obrisa ga o rukav..i pljunu na mrtvog Tahira.. Pred večer dođoše cure i mladići, opraše Divu od zgrušane krvi..iskopaše joj grob i sahraniše je na vrh Vrana. Luka je dugo nijemo klečao na grobu..sijede mu vlasi poigravaše na vjetru koji se s noću spuštao s planine. |
Strah od križa
|
Dobili smo smjenu, pokupili se na brzinu, poželjeli sreću momcima, dvaput ih upozorili ih da ne ponavljaju Stipurinu glupost i odgibali smo veselo. Baksuz nam je odmah priopćio da je Stipura dobio direktno u kost, smrskalo je i sad je dobio one šipke šta vire ko riblja kost iz noge..al sve u svemu dobro je prošao.. - kako je derano nije ni krvavo.. - drugi put neće sigurno.. - bome neće... - Bog čuva budale.. Dolazimo u Prozor. Tamo vrije kao u košnici. Sve je puno vojske ali i civila. Saznajemo da je današnji dan, dan kad mladići i djevojke iz ramskog kraja hodočaste na Kedžaru na grob Dive Grabovčeve..djevojke čiji se grob nalazi na vrh Vrana i koja je pala kao žrtva svoje nesvakidašnje ljepote i svoje duboke vjere. U ovom kraju se štuje kao svetica i mlade djevojke joj redovito kite cvijećem grob. Na dan njene smrti na Kedžaru se slije cijeli ramski katolički puk, pogotovo momci i djevojke. Priča seže kojih 150-tak godina unazad... U Luke Grabovca, kmeta Arslanage Zukića iz sela Rumboka u ramskoj nahiji stasala je kćer kojoj bijaše ime Diva a po predaji bijaše cura stasita i nesvakidašnje i čudnovate ljepote, one ljepote koja dođe kao iznenadni i gromoviti pljusak usred ljetne žege, ljepote koja je neprimjerena jednom ubogom ramskom selu, van svih carskih puteva, božjem daru koji je po ljudski mjerilima neprimjeren ubogom Arslanaginom kmetu, i siromašnoj kaurskoj kući koja jedva da ima za prehranit gladna usta onim jadom i čemerom koji ostane nakon što age i begovi pokupe harač. Takva ljepota više priliči nekoj bogatoj begovskoj kući koja spava u svili i kadifi i čije su ruke bijele a put mliječna, i koju ne žeže sunce niti je opaljuju vjetrovi koji pušu sa zlogukog i hirovitog Vrana, planine pune vukova i hajduka koji vrebaju na turske karavane i na kojoj se redovito izmjenjuju pastirske djevojačke pjesme i jauci umirućih surudžija i hajduka. Ali sudbina je htjela da cvijet izraste u trnju a ne u nekoj njegovanoj i mirišljavoj bogatoj bašči. Divina ljepota bijaše istovremeno i njezin blagoslov i prokletstvo i bila bi kao i sve ostale ljepotice pamćena jedno vrijeme dok ne bi teški kmetovski život potlačene raje navukao na njeno lice bore i skinuo joj djevojačku ljepotu s lica da nije zapelo za oko bogatom i razularenom Tahir-begu Kopčiću sinu silnog bega Džafer-bega Kopčića gospodara Rame, Duvna, Uskoplja i Kupresa. Mladi i siloviti begović nesvikao da u životu ima išta što se ne bi povinulo njegovoj volji i koji je obijesno trošio babine novce i skitao se po cijeloj turskoj carevini u potrazi za razuzdanim životom jednog je dana jahajući svog punokrvnog arapskog konja po Vranskim padinama, kojeg mu je babo netom poklonio da se angiri po teferičima i dernecima, nabasao na mladu čobanicu koja je čuvala ovce pjevušeći djevojačke pjesmice i prebacujuć pleteće igle s prsta na prst pokraj bunara gdje su dolazili pastiri i ljudi da napoje sebe i svoju stoku. Primjetila je iz daljine ponositog jahača kako dolazi galopom na obijesnom konju, znala je da je Turčin jer raja ne smije da jaši a pogotovo ne takvog konja, a begovsko ruho i odijelo je sjajilo na suncu i prelijevalo se kroz zrak..što bi se reklo.."ne da gledat u sebe". I prije su tu znali dolazit age i begovi napojit sebe i konja, bacili bi pokoju ljutitu riječ zgoljnoj raji koja bi oborila pogled i šutila i poslužila jal' bega jal' agu hladnom vodom iz dubokog bunara. Dok je Diva tako stidno obarala pogled dojahao je do nje silan begović skočio sa konja, zavezao mu povodac za drveni stup pokraj bunara i došao do djevojke metar dva a onda zastao i pogledao je prodornim pogledom zabacujući sablju damaskinju za pojas. Gledao ju je dugo, njoj se činilo cijelu vječnost, znala je da je to on...bahati sin Džaferbegov kojemu teče med i mlijeko i koji se razmeće babinim bogatstvom i o kojem se pjesme pjevaju. Oborila je svoje krupne oči i čekala njegovu zapovjed da mu zahvati vode iz bunara i već je rukom krenula ka lancu i drvenom čabru da zahvati kad joj je Tahir prišao uhvatio je blago za ruku i dok je ona sva trnula od straha i isčekivanja on je već zabacio čabar u vodu, naglo povukao posudu, i onda halapljivo potegao par gutljaja , obrisao usta i zabacio svoju kao ugljen crnu kosu na zatiok fiksirajući djevojku u oči.. - Odakle si djevojko.. - Iz Rumboka...Luke Grabovčeva.. - Aha...kako ti je ime.. - Diva.. - Diva..ime ti dobro stoji.. šutila je.. - Ovo su tvoje ovce.. - Jesu svijetli beže.. - Ko ti je aga.. - Arslanaga.. - Arslanaga...tako..jel' dobar.. - Dobar je beže... - I treba bit...- prišao joj je bliže-...takvoj ljepoti.. Nije se smjela pomaknut niti odmicat...za Tahirovu naglu ćud znalo se nadaleko.. - Ne boj se curo... - Ne bojim se beže.. - Svaki dan čuvaš ovce..ovdje.. Diva je šutila i gledala pred sebe.. Tahir skoči na konja..potegnu povodac okrenu se par puta na konju u mjestu i dobaci.. - Budi tu sutra u isto vrijeme...doći ću.. glasno alaknu konja i ne čekajuć odgovor od djevojke odjuri u galopu. Diva ostade kao ukopana u glavi su joj se rojile misli, došla je doma i šuteć spratila ovce ne govoreći nikome pa ni majci o onome šta joj se sprema, nije slutila dobro, legla je uznemirena i san joj nije htio na oči. Tješila se s time da je Tahir nemirne ćudi da će za koji dan odjahati jal' u Stambol jal' u koji drugi dio turske carevine gdje još nije bio i gdje se još nije naživio terevenki i naljubio žena i da je možda već kad je odjahao s bunara zaboravio na ubogu ramsku pastirku koja mu ne priliči ni po bogatstvu ni po ugledu a kamoli po vjeri..šta će begu kaurka i nevjernica, tješila se Diva al joj ipak san nikako nije htio na oči. Zaspala je pred jutro kad su već pastiri gonili svoja stada u jutarnju ispašu i kad se sunce već počelo pomaljati preko vranskih vrhova obraslih gustim crnim četinarima. Tahir je došao taj dan i svaki drugi dan, bio je točan i neumoljiv, Nije mu se mogla sakriti iako je mijenjala vrijeme napajanja blaga, ako je ne bi našao na bunaru našao bi je i najudaljenijim pašnjacima kamo ni aginska ni begovska noga skoro nikad nije kročila, pojavio bi se kao duh, kao nerazdvojna sjenka..kao prst sudbine koji je neumoljiv i protiv kojega ne možeš ništa nego se prepustiti usudu i božjoj volji. Svaki dan ju je nagovarao, udvarao joj se, obećavao brda i doline, donosio joj đerdane i bisere, svilu i kadifu, sav se razblažio, ni traga njegovoj bahatosti i osionosti, gledao ju je dugo i zaneseno. - Dive..nemoj me mučit. - Prođi me se beže.. - Bićeš begovica...neće bit takve u pašaluku...dvorit će te ko sultaniju.. - Nemoj beže... - Bez tebe mi nema života...Dive.. - Kršćanka sam beže.. - Poturčićeš se... - Ne mogu...pogazit viru.. - Pusti viru...ja bi uzeo tvoju ..