black dragon

And it’s true we are immune
When fact is fiction and tv reality
And today the millions cry
We eat and drink while tomorrow they die


…sunday, bloody sunday…stihovi odlične pjesme od U2-a…
…slažem se s U2-ovcima…mislim, rat je jedna od najglupljih stvari na svijetu! ne želim nabrajati posljedice jer smo svi mi upoznati s njima, ali opet…zašto ratujemo? zašto ako znamo da to nije nikakvo rješenje?
kada slušam tu pjesmu mislim točno na određene ratove…i to one u iraku…ljudi iz dana u dan umiru i to sve zbog jebene politike…ne volim se umješavati u politiku, iako je ta kurva umješana u sve…ali opet ne mogu a da ne spomenem neke stvari…npr. budale koje su se dočepale vlasti…svi ćemo na kraju zaratiti, poklati se i onda ćemo se pitati zašto smo uopće ratovali…i onda ćemo možda shvatiti da budale, kako god moćne i bogate bile, ne smijemo slušati pa makar nas to stajalo života…naravno, nitko opet nije tako glup da život izgubi zbog morala! čast iznimkama…povijest će se ponavljati, a vlast će i dalje manipulirati malim ljudima…ratovi će se uvijek voditi…svijetom nikada neće vladati mir jer će se uvijek naći neka pohlepna budala koja će htjeti imati veću granatu od susjeda…i tako će uvijek umirati nedužni ljudi…
…pa, morate priznati da sada anarhija uopće ne zvuči loše, iako je to jednostavno nemoguće…

There’s many lost, but tell me who has won…

kak ste mi ljudeki? kaj vas muči?
ima tolko toga kaj imam za reči, al' mi se trenutno neda zamarati ozbiljnim
temama...kad god razmišljam o takvim temama, posle se nemrem oporaviti...
mislim, posle sam jedno vuru, dve u blagoj depresiji...onda trebam tražiti novu
zanimaciju da odvratim misli...e, a ta nova zanimacija je uvijek nekše sranje...
i tak na kraju završim pred tv-om s čokoladom u desnoj, a daljenskim u lijevoj ruki.
i zato mi se sad neda pisati o takvim temama...
jaj, a kak vam je bilo u šk, danas- prvi dan posle praznika? meni solidno...naravno, prvo
mi je došlo da sfrentam celi dan i otiđem s busom do turske granice, al' kad sam došla u razred
i vidla sve one moje frendove koji uvijek nešt pametno sfilozofiraju i od kojih nema boljih
ljudi...e, onda mi je nekak bilo lakše i odma mi se pojavil osmijeh na licu...
joj, a imali smo danas i predavanje o drogi...došel je neki diplomirani kriminalac...heh...kriminalist
i davil o drogi i takšim sranjima...e, i veli taj tip da si dileri dosta put znaju narivati drogu
u šupak...mislim ono, fuj...i onda to neko posle upotrebljava...najbolja marica, izravno iz šupka!!
ajd, pozdraf ljudeki!!

jej, praznici…ah, a ja si ih znam stvarno, kak se ono veli…zajebati!
naravno, vuzmenka…lepa je feštica bila…pekle smo kobasice, jegera,alkoholizirale
one ostatke od jetre, pjevale…itd. onda je počela kiša… nije bil neki pljusak, malo
je "čvapkalo", al' dovoljno da nas odvoji od žeravice…morale smo tražiti
neku novu vuzmenkicu uglavnom, tražeći tu vuzmenku ja sam više puzala po onoj
mokroj travi nego hodala kak čovek…jep, i sad ono trpim posljedice…grlo mi je sjebano,
glava bu mi pukla, klavocin ne pomaže i osjećam se kak da bum se svaki čas skljokala…
ono, nemrem se odvojiti od kreveta, a tak je lepo sunčeko vani…a dobro,bila sam danas
malo vani…na čajeku…(i jadnu sam ninu valjda celu shračkala…) no, dok sam došla doma,
takša me temperatura zahačila…mogla sam si bez problema na čelu 2 jegera speči…
i tak si ja sad mislim…zakaj sam se hitala po onoj mokroj travi? zakaj sam u čarapama
plesala po blatu? zakaj ovo, zakaj ono… ha, jebi ga…sad bum praznike provela prikeljena
za krevet…jej…

blagdani…od onih najljepših dana pretvorili su se u najdepresivnije…pukao je lanac u obitelji koji nas je tako snažno povezivao…i sve izgubilo smisao…

