Indijanka vegetarijanka
22.08.2014., petak
Kako sam ubila soma?
|
Sin i muž vole ići pecati. Prije su mene zvali, ali nekako nisu imali sreće kad ja idem. Tjerala sam im ribe. Nisam bukćkala po vodi. Ne, ništa takvoga. Samo sam trebala podignuti dva prsta, staviti ih pred svoje oči, a potom pred njihove. Smijala sam se da sam ih urekla. Ali stvarno je djelovalo. Kako, nemam pojma. Doista nisam Baba Jaga, iako je to baš kul ženska. I tako. Sada oni radije idu sami na pecanje. Prije par dana su išli i uhvatili soma. Donijeli ga kući i stavili u vanjski lavabo s vodom. Bio je već mrak. Odlučili da će ga tako ostaviti do jutra. Ma kakvog jutra? Neće imati dovoljno kisika i patit će se dok ne umre. Ako ga vi ne ubijete, ja ću. Životinja se neće patiti. I okrenem se na peti. Dva para lijepih očiju zure u mene, osjećam probadanje na leđima. Vide me. Doživljavaju me. Ajde i to je nešto. Okrenem se još jednom, dignem prst kažiprst i kažem da sam jako ozbiljna. Ako ga treba ubiti, neka ga ubiju brzo i odmah, a ne da se životinja satima pati. Čujem tupi udarac. Gotovo. Za čas je očišćen i pospremljen za ručak za sutra. Ok, mogla sam smisliti nešto bolje, neki gerilski oblik borbe, probuditi se u 3 sata u noći i somića odnijeti u rijeku. Ali stara sam ja za to. Umorna. Jednostavno ne mogu. A i smatram da, budući bi oni svejedno pojeli ribu, bolje je da su njega uhvatili nego kupili u trgovini zapakiranu u plitici iz uzgoja i vjerojatno uvoza. Možda sam i licemjerna. Raspalite po meni. Oznake: pecanje, riba, licemjerje |