- pa zastade..-...al ne mogu ..beg sam...ti možeš... - Ne mogu beže....razumi me.. - Ne mogu te razumit...obasuću te biserima...Dive..samo mi reci.. Diva izvadi iz njedara krunicu - ...ovo su moji biseri...- spusti oči- I moji đerdani...drugi mi ne trebaju.. Tahir se lecnu..ovo je bilo smiono i bezobrazno..mahati jednom begu krunicom pred nosom..šta si ta kaurka umišlja..obuze ga bijes al' se suzdrža.. - Pusti to Dive..prominit će se to.... - Nikad beže.. - Zašto si takva...odbijaš me...mrziš me..zašto..nisam li dobar prema tebi.. Diva se ublaži...bilo joj malo žao bega.. - Dobar si Tahirbeže...imaš sve...silan si bogat si..možeš birati po cijeloj Bosni i cijelom carstvu..svaka će ti poć..mlade begovice uzdišu za tobom..svaka će ti poć..šta ću ti ja...ta kršćanka sam.. - Hoću samo tebe - priskoči i uhvati je ramena..- samo tebe Dive.. - Nemoj mučit sebe i mene..-otrgnu se- Pusti me .....-molećivo ga pogleda- Tahira obuze bijes...skoči na konja i dobaci.. - Dive znaš me...dobar sam a mogu i drugačije...razmisli dobro....doći ću ubrzo i pazi dobro šta ćeš mi reć.. bijesno ošinu konja i odgalopira glasno alakajući. Diva ostade kao ukopana. Tahir je dojahao kući..svezao konja u štalu utrčao u kuću zagrlio majku i šapnuo joj na uho.. -Majko...ja bi se ženio.. begovica ga pogleda u oči, sva u radosnom čudu i iznenađenju, već joj je bilo dosta njegovih beskrajnih lutanja i njezinih strahova.. - Šućur mome Alahu..jašta nego ženit.. - Majko...kaurka je...kćer Luke Grabovca..Arslanagina kmeta...lijepa je ko...đul-djevojka.. begovica se otrgnu od sina..zatetura i zajauka.. - Nemoj sine.... dina ti i Alaha..nemoj majku u grob tjerat.. - Majko volim je..samo nju...bez Dive mi nema života..svo sam tursko carstvo proša al nisam vidio zgodnijeg in'sana...nit' vlahinje..nit' muslimanke.. - Gdje ćeš sine vjeru na nevjeru...beg si...nemoj ni pomislit sine...babo će presvisnut... Stari Džafer je bijesnio na minderu...derao se na sina...razbacivao džezve i čibuke onako debeo i skoro nepokretan ko kakva divlja neljudska neman koju su probudili iz dubokog slatkog sna..hropćao je davljen neljudskim bijesom i vlastitom ogromnom tjelesinom.. - ...nikad..nikad...dok sam ja živ..nikad ugursuze...prije bi te mrtvog volio vidit.. |
Strah od križa
|
Zadnjih dana je prilično dosadno. U pauzama između odlazaka na položaj kartamo ili lovimo ribu. Čak ni Baksuza ne gađaju dok juri Grobnikom. Ali on svejedno ne smanjuje gas nego dojuri sa polupanim manjerkama istovari nam hranu i promrmlja.. - Aaaa...navlače me kurve na opuštanje..- pa onda važno zavrti glavom-..ništa od toga.. Barba se vrti, ima crve u guzici, prenemaže se..kao dosadno mu, ide mu na živce ova vukojebina i svi mi, i ova tišina ...i naše glupe šale..uhvatila ga opet nostalgija.. Jablan se izvalio na kauču ..čita neke novine i zvižduka pa pomalo prati Barbinu nervozu i svako malo se potiho cereka i provocira..kao za sebe - meni onaj Zagreb baš ukurcu grad.. želi Barbu malo navuć na svađu ..dosadno je i njemu pa se okreće prema meni.. - ja sam čuo da je Barba imo koku..gore u Zagrebu...jednom.. - i ja sam čuo...ali to nije provjereno.. - ma imo je stoposto... Barba se ne da navuć...zijeva, zaklopio je oči..i mrmlja nešto nerazumljivo...neda mu se sad s Jablanom natezat, nije mu gušt, inače bi slušali tirade o njegovim purgericama koje sigurno još uzdišu za njim a sve začinjeno sa udivljenjem.. - to su cure...sređene, namirisane, a kad pričaju ko da im med teče iz usta, a koža meka ko baršun... - jooj ...daj Barba ne seri.. - lažeš brate ko pas... on se ne osvrće pa veze ko da je u transu.. - ...pa onda fino Ilicom..gore-dole...noge same idu..pa na cugu..pa u kazalište...plesnjak..-uvija se u bokovima dok Jablan piska od smijeha - ...čaga...ovo-ono.. - šta'š ti u kazalištu majke ti... On se ne obazire, ozbiljan je, napravi gestu kao da čvokom skida muhu sa šlica.. - nije to za seljačine..nije... Ali danas nije od volje, još se malo vrti, oblači jaknu i mrmlja.. - Idem malo kod Jajčana na poker. Dobili su plaću pa ide tata malo da ih presvuče.. Barba kad se vratio iz Zagreba nije znao uopće kockat, nikakvu kartašku igru čak ni belu koju je znalo i malo dijete i koju su studenti donijeli iz Zagreba. Kad smo ga pitali kako to on ne zna kartat belu i kakav je on to šatro zagrepčanin, on se superiorno pravdao.. - pa nisam ja visio po birtijama na Remizi ko neki....ja sam urbani dečko, kazalište, fakultet, kavice s trebicama i to.. Pa bi onda napravio prezrivu facu i pogledao prema nama.. - Al' ovdje sam se morao spustit na malo nižu razinu..kaj ne dečki.. Brzo se navukao na sve moguće kartaške igre, igrao je za novac i u pravilu gubio jer nije imao pojma o kockanju, mogo si ga izblefirat ko malo dijete, navuć ga na štos, čisti amater, laka roba za iskusne kockare kakvih je na terenu bilo ko kusih pasa...i koji su se sprdali.. - jel' Barba dobio plaću da si malo popravimo budžet.. Al' on nije odustajao, redovno bi kockao i redovno bi gubio. Al nije se puno uzbuđivao zbog toga.. - To ih tata samo navlači...na kraju se mrtvi broje.. - Bolje ti je okani se toga..nije to za tebe.. - Spremite mi doček...vraćam se pun ko brod.. - A i to čudo da vidimo... Barba odlazi...zijevamo, ubija nas dosada, već smo dva tjedna tu i željno čekamo smjenu. Dan se pretvorio u godinu. Živac se zadubio u neke novine, on sve podnosi ladno.. - Evo piše u novinama da se Hrvatska država začela na nekom zasjedanju ZAVNOH-a u nekom Topuskom - ..bogati.. - ..sereš.. - piše...latinicom.. - pa joj trebalo pedeset godina da se rodi.. - nije onda ni čudo da čedo tako nakazno izgleda.. - ..baš.. - ..i veliš začela se.. - ..sto čuda... Jablan se smije i lupa se po čelu.. - O jebem te živote... Izlazimo vani..red nas je da idemo na jedinicu...to je položaj odmah ispod kuća s lijeve strane ceste odmah ispod zavoja koji muslimani pokrivaju snajperima i mjesto gdje Baksuz izvodi svoj šou kad doveze hranu. Zavoj je opasno mjesto i ne idemo preko njega. Jedinica je ustvari velika klesarska radionica koja se nalazi na jednom omanjem platou tik nad jezerom i u miru je idealno mjesto za opuštanje i užitak. Sa svih strana strme planine a dole ispod lijeno se vuče jezero u svojoj zelenkastoj boji. Veličanstvena slika. Fora je u tome da treba doći s drugu