recimo, božić…nekad mi je taj dan bio nešto…nešto prekrasno…
božićni ugođaj osjećao se već na badnje jutro…tada bi rano ustala i gledala crtiće do podneva. što se više bližilo vrijeme ručku to se u zraku jače osjetio miris (ili smrad) pohanih oslića…poslije ručka tata je uvijek postavio bor u kuhinji…prvo je na bor stavio lampice, a zatim smo sestra i ja pokušavale uskladiti svo ono šarenilo od kuglica na svježe jeline grane.
otvaranje poklona bio je vrhunac badnje večeri…ta bi ceremonija uvijek započela kada bi se mama vratila s posla…cijela bi se obitelj skupila oko bora diveći se ukrašenom drvcu. prva bi k poklonima uvijek otrčala moja mala sestrična, a zatim bi navalili svi ostali. kada bi konačno obišli sve postaje i pokupili sve poklone, spremili bi se na polnoćku.
sam je božić izgledao drugačije…jutro bi započeli prežderavanjem i tako nastavili do večere s kratkim stankama za "kartaraj"…

ali ovaj je božić izgledao drugačije…božićni je ugođaj nestao…nije bilo mirisa pohanih oslića…nije bilo postavljenog bora u kuhinji. bilo je samo neko malo drvce kojemu su nedostajale lampice i sklad među kuglicama. poklone smo otvorili dan ranije…umjesto na polnoćku, otišla sam u zadimljeni kafić. za božićnu sam puricu izgubila apetit.

i sad nam se bliži uskrs…u dnevnoj sobi nema grane sa obojenim jajima i zečićima…nema ni traga uskrsu…jedino čemu se veselim jest "vuzmenka"…sjest ću kraj vatre, u ruke uzeti flašu i zaboraviti da postoji blagdan…

u kasne sate buljila sam u zaslon računala…
odjednom, tišinu je prekinulo prodorno zvono telefona.
stavila sam slušalicu na uho i začula vrisak.
poziv nije bio upućen meni, ali…
sranje!!
srce mi je počelo ludo tući.
u glavi mi se javile proklete misli.
smiri se! diši!
stajala sam kao ukopana i pokušavala doći do zraka.
nema smisla! idem!
…

ugledala sam prestrašeno lice.
"što se dogodilo?"
nije mogla govoriti, samo je pokazala na vrata.
sve mi je bilo jasno…ponovo je oživljavaju…

zagrlila sam je…
nisam ništa rekla,
ni da će sve biti u redu…
nisam znala…
srce mi je i dalje sumanuto udaralo u grudima.
preostalo nam je samo čekanje u strahu.

sjedim ja tak doma, buljim u monitor, proučavam posljednje svoje postove i vidim da su svi nekak depresivni…ajd, sad malo za promjenu idem ja kao pisati neki veseli post…razmišljam o čemu bi mogla pisati i na pamet mi padaju same depresivne teme…ok, pokušavam se sjetiti nekog smiješnog događaja iz djetinjstva i nejde…prošećem se jedanput gore, dolje po sobi…ništa…u ruke uzmem neku lopticu, 3 put je nabijem u zid, malo fasade padne dole i ništa…ustvari, probudila sam staru i bila prisiljena slušati «koncert vokalnog 'a capella' zderavanja»…ok, to je prošlo…hmm…onda sam se sjetila kak sam jednom prilikom kao mala trebala na wc. ono, obaviti nuždu, ne…je, al meni se nije dalo ići do wc-a pa sam se iza fotelje u dnevnoj sobi popišala na produžni kabel. naravno, uplašila sam se kad su iskre počele frcati, rasplakala se i otrčala na ulicu derući se: «mama, ,mama! raketa!!». no, ta priča opet nije baš vesela zato jer sam mogla, hmm…krepati već u šestoj godini života. viii, veselo. pokušavala sam se i dalje sjetiti kaj bi mogla napisati u postu da ne bi bio depresivan. zakaj ne bi jednostavno stavila riječi od neke pjesme? no, brzo sam odustala od tog poteza jer znam da rijetki to čitaju, a i dosadno je…pomislila sam da bi mogla malo potračati profesore, al' kad sam se sjetila škole i sva sranja koja bi trebala znati za drugi tjedan (latinski kao najveći kup govna), a nemam blage, skoro sam se zbljuvala…i tak sam ja odustala od pisanja veselog posta…