četvrtak, 14.04.2011.
Džidži traži dru
Na vratima je bio znak, nalik na vir, kao logo Fonda za otvoreno društvo.
Preko znaka je pisalo: DRU.
Džidži pohrli pravo kroza nj. Dru u sred grada, neverovatno! – pomisli i zakašlja se.
Unutra Božidar. Uh, homles, kao onaj što hara po novosadskim promocijama i otvaranjima, i tribinama, dabome – gdegod ima nešto da se nabode. On i Radoslava. Baba sa palmicom nasred prazne glave. Uvek našminkana krvavo crvenim ružem i uvek bez zuba.
E, tako je izgledao Božidar, samo nije imao palmicu.
Džidži stade u raskoračni stav, opusti zglobove da energija može nesmetano da protiče, blago se savi u kolenima. A svud oko njega kao u Fondu, samo mnogo siromašnije.
I Božidar poče. Utom se začu poziv na ezan. U sobi je bilo mračno kao u suton.
Jedna žena uzdahnu.
Džidži uze vazduh i taman da savije levu ruku u laktu, kad Božidar procedi: Nemanjići.
On načulji oba uha i blago se nagnu k njemu, verujući da mu se učinilo. Nemanjići – promumla Božidar još jednom, ganutljivo ga pogledavši.
O, u tri kurca! – pomisli Džidži. Kakvi jebeni Nemanjići usred Sarajeva, nasred časa Dru-yoge! To pomisli pa se žacnu i vrati se disanju, prvo kroz palac na levom stopalu, pa kroz koleno, kroz bok i tako sve do desnog ramena.
Ima u Sarajevu jedna ulica, zove se Džidžikovac. To je kad se iz centra, od parka, ide prema gore, ka Domu milicije, a blizu je i Ulica Tina Ujevića, tamo su i neke ambasade. E, taj Džidžikovac je, tako misle mnogi, vezan uz otomanski period. Niko ne zna šta znači, ali svi veruju da je u pitanju neki turcizam. E, nije! U Oslobođenju od 6. ili 7. marta 1963, u rubrici posvećenoj pismima čitalaca, lepo stoji – da je Džidžikovac dobio ime po nekom Italijanu koji se zvao: Điđi – i koji je za vreme Prvog svetskog rata ili tako nekako, stajao na jednom uglu, tu na vidikovcu i delio deci bombone. Da li je taj Điđi bio – dođi, dođi, da ti čika da bombonu – ne zna se, no od tada se taj deo ulice (a danas i cela ulica), taj prevoj, nabrežje, zove Džidžikovac. Điđi + vidikovac = Džidžikovac. Đ je postalo Dž, kao što je i Ć postalo Č. No to sad nema nikakve veze sa ovom pričom, kao što ni taj Điđi nema nikakve veze s našim Džidžijem.
Naš je Džidži duhovnjak, njemu je dru i dobro jutro i laku noć. Zato se i toliko obradovao kad je na vratima Centra ugledao znak + reč. To je trebalo da bude dobitna kombinacija.
...I onda je Sava, kada je krenuo iz manastira... – nastavljao je Božidar gledajući negde daleko, daleko.
Grupa, sačinjena od njih nekoliko, izgledala je, u najmanjem – groteskno. Svi sa blago raširenim nogama i rukama savijenim kao da grle drvo, svi stoje i nemo posmatraju Božidara, iza kojeg na velikom aluminijumskom poslužavniku stoji grozd – banana. Sad bi Radoslava sa palmicom prišla i uzela nekoliko. Nju nikad nije ni stid ni sram. Međutim, palmica je bila negde, miljama daleko, kao uostalom i Nemanjići o kojima je Božidar meditativno pripovedao.
Džidži pretrnu kada shvati da je zatvorio torzo. Sad je poremetio i solar pleksus. Brzo se umiri i prstima obe šake napravi mudru tolerancije.
Disao je duboko i smireno, a na momente se činilo kao da prede, romori.
Romori Anka, Romoranka! Ima jedna knjiga, važna je za izučavanje neologizama. Napisao ju je Đorđe Marković Koder. To je onaj što ima ulicu u Novom Sadu, na Podbari.
Kroz prozor su se nazirale aprilske pahulje sarajevskog snega. Džidži prodžara sve čakre i glasno se useknu. Božidar na to frknu i lati se nekakvoga staroga ćitapa iz kojeg poispadaše gvozdenjaci. KM, konvertibilne marke.
Džidžiju pred oči opet iskrsnu Radoslava, kvazi-homles i njena kći, mušmulasta prilika u bojama stolice – i brže bolje uze svoj novčanik i izvadi jednu KM.
Metnu je u knjigu, još jednom pogleda u Božidarov osmeh – mračni tunel, hodočašće Nemanjića, pogleda u grozd banana na aluminijumskom poslužavniku i u nekoliko gospođa koje su i dalje stajale kao da grle drvo, a proradili su im hemoroidi – i izađe iz vira.
Napolju je bilo živo, grad je gacao u aprilskoj zimi, a Džidži se zaputi zelenoj travi doma svog, negde daleko, daleko, iza Džidžikovca.