stranu ceste a da izbjegneš snajpere koji su naštimani na zavoj koji dijeli kuće od radnje. Sami položaj je dobro zaštićen velikim strojevima i još veći kamenim blokovima koji su tu ostali i služe kao idealni grudobrani koji štite od pogleda sa druge strane. Zato idemo zaobilaznim putem spuštamo se tik do jezera i prilazimo položaju iza leđa...duže traje, napornije je ali zdravije. svi se toga pridržavamo, svi to znaju i svak bude upozoren da se ne zajebaje ali Stipura je danas lijen..neda mu se kružiti oko položaja, zamorno mu je to, on je malo teži i usporeniji i idealna je meta...izbijamo mu tu ludost iz glave.. - Stipura nemoj se zajebavat..nanit će te..pa štaš' onda.. - naštimani su jebote..samo čekaju.. - jesi lud.. On se gega i lijeno razvlači.. - kad bi se tako skidalo..niko živ ne bi osto'...pet koraka i eto me u radnji..ajte vi okolo..mlađi ste.. - a jebi me..ako te nanese..na mene ne računaj.. - šta izazivaš koji kurac.. On šuti, gleda nas onim dubokim plavim očima i odgega se.. - naniće ga..samo gledaj.. - možda i neće.. - je li poludio..šta mu je danas.. - puko izgleda.. - otšerafio Stipura.. Gledamo ga..malo zastaje kod zavoja..onda se malo poguri...i prelazi zavoj..malo zastane, kao gleda u pravcu šume, već je pri kraju zavoja...onda začujemo tupi prasak kao kad se otčepi uzmućano pivo i gledamo Stipuru kako pada.. - O jebem ti budalu.. - nanese ga balija.. - u pičku materinu..u pičku materinu.. skačemo ko opareni, ne znamo šta bi..Stipura zavija od bolova valja se po zavoju..dokotrljao se ponovo na sred ceste, urliče ko da ga kolju.. - strefilo ga u u nogu.. - u kost izgleda.. - ajmo..nemožemo ga...šta ćemo sad..ko će..ajmo Jablane.. - ko ga jebe..dobio je šta je tražio.. - ne seri..ajmo.. - čekaj..mogu ga sad skinut da 'oće..čekaju da mu neko dođe pomoć.... - skinuće i nas.. - aupičkumaterinu.. - ajmo dvojica.. - zovi gore tenk nek roka po kamenolomu.. - pokvaren je upičku materinu..rokat će s kurcom.. - zovi minobacače..nek udaraju krvnički.. - kakva korist..sad..dok se naštimaju.. - naštimani su na kamenolom..zovi.. Živac otrči na vezu...mi dahćemo...čekamo i stvarno za par trenutaka čujemo granate kako zuje preko naših glava i za čas tutnji oko kamenoloma...mi istrčavamo na cestu hvatamo Stipuru za ruke, noge, vučemo ga krvnički, on urla od bolova, oko nas psiču meci, rikošetiraju se od asfalta, saginjemo se instiktivno, psujemo, vičemo, vučemo teško tijelo kao neku ogromnu krpu, krvavi trag ostaje na užarenom asfaltu, sve huči oko nas, brda i planine kao da je i jezero podivljalo ili nam se to pričinjava od jeke granata i šuma u našim ušima, Stipurinih krikova i naših psovki..kao da smo iz one dosadne tišine upali u žrvanj koji nas melje ko ogromni mlinski kamen zrnevlje. Dolijeće Baksuz..trpamo Stipuru u auto..još psujemo, hvatamo zrak i kolutamo očima...Baksuz zatvara auto uz tresak, salutira nam, vrti auto ko igračku i odjuri.. Šutimo i još dugo ne možemo doć sebi.. |
20.10.2005., četvrtak
Strah od križa
|
Svanulo je i silazimo u bazu. Vučemo se niz brdo, noge nam klecaju od umora. Prošla noć je iscijedila sve sokove iz nas. Kamata se vuče za nama ko prebijen psić. Živac čak ne kuka da je gladan a to je pouzdan znak da nešto nije u redu. Ulazimo u kuću, spremamo se malo odspavat. Prilazim zapovjedniku položaja i vučem ga u stranu.. - Malog bi bilo dobro maknut- pokazujem mahinalno prema Kamati koji tupo sjedi na nekom panju ispred kuće- sinoć je malo odvalio.. - Poslaćemo ga s Baksuzom ...nek ide kući..bolje.. - Šta je bilo ono sinoć.. - Pobilo neke domoroce...ženu i muža...iz šume...dok smo ih našli...iskrvavili.. - a jebem ti..kako..ko.. - valjda neko ko ovo zna ko svoj džep..po onoj mrakuši...zajebano.. - ko ih je uopće pustio u selo.. - ko da su nekog pitali...sve poludilo.. Odmahujem rukom i idem mao odspavat ako budem mogao, bacam pušku na ranac..izuvam čizme i bacam se na krevet. U glavi tutnji..oči su teške..kapci titraju, pritiska me težina vlastitog tijela, čini mi se ko planina, živci su napeti i obamrli...tišina me začudo ne smiruje...samo mi čini onaj huk u glavi još nepodnošljivijim... a valjda ću malo zaspat... Budim se iza podne..izlazim vanka i upadam među gomilu vojnika. Svi se iskupili da vide šou koji je svakodnevan a to je kad Baksuz dovozi ručak. Najopasniji posao i on ga radi s guštom. Kad krene od Gornje Slatine prema nama na onom zavoju počinje krešendo. Iz kamenoloma ga imaju na dlanu, rokaju ga nemilice. Još tridesetak metara nakon što prođe zavoj pokrivaju cestu a onda se cesta gubi iza brdovitog terena i tu je siguran. Ali tih tridesetak metara pokrivaju jebeno, deru trocijevcem. Običaj je kad Baksuz krene da izlazi naš tenk i roka po kamenolomu što je vrlo učinkovito ali fora je u tome da je tenk trenutno neupotrebljiv i Baksuzu ostaje samo da očepi po gasu i moli boga. On se ne buni i ne zanovijeta a na našu primjedbu da ne vozi barem dok se tenk ne sredi on odmahuje prstom i glavom.. -aaa..jok..vaše guzice moraju bit pune. Neću da mi dobijete sraćku od tog smeća pa da držite gaće u rukama povazdan. Samo ako me skecaju ima da mi podignite spomenik na okuci u vidu dupeta da se zna da sam zijanio glavu radi vaših guzica...e tako.. Među vojnicima se nalazi i Stipura HOS-ovac iz Rame. Krupna bradata ljudina s ogromnim šakama koja na prvi pogled izgleda strašno ali je ustvari dobroćudan, skoro bezazlen. On nikada ne ide s položaja...dočekuje i ispraća smjene. Njegova crna uniforma je već masna a na krajevima kragni i rukava već skorena i izblijedjela od znoja. Crna gusta brada je njegovana i svaka dlaka je poredana po PS-u. On ustvari nije visok, manji je od većine nas ali njegova pojava je impozantna, pogotove bistre plave oči koje odišu nekom mirnoćom i blagošću. Daleko je najstariji od nas balavaca i mi ga respektiramo ko oca. Rijetko priča i to polako rastegnuto ko da merači svaku riječ. Najviše priča o svom pečalbarstvu u Njemačkoj i ima jedna nezgoda koja ga boli i koju pamti... - Jednom sam- veli- u Minhenu platio tisuću maraka globe jer sam ćuki opalio šamar. - Kako bolan Stipura- mi se kao čudimo- ćuki šamar..nije ćuko čovik ... - Ćuki šamar- klima on glavom ozbiljno i ne može se načudit- i ode deset dnevnica u kurac. Jebem ti taku' državu i taki' zakon.. mi se valjamo po podu.. - Ćuki šamar...- hohoće debeli Kurton, trese se njegov masni podbradak. Kurton je rođen u Njemačkoj, došao je kod nas početkom rata...kao nije mogao špancirati po Njemačkoj dok mi krvavimo..ustvari protjeran je jer je imao duge prste i svi to znaju. Ali on se pravi mutav..mi ga puštamo da uživa u tome...dosadan nam je ne želimo ulaziti s njim u rasprave. Hvalisav je i naporan, non-stop melje o svojim podvizima, tučama i ljubavnim avanturama, mi samo pogledamo u njegovih metar i sedamdeset začinjeno sa sto mlohavih kilograma i prolazi nas volja za svađanjem. Uglavnom ga izbjegavamo. Na njega se nameračio samo Nidžo...veli ne može ga više slušat i prijeti da će mu pucat u nogu. Stoji pokraj njega nadlakćen, klima glavom na Kurtonove mozgarije, zijeva glasno a onda kad mu dosadi - i veliš...cura ko avion i nemoš joj prić na puškomet...a ti je 'ladno pokupiš. Koji si ti bećaaar... Kurton ne može podnijeti njegovo sprdanje.. - Ko mi se javlja...nisi otišao kilometar od kuće.. Nidžo mu diže palac u znak potvrde... - i to što kažeš ... Kurton se prije par mjeseci sav polomio kad je sletio s autom u neku provaliju, auto je bilo smrskano i pravo je čudo da je ostao živ. I dok je tako ležao na Firulama raskrečen ko žaba, viseći o tegovima, sav u gipsu, uletio mu u sobu Nidžo koji je to morao vidjeti i koji je zbog toga potegao do Splita, sav ozaren lupio ga šačetinom po gipsanoj nozi i dok je ovaj zavijao od bolova ko gladni vuk veselo podvrisnuo.. - Pička ti materina ..jeli ti ostalo šta cilo da ti slomim.. I sada sjede jedan pokraj drugoga i nešto žučno raspravljaju. Mi gledamo u sat i vrtimo glavom.. - već je trebao proći Grobnik - Možda danas neće.. - ma 'oće on.. Grobnik zovemo onaj zavoj i dio ceste koji je pokriven trocjevcem. Odjednom čujemo škripu guma, kombi se zanosi, izlijeće Baksuz na zavoj, po automatizmu trocjevac je naštiman na zavoj i počinje štektanje, vidimo oblačiće dima od od 20 mm metaka. Prolazi zavoj imaju ga još trideset metara, izvijamo glave, strepimo i polako nam nestaje iz vidokruga..znači prošao je. Silazimo dole na cestu i za manje od minute stiže Baksuz. iako ga više ne vide i siguran je , on juri i dalje nesmanjenom brzinom mi se malo sklanjamo, on naglo koči, čujemo kako manjerke skaču po kombiju i lupaju o vrata... zaustavlja auto..iskače, svira zamišljenu gitaru, stepuje oko nas, lupa nas o ispružene dlanove...onda užurbano grabi cestom prema drugom zavoju niže baze, tamo ga već imaju na snajperu...mi ga zovemo, odvraćamo, hvatamo se za glavu..on staje kad je siguran da ga mogu vidjeti..izvija tijelo unatrag hvata se među noge i dere se.. - Pušiteeee ga Turciiii..... |
Strah od križa
|
Spuštamo se prema Donjoj Slatini. Najbolje po noći, u razmacima od po desetak metara. Dole nas sigurno već željno očekuju. 15 dana u rovovima koji nisu baš na položajima na kojima se može mirno spavati sigurno nije relaksirajuće. Lijevo od nas je jablaničko jezero, a preko njega je sve u muslimanskim rukama...tek koji kilometar iza nalazi se brdo Križ koje teškom mukom držimo ali nećemo dugo..momcima gore kuri pod nogama. Desno od nas duboko u pozadinu nalazi se splet brda i planina kojima caruju njihovi diverzanti. Brzi su i okrutni......oni odrade svoj posao a mi samo pokupimo tijela..često izmasakrirana. Želudac je već navikao na pokrete..gore-dole. Ispred nas su njihovi frontalni položaji..i tu je situacija čista. Nije nas strah njih..strah nas je one nepregledne i nektrolirane šume koja izgleda ko neki golemi monstrum koji guta. Najrađe bi ju zapalili. Kamata, Živac i ja se penjemo na tricu. To je položaj duboko u šumi...zajeban je i niko ne voli na njega ići. U šumi uvijek nešto šušti i pucketa, takoda se gore rafala non-stop...najčešće iz straha. Crna je noć, ne vidi se prst pred okom i držimo se jedan za drugoga, oprezno svijetlimo malom maglite baterijom..tek toliko da se ne spotaknemo. Gore nas čekaju nestrpljivi momci, spakirali su se i samo čekaju da kročimo nogom u rov pa da zapale niz brdo. Ulazimo i pozdravljamo se s njima, dahćemo i psujemo... - jebemti brdo.. - prsta prid okom da čovik vidi.. - crnilo se ko u grobu.. - samo da smo izašli.. desno ispod nas rafala naš trocjevac, svijetleći meci šaraju po brdu ispred nas. To su Jajčani, na zajebanom položaju, piju rakiju, deru se i rafalaju.. - eejj balije da vam malo posvijetlimo.. - jebaće vam jajčani mater.. to rade da bi ohrabrili sami sebe....nedisciplinirani su, deru se i pjevaju, a s druge strane nikad nema ni odgovora, ni pucanja ni psovanja. ne sluti na dobro.. - ove budale će dole najebat samo tako.. - ko im dovozi municiju..i to šleperom izgleda.. - treba ih poslat kući.. - misliš u Jajce.. - ma neee...bilo di...najebaće.. - svi ćemo.. - nedajbože..možda..ko zna.. - jebiga.. Cijela noć je pred nama, crna i zlokobna noć, hladno je...uvlačimo se u maskirne jakne i grijemo se jedan uz drugoga..rov je plitak, iskopan nabrzinu i kao da se sva hladnoća skuplja u njemu.. -najrađe ne bi bio ovdje...baš i nije neki gušt.. -zamisli da sad neko spava u krevetu.. - jezik pregrizo.. odjednom se iz smjera Gornje Slatine začuje plač..u tihoj noći razlijegao se po brdima poput aveti...plač koji se pretvarao u zavijanje, zapomaganje..s kratkim prekidima kao operni pjevač kad uzima daha nakon dugih sentenci.. - aupičkumaterinu šta je ovo.. - nemam pojma...neko je najebo.. - slušaj.. pretvorili smo se u uho. Koža se ježi, čula su napeta, dižemo se i osluškujemo.. načas plač prestaje a onda nakon par sekundi ponovo se začuje, čas kao plač djeteta pa se pretvara u piskutavo cviljenje umirućega da bi se zatim opet pretvorio u glasno naricanje.. - idi u pizdu materinu..idi u pizdu materinu.. - ko da kolju nekoga.. - daj nemoj srat.. - šta koji kurac...rade oni gore.. - drću ko i mi...valjda.. Kamata se grčevito drži uz mene. Dečko se izbezumio, čujem ga kako se užas cijedi iz njega. Nije mu ovdje mjesto. Koji qratz on radi ovdje..grčevito mi trga jaknu..i muca ko u bunilu.. - umri više...umri...dosta je..dosta... otima se od mene..okreće se..hvatamo ga po rovu..stiskam ga uz sebe...on se bijesno trga...grebe me po licu i stenje.. - dobro je mali..dobro je... držim kao nemirno dijete, polako se smiruje, mišići mu popuštaju, malaksava, samo mi još dugo dahće u lice...vidim mu beonjače kako kolutaju... mrak je svuda oko nas...crni prokleti mrak... |
16.10.2005., nedjelja
Strah od križa
|
u polusnu osjećam neko drmusanje. Otresam se i okrećem na drugu stranu. Drmusanje ne prestaje. Podižem se napola i škiljim u poznatu facu, naslanjam dlan na čelo i dahćem. Treba mi vremena da dođem sebi. Najgore se buditi iz polusna. Imaš osjećaj da te neko krvnički tukao. - Živac..ajd u kurac - Idemo na osmatračnicu..smjena je. - aukurac.. - Domovina zove.. - nemoj jebat..... Još se trenutak-dva kliberim, trljam oči, otpuhujem, obuvam čizme i navlačim jaketu,...okrećem se oko sebe.. - di mi kalaš.. - evo ga na stolu... - daj vamo... vadim okvir iz puške, pun je, vraćam okvir u pušku, repetiram i zakočim.. -ajmo s pomoću božjom.. -ajmo.. Izlazimo u noć, hladan planinski zrak me dovodi u normalu, para nosnice i bistri oči. Osmatračnica se nalazi lijevo od zloglasnog zavoja, to je jedan visoki proplanak koji počinje od ceste i pruža se nekih sto metara a zatim se na tri strane naglo obara u kotlinu. Impoznatno mjesto. s njega vidimo sve ali i nas mogu vidjeti svi. Iskopali smo jednu zemunicu, zamaskirali je i tamo dežuramo. Nekada šaraju po nama trocijevcem ali napamet i nismo dosad imali gubitaka. Obično to rade po danu ali rijetko a po noći skoro nikada. Na vrhu tog omanjeg brda nalazi se muslimansko groblje. Malo i neuredno. Nišani jedva da vire iz sasušene trave koja nije košena godinama. Ko zna kad se tu zadnji put uopće neko pokopao. Nismo još ulazili u njega. Zazirem od groblja. To mi nije na prioritetu želja. Pozdravljamo se sa prethodnom smjenom.. - ima li šta.. - ma ništa...dosadno.. - bolje tako.. - bolje.... Živac me poteže za jaknu.. - ajmo ćirnut u groblje - ma daj..koji ćemo kurac tamo..biži.. - baš me zanima..prije će vrime proć..ajmo.. Živac je namirniji dečko kojeg znam. Nikad ga ne možeš vidjeti ljuta niti nervozna. Zato ga i zovemo tako. Ne možeš ga izut iz čizama. To još nikom nije uspilo..pa ni Jablanu koji se svojski trudi. On smišlja priče i pakira gluposti na njegov račun a ovaj samo puši i zijeva...nekad čak i zaspe. Ovaj melje i melje dok ne primjeti da ovaj spava..pa popizdi.. - Šta ovome teče u venama, tekući apaurin ...da mi je znat.. ulazimo u groblje...kameni zid je već urušen, hodamo oko nišana.. - neuredno brate.. - baš ih nije briga...ono za mrtve.. - malo mi to...blesavo.. - druga filozofija ti je to.. - ma kurac filozofija.. - a šta će bit.. - nemam pojma..možda lijenost.. - kurac lijenost..drugi svijet..to ti je.. prolazimo pokraj grobova, u dubokoj noći na mjesečini i čudimo se sami sebi.. - jebote ko vampiri.. - nemam uopće osjećaj da smo na groblju... - ne bi u naše groblje po noći da mi daš...brrr..biži.. - to ti je zbog križeva.. - eee..to... - križ na groblju u noći ..jeeebote.. - a ne bi nas trebalo bit..križ je naš simbol..zašto se plašimo križeva.. - nemam pojma..al me strah.. - i mene isto.. - ko će to...a ovi nišani...ništa..nemaš osjećaj.. - ma kakvi...moga bi spavat..ladno.. - ne baš spavat..al ono.. - ja bi komotno..ko beba.. - ajd u kurac.. - ozbiljno.. izlazimo van groblja, na zeleni podij, pod nama duboko žubori voda, mjesečina je, tiho je i mirno, nemamo osjećaj rata, osjećamo nozdrvama ambis ispred sebe blagi vjetar nam šara po licu. Dolazim na rub brda i udišem duboko... - baš je osjećaj.... Živac ostaje uz rub groblja.. - ja ću zapalit...da me ne bi nanilo.. - ma di će..ko će.. - jebi ti to.. Stojim na kraju brda, i osluškujem govor noći. Sve je zamrlo, izgleda da spavaju i planine, i ljudi i zrak da spava. Samo je voda budna..glagolji. Hvata me obamrlost i neka čudna sjeta me obuzima. Misli se roje, i preplavljuju glavu tiho i neumitno.. čuo sam se s njom prije kojih sat vremena. Smijala se i rekla je da je super da su mi brat i nevista otišli na selo i da ćemo moć učit matematiku. Ustvari ona će mi pomoć u matematici jer sam ja tudum za taj prokleti predmet iz kojeg imam asa. Njoj to ide ko po loju a ja se mučim. Zauzvrat ću ja njoj napisati jednu pjesmu koju ja istresem iz rukava dok si reko keks..nju to raznježi a ja se smijem. Meni su te riječi malo blesave..izmišljam ih i slažem bez napora...njoj je to divno i topi se... stojim na blakonu i čekam. S njega se vidi cijeli put koji ona treba preći..od autobusne stanice do zgrade. To nikad ne propuštam. pogledam na sat..naravno da je već trebala doć. Dobro onaj prošli autobus je bio na knap ali ovaj već...masa ljudi izlazi, ja izvijam vrat, ali to je hrpa žena s kesama u rukama koje grabe pločnikom a za njima se valjaju ljudi s aktovkama u rukama i par curica koje komentiraju naglas svoje gluposti tako glasno da ih čujem svaku riječ. Njih naravno nije briga. vesele su i neobazrive a ništa..zapaliću još jednu.... ispušim cigaretu..odlazim do Wc-a reda radi vraćam se i opažam da je stigao novi bus. primjećujem je odmah među masom ljudi, imam nepogrešivi senzor. svaki osjetilo je prepoznaje. Ona se izdvaja iz mase i korača niz strminu koja vodi s vrha Pujanki. Upijam svaki korak i svaki mi se čini drugačijim i ljepšim od onog predhodnog. Njiše se lagano dok korača samouvjereno, ponosito ali s mjerom. Uživam u njenim pokretima..volim je gledati dok dolazi,htio bi da to traje satima. Zar nije najveća ljepota u isčekivanju. Ona polako prilazi već bliže...zna da je gledam podiže glavu i mahne mi rukom..smije se. Ja otpozdravljam ona promiče pokraj zgrade sad će već do ulaza. Frknem opušak preko balkona...i upućujem se prema portafonu. Dvaput kratko zvoni. Dižem slušalicu i ... Živac me poteže za jaketu.. - eejjj...oćeš jest..ponio sam narezak.. nisam ni primjetio kad mi je prišao..trgnem se.. - neću..nisam gladan...jedi ti.. on uvijek može jest. Taj je uvijek gladan.. - a dobro...ja ću malo žvaknut.. otvara konzervu vadi kruh iz ranca i mljašće..ja mu prilazim..i pitam.. - Živac..vjeruješ li ti u ljubav.. prestaje žvakat i gleda me zblenuto - šta.. - ono znaš...muškarac i žena..i to.. ustaje se, vadi malu maglite bateriju i svijetli mi u facu, ozbiljan je, šara mi očima po licu.. - jesi dobro.. zaklanjam oči od svijetla.. - skloni to jebote..dobro sam..zašto pitaš.. gasi bateriju..ponovo sjeda gleda me i dalje ozbiljan.. - ništa...'nako.. |
Strah od križa
|
stižemo na odredište. To je jedno selo koje se smjestilo uz vijugavu cestu koja se kao zmija provlači između brda kojih ima na sve strane. gdje god pogledaš..brdo..kao stogovi sijena. S lijeve strane puta je jablaničko jezero...koje i ne izgleda kao jezero nego više kao neki široki rukavac neke rijeke..voda je mutno zelena koja se u plićim krajevima pretvara u smeđo-zelenu prljavu baru. U njoj nekad bombama lovimo ribu...postupak je jednostavan..baciš par bombi i dertonacija ošamuti ribe..tako da ubrzo plivaju leđno, al ako ih ne pokupiš brzo..osvijeste se i šmugnu..Najviše ima dosta najneukusnije ribe na svijetu..klena, koju nikad ne pojedemo. Gornja Slatina je zadnja točka ..gdje se cesta penje, a onda počinje spuštanje sve dole do Jablanice. Nalazi se na zadnjem usponu i s nje puca pogled na cijelu kotlinu a Donja Slatina je ispod...logično..kao što joj ime i govori. Naši prvi položaji su ispred Donje Slatine ali baza nam je u Gornjoj. Naši položaji su kao klin uvučeni i muslimanski teritorij i stalno se isčekuju napadi. Zato smo prvo par dana u pripravnosti u Gornjoj a onda idemo na položaje u Donju.I jedno i drugo selo je pretežno muslimansko ali ima i Hrvata. Naravno svi su otišli kad je zapucalo. Zapravo nisu svi..ostao je Putica..nagluhi starac koji se nikako nije dao iz sela. Ustvari on nije starac..izgledao kao starac ali ima manje od pedeset godina..Lice mu je izbrazdano, kosa sijeda i nema zube, ustvari ima par žutih ali meni puno bolje izgleda ideja da nema nijedan. Stalno je s vojskom i neće da ide u Prozor. Svako par dana dolaze mu kćeri Mirjana i Slavica da mu donesu čistu robu i skuhanu hranu, Mole ga da ide s njima ali on neće. One su dvije tihe djevojke, pristojne i dosta lijepe. Skuhaju nam kavu, malo popričaju i odu. Još jednom zamole oca da ide s njima al on samo zavrti glavom..veli nemojte mi donositi hranu jer ionako jedem šta i vojska. Barba se čas vrti oko jedne čas oko druge, baca zagrebačku šprehu al one ga ignoriraju, pristojno se nasmiju i 'ladno ga otresu - de Barba..kaš' ti odrast matere ti.. Putica ima i sina , dečka od 5-6 godina. Došao je jednom s majkom koja je isto došla u misiju nagovaranja. Bezuspješno naravno. Žena je izgledala kao Putičina kćer, punokrvna je i stasita. Putica drži među koljenima sina, gladi ga po kosi, smije se onim žutim zubima i pokazuje nam.. - Vidi ga..vidi ga.. kako je lijep. Tri dana sam ja njega pravio. žena se krsti, neugodno joj je a Putica se i dalje ceri, klima nama glavom i namiguje. Mi se smijuljimo..a šta ćemo. Oni odlaze i to je nama šansa. -Je li bolan Putica..kako je ona pošla za tebe takvog- derem se Putici u uho jer je on navodno skoro gluh mada ja u to ne vjerujem. Mislim da malo glumi.. - aaaa...šta...aaa...bio sam ja bećar...i po.. -Kurac si ti moj bio. on se smije..on se uvijek smije kad ne razumi. Prilazi mu Jablan i šapće mu.. - Oš mi dat Mirjanu...- pa onda ime rasteže na slogove....- Mi-rja-nu.... on se kezi i klima glavom u znak odobravanja... - ja..ja..ja...ha ha ha..ja..ja..ja.. Biće da ipak ne čuje.. Svi se zajebajemo s njim osim Kamate. Dečko ima obzira prema Putičinim godinama i samo se nekad zasmijulji..pretežno šuti. Putica svaki dan pogleda malog i zaprijeti mu prstom - Mutan si ti meni mali...mutan....aaaa S Puticom inače imamo grdnih problema. Zatupio u glavu da mora pokositi livadu koja se nalazila tik ispod velike okuke i gdje se Gornja Slatina spušta prema Donjoj i koju su muslimani imali na dlanu sa svojih položaja i koju su često tukli trocjevcom. On se prenemagao..te nikad nije ostala nepokošena..te neće oni njega..znaju ga svi u selu..te ovo te ono. Izbijali smo mu iz glave tu blesavu ideju al on se nije dao.. - Pokosiću ja nju..oću..oću.. - Pokosiće oni tebe. - Oće kurac...hahahaha. - Pusti ga nek kosi. Biće brži gori nego doli. - Nemojte ga palit. Koji vam je.. Ubiće ga ko zeca. - Navalio čovjek... Par puta smo ga vraćali. Zametno se s kosom i veli - Idem ja polako - Ideš ti na kurac. Vraćaj se nazad. Marš. - aaaa. Dobro. Ima dana. jednu večer dok smo kartali začulo se u gluvo doba noći štektanje trocjevca. isprva kratkim rafalima a onda dugo i zlokobno. Uskoro je otčepilo sa svih strana. Tutnjalo je i hučilo. Pogledasmo se. - Koji je ovo kurac. Nisu valjda krenuli. - Moglo bi bit. Dižmo se - Ajmo... Kamata utrča ko bez duše.. - Putica...kosi..rokaju ga..iz kamenoloma...i naši isto..gore s trice.. - Jebemu ludu mater - O jebem ti budalu..da ti jebem budalu. -moramo ga izvuć..ne čuje kreten.. - ko ga jebe..boli me kurac. Nek ga odvale što se mene tiče.. - nemoj srat..ajmo.. Potrčasmo dole ispod okuke. Ugledasmo neko svijetlo kako šara lijevo-desno. - Koji je ovo kurac - nemam pojma...baterija neka. - jebem ti sve. Dvadeset milimetraski meci su eksplodirali oko nas. pokrišmo instinktivno glave rukama kao da se probijamo kroz roj pčela i sjurismo se dole. Strmina nas je nosila ko bujica i za tren naletismo na Puticu. mahao je kosom lijevo-desno..za glavu mu svezana baterija. Jablan sjede u čudu i prekrsti se.. - da mi je ovo neko pričo. - drži budalu. - bateriju svezat na glavu..o blagi bože..na prvoj liniji usred noći.. Ubiću ga...o kako ću ga slatko ubit. - daj ga meni. - Daj nemojte srat..moramo se izvuć. Uhvatismo ga ispod pazuha, kosu Jablan prelomi preko koljena, baci je bijesno i opali mu šamarčinu. - Ajde Jablane u kurac..pusti ga sad..posle.. - uff... vučemo Puticu uz brdo, rosno je trava se kliže pod nogama, posrćemo, padamo, dižemo se, psujemo. Jablan sopće i mrmlja psovke. - A što ga mi teglimo. Zna hodat ako ništa drugo... da..ustvari zašto ga teglimo. Puštamo ga..on se malo skupi otrese se i nasmije. Mi zakrenemo očima i pogledamo se.. - Šta mu možeš...ništa..ajmo.. dolazimo u kuću..izbezumljeni i umorni. Dahćemo još par minuta, sjedimo i pušimo.Smirivamo se. Putica se po običaju kesi. Gleda u nas i vrti glavom. Jablan još bijesan napravi pokret kao da se diže, mislim odvaliće mu opet šamar, al prošlo ga , opet se zavaljuje i par minuta gleda u strop a onda provali smijeh iz njega. Bezumni, luđački smijeh...ušuti trenutak pa onda opet smijeh provali kao bujica. Lupa se po čelu i ponavlja.. - bateriju svezat za čelo...eeeej. Putica se i dalje kezi. Prelazi očima čas na mene čas na Jablana čas na Kamatu. Jablana drži najduže na oku..i njemu se najviše kesi. - Jel ono pucalo Jablane.. Kamata odnekud donosi 20 mm metak i pokazuje ga Putici.. - Vidiš s čim su te gađali..jel vidiš. Vidiš ti šta je ovo.. - aaaa..šta.. Kamata mu gura ogromni metak u ruku..i dere mu se u uho.. - S ovim su te gađali..gaaađaaaliii. Putica uzima metak, vrti ga u ruci, zagleda se, pa ga mjeri pedljom, odjednom se zaceri i pogleda u Jablana.. - Jebo mater da me pogodio..bi me izvrno' Jablan hropće i vrti se ko na ražnju.. - Barba daj rakije...daj rakije jebote..oooo...majko mila.. |
13.10.2005., četvrtak
Strah od križa
-daj smanji malo taj gas-ovo je super ako imaš kamenac u bubrezima -jebali te bubrezi vozimo se nas šestorica hrvatskih bojovnika, ponos i dika naših gastarbajtera koji su nas častili s glanc novim busem, koji je za par mjeseci već izgledao kao olupina, i u čiju se unutrašnjost prašina u tankim mlazovima probijala ispod prljavih stakala. Pospani i mamurni od prošlonoćnog rakijanja klimberili smo se na sjedištima glava naslonjenih na grlo puške. Na zadnjem sjedištu se zavalio Barba, vječiti zagrebački brucoš, veteran mamurluka i bortanja...pjeva prostačke bećarce i fiksira u oči Kamatu, dečka od šesnaest godina, sirotana koji je manji od puške ali koji ne fali nijedan teren. Kamata se smijulji na Barbine prostakluke a kad ovaj podvrisne najsočniju riječ ili radnju u pjesmi dečko se blago zacrveni, Barba se ceri i namiguje mu.. - Ove godine mali, ima da ljubiš ko lud..- onda mu ko fol šapće na uho al tako da svi čuju...- al nesmiš navalit nego polako...bećarski...znaš- Kamata se keseri, neugodnjak mu je, vrti se na sjedištu..gleda u nas..cerek mu se zacementiro na usnama..a Barba ga junači.. - Ne obraćaj pažnju na seljačine. Ja i ti gibamo za Zagreb čim belaj mine a kmetove ko jebe. A sad će stari borac malo odspavat...može..dogovor važi..- zavaljuje se u kut i stavlja ranac pod glavu diže dva prsta u zrak u znak pobjede i šapće.." Bože čuvaj Hrvatsku" Nama u inat pjevuši " zakaj volim Zagreb" al nakon pola minute to se nesuvislo pjevuškanje pretvara u muklo disanje i šištanje..san ga pomalo hvata.. Kamata se još uvijek ceri, gleda u nas, mi mu namigujemo i stavljamo prst na usta da šuti. Jablan...Barbina noćna mora i zubna bolest odnekud vadi plavu pionirsku kapicu na koju je pričvršćena ustaška značka i oprezno je stavlja Barbi na glavu i daje znak Živcu da slika. Barba zaškilji na jedno oko, al lijeno mu je za ikakav pokret nego samo zaokrene beonjačama prema Jablanu i promrmlja.. - Mogo bi ti ja... ono malo Marine...znaš Jablan mu brižno i ozbiljno naheruje kapu - Bolje i ti nego kakvo muško.. Spuštamo se prema Rami. Na najvećoj okuci u velikom proširenju sunča se britanski bataljun UNPROFOR-a. Goli do pojasa prostrli deke po wariorsima, lakim tenkovima, leže i piju pivo. Prolazimo pokraj njih, mašu nam a mi po običaju otvaramo klizna vrata držimo se jednom rukom za rukohvate a drugu dižemo naglo u zrak " Sieg Heil" vičemo tri puta zaredom, a dole kuršlus, svi skaču kao opareni, zvižde urlaju, galame i hvataju se među noge. Drago nam je da smo ih opet izuli iz čizama, uvijek na istu foru, ne volimo ih, bolje reć mrzimo ih..osjećaji su obostrani i jaki. Ne volimo ih po osjećaju a mrzimo ih jer su nam ubili dvojicu ljudi kod svoje baze na vrh Vrana jer su pucali u zrak kad su prolazili. Izrešetali su cijeli bus, dvojicu ubili a desetak izranjavali. Pucati blizu njih ne smiješ ali provocirati smiješ. Mrzimo te depigmentirane gadove i tu si nemožemo pomoć. Smiješno nam je kako je uvijek isti scenario..na dolasku nam mašu a na odlasku prijete, skaču i galame. Drago nam je zbog toga. Barba se mršti na ovo zajebavanje...naziva nas glupanima - jebo vas "Sieg Heil" .. -Boli me kurac..volim ih izut.. Ima još jedan razlog zbog kojeg Barba ne voli ovo "zajebavanje". Ona dvojica mrtvih su bili zagrebački studenti..njegova ekipa, on ih je veli krstio u svim zagrebačkim birtijama. Kad smo ih pokopali i kad su se babe i rodbina izridale i svi već davno otišli Barba je još dugo klečao pred grobovima, prekrštenih ruku ko da ga boli stomak naginjao se i ljuljao narijed-nazad muklo mrmljajući.. - jebem vam mater...glupu vam mater jebem.. |
11.10.2005., utorak
Nostalgična
|
ne nije ovo pjesma od TBF-a. Ovo je nešto puno gore. Naime bio sam jednim povodom nedavno u Splitu. Vi naravno mislite ..neš ti događaja..ne znate šta to meni znači. A kako bi i znali. Ni ja neznam šta vama znači u životu. Zato ako već čitate budite pristojni i nemojte dobacivati. Ehm..dakle u Split sam došao sredinom osamdesetih u srednju školu. Iz jednog pasivnog kraja iz jedne države koja trenutno ne postoji. Al dobro..to nije bitno..mislim vama..meni je. Iz mog kraja se išlo u školu u Zagreb..Zagreb je bio jebote..žudnja, oltar, mistično mjesto. Većini naravno.. ne svima. Ja i par inteligentnijih smo navijali za 'Ajduka i naravno da je nama mitsko mjesto bio Poljud. Braća i sestre koje su prije mene otišli mozgom za kruhom pravilno su bili raspoređeni i u Splitu i u Zagrebu. Strateški. Ja kao najmlađi sam imao dakle mogućnost birati. I naravno odabrao sam Split. Bio sam par puta prije u Splitu i taj me grad odmah osvojio. Na prvu loptu. Još pamtim svoj prvi dolazak u Split. Brat je stanovao na Bačvicama zajedno sa svojom tek vjenačnom suprugom. Pred stanom je bilo jedno igralište za mali nogomet. Splitska dica su igrala, kričala, psovala. ja sam se ubacio među njih. Nisam zna šta je "balun" pa sam doživio par psovki na vlastiti račun.." a šta ti ne dodaš balun" vikao je na mene mali getanin. Posle smo ja i mater, brat i nevista išli gori na neku terasu ne sićam se sad koju popit piće..i tu sam vidio prvi put onaj čarobni zalazak sunca nad morem ..ono kad se more zarumeni. Meni je to bilo fascinantno..da me ko slikao tada razjapljenih usta mogao je dobit nagradu za sliku godine. Taj dolazak u Split pamtim još po jednom sudbonosnom podatku u svom životu. tada mi je mater kupila prve adidaske..one s plavim crtama..zvali smo ih Romice..e te su bile zakon. Koji ponos wow.. daklem..stignem ja osmadeset i neke u Split..već sada počešljan po PS-u i upišem se u ekonomsku gore na Gripe. htio sam upisao novinarstvo al sam pao na prijemnom jer na testu bio engleski a mi učili ruski..ajme sramote. I u ekonomskoj je bio engleski ali tu sam se provuka na račun hrvatskog i još nečega ne sićam se više.. Pravi šok je uslijedio kad sam spozna da osim mene ima samo jedan muškarac u razredu. sve same ženske. I to splitske šiparice..ajme meni ko će ostat živ. prvi dan dere se Ivana Šitić jedna rabijatna splićanka od kolina..visoka 185 cm i s jezikom do poda..( a bila je duša od cure) - jeba vam, pas mater...ko mi je ukra katrigu.. šta joj je to katriga mislim se ja u čudu..prilazi mi Ivana i unosi mi se u facu.. - jesi mi ti ukra katrigu ja gledam zblenuto..koji joj je.. - ovaj je mutav..alo jesi ti mutav..jesi ti vidija ko mi je diga katrigu.. Posli smo ja i Ivana bili frendovi samo takvi i uvik bi se sitili tog njenog diverzantskog napada na moju zbunjenu malenkost. malo mi je trebalo da upadnem u taj đir..da skontam splitski sleng, tako da me nakon par miseci niko nije razlikova od fetivog splićanina..a štaš kad sam pametan.. sićam se picavanja kad bi igra Hajduk i kako sam jednom pica Bužančiću koji je predava povijest a njemu picat sat to je bilo..ajme majko..zbogom godina. .. i tako se on zarekne da će nama spičit asa za kraj godine a bilo je tek prvo polugodište i da će nas bacit godinu. Ja se mislim..diš' mene bacit Povijest..ajd da si reka matematiku to bez po' muke, bilo koji drugi predmet..al Povijest dićeš ti mene bacit Povijest kad je ja bolje znam bolje od tebe..to me uvik zanimalo. Ali lik je zabrija i spičio asa meni i mom jedinom sudrugu u školi za polugodište bez da nas ispitiva. Ajde ja mislim..vidićemo..na kraju se mrtvi broje. I dođe drugo polugodište..skoro će kraj godine a on nas ne diđe. Mi se javimo da ispravimo asa ali on nas samo pogleda i veli.." pitat ću vas kad ja odlučim"..ajd dobro..al već panika ono lagano. I zadnji misec kad je sve ispita digne on prvo mog sumučenika ( Mate se zvao) i krene..od početka godine sve lekcije. I naravno..sjebe ga. Ko je to očekiva. I dođem ja na red. Tri sata me ispitiva..cila tri školska sata..al nije mi moga nać ništa..hehe..ja mu nabrojim i ono šta nema u knjizi. On me ispitiva 1. svj rat a mu brojim dane koliko je bitka trajala, generale, sve a to nema u knjizi ..on zijeva u čudu. I ništa mi nije moga. Mora mi je s mukom ispravit asa. A Matu je oborio godinu..možete to zamislit..iz inata jer smo mu picali sat. A Mate bio lumen za mene u matematici..to je rasturao..bio je odličan učenik, puno bolji od mene..al ima je nesriću da se na njega namirio profesor povijesti. da je bilo koji drugi predmet ja bi okinija bez po muke. I tako sam ja drugi razred bio jedini muškarac u razredu. u trećem su me primistili di je bio opet jedan muškarac pa su nas bila dva..on je bio sin oficira JNA..crnogorac al je bio momak i po. Bili smo baš dobri. Posli je kad je počeo rat ima problema..svi njegovi..otac, mater i brat su otišli za Crnu Goru a on nije tija. osta je tu..istirali su ga iz stana..potuca se po stanovima od prijatelja za prispavat i pojist šta. Posli je doša do sebe..oženija se..zaposlija se..al prije par godina otvorim Slobodnu i slučajno u osmrtnicama vidim njega..šokira sam se..posli mi je neka ženska iz razreda rekla da se ubio. da je navodno pronevjerio neke novce u firmi i da su ga uvatili. Jebiga bilo mi ga je žaj' ko brata.. nastavlja se..možda.. |
Hm
|
glasnogovornice slabo mi govoriš.. |
07.10.2005., petak
Osamnaest godina poslije
Jesam ikome rekao da mrzim svatove. Mrzim tu masu što se valja u tijesnim kompletićima ispod kojih se naziru valovi, veliki i prijeteći, mrzim tu ciku raspomamljenih kućanica, ta znojna tjelesa koja se gibaju uvijek u ritmu drugačijem od pjesme, mrzim sve proizvođače pudera koji redovno subotom ujutro trljaju ruke. Kao po pravilu zareknem se sebi da me nikakva raspomamljena spodoba više nikad neće odvući na plesni podij napravljen od najjeftinijih keramičkih pločica ali uvijek me zajebu." Ajde ajde idemo plesat"..kriču potomkinje Džingis-kana i Tamerlenka. I dok si reko keks..evo mene u središtu događaja ..masa se valja oko mene kriče i poskakuju siluete, cere mi se u facu i što je najgore..pjevaju. Totem od mog tijela se izvija u grču očajnički pokušavajući da izbjegne katastrofu ali one to shvaćaju kao iskonski ples i tek se onda raspomame. Jesam ga malo prisra..naravno da jesam ..to mi je gušt. Zato više volim sprovode. U njima ima puno više dostojanstva.A ovaj put neće..ne..zavuko sam se iza dva stupa tako da konobar jedva pronašao. Tiho sam mu rekao da mi kriomice donese par piva i da hoda na prstima. Namignuo mi je i rekao..."nemaš problema stari..posle ću doć da ti pravim društvo". Kako je bilo lijepo gledati u masu iz sigurnosti moje male zemunice. Na podiju se događala katastrofa u rangu omanjeg tsunamija. Već pri okupljanju opazio sam par zvijeri u tijesnim haljinama. Ove će večeras doći nekome glave..šapnuo mi je moj urođeni instinkt veterana svatovskih Golgota. treba se držati podalje od njih. Niz tijelo se cijedila nirvana. Blaženi osjećaj ništavila i beskonačnosti. Valjajuća masa se pretvorila u močvarnu izmaglicu, krokodili su bili u vodi i trgali plijen u čoporima a ja sam bio vanka..na sigurnom. Jedna silueta se izdvojila i prilazila mi čvrstim korakom. Žena u najboljim godinama....ide drito na mene i smiješi se. Poznata faca, malo načeta vremenom ali isti onaj smješak i onaj tempirani hod. Raširila je ruke kao da se veseli.. - Čovječe sto godina je prošlo.. - Meni se čini i više.. - Šta ima kod tebe..jesi se oženija.. Naravno da sam progutao knedlu. uvijek se pripremam na ta stereotipna dosadna pitanja al uvijek me zaskoče..Smišljao sam nešto jebeno originalno i pala mi je na pamet genijalna isprika. - Nisam ima sriće u ljubavi... nasmijala se cijelim tijelom. Pametna cura uvijek je imala mota za cinizam - Ka da ja jesam.. - Al si se bome udala.. malo se uzvrpoljila ko da se pravda... - Dobro izgledaš čovječe... - I ti..niko ti ne bi dao 45. pokazala mi je srednji prst smijući se.. - Uvik si bija lud..i bezobrazan..i čudan. pokazala je rukom na podij - Ono je moja gora polovica - Onaj trapavi što hvata svaku aždaju na podiju. Nema mota. Što ga ne naučiš plesat. Sićam ga se isprid škole..kad se mota na Ziku onako krupan i smotan ka medvid na biciklu. munula me u rebra.. - Jebi se..kad se samo sitim da sam ga izbjegavala godinama. A bija je napastan ajme majko. - Upornost se isplati. Ko će vas žene razumit. Držite se ko carice a onda se udate za zadnjeg klipana. spustila je pogled - Tebe sam volila.. sjetio sam se stotina špartanja posle škole niz Balkansku pa dole do Prime. Ja sam produžava u varoš a ona je skretala u Spinut. Uvik bi se čekali i uvik smo samo rekli "bog" pravio sam se iznenađen. .- Nisam to nikad primjetio.. - Čekala sam dan kad ćeš me poljubit..nešto reć..mrzila sam te. I sad te mrzim. - Bila si najzgodnija cura u školi. Svi su te htjeli. Nisam se usudio. - Kukavico.. - Jebi ga.. - Nisi mi tija dat gušta.. - Ma nije to.. jebemumater mora postojati izlaz -Bija sam smotan. - Čudan..šutljiv i tajanstven. Netipičan. pucnula je jezikom i napravila facu -I naravno zgodan. - Uff.. - Pizdo - Jednom sam te zagrlija ..na košarci.. sićaš se.. smijala se ko luda - Sićam se..doli u Spinutu u dvorani.. - Pisala si mi u vojsku..al uvijek same gluposti.. opet je oborila oči - Nedostaja si mi..puno..nemam pojma..tila sam te.. - Jebiga.. postalo je neugodno..sjetio sam se dopola popijenog piva.. - Imam sina..petnaest godina ima.. - nemoj me jebat.. bacio sam pogled prema podiju.. - Nadam se da je na mater. - I je...cili.. - Tu si u Splitu.. - A di ću bit..a ti.. - U Zagrebu..jebiga. - Lipo.. - I nije baš..al svejedno.. već je postalo sve blamaža..i ona zna momenat.. - Idem ća..ukrotit onu svoju neman. Još će ga kolpat.. - Ajde. Pozdravi ga.. - Znaš da neću.. - Znam..zajebajem se.. - Baš mi je drago da smo se vidili. Ustvari nije.. bila je ozbiljna, i sjetna i ukočena. - Ne znam šta bi reka.. - Nemoj ništa..čemu. Tišina od par sekundi je jebena stvar. Zašto ta muzika ne lupa jače kad je čovjek stvarno treba. - Možda se opet vidimo..jednom.. - Ko zna.. - Čuvaj se..to si uvijek znao.. - Oću..ne boj se.. Otišla je. Malo sporija i malo pognutija nego je došla. Tak njezinih potpetica je još dugo zvonio u ušima. Pogledao sam na sat. Tek je ponoć. Ne vjerujem da ću izdržati do zore. Uostalom niko neće ni primjetiti da me nema. Ovdje je postalo neizdržljivo. Potegao sam ostatak iz boce i promrmljao sebi u bradu..genijalnu zamisao.. " idem se upucat". |
