petak, 25.03.2011.
"Kroz prozorska okna posmatram platane, dok ljudi u skafanderima menjaju svet" - Ispovest o drvoredu, vatrenoj lopti iz Poljske, nevidljivom sagovorniku, iščašenom vremenu, tetki u turskom sedu i prijateljici crvene kose u skafanderu -
Meko novembarsko sunce, ulica starih platana.
Nepoznati grad, nepoznata država, nepoznati ljudi.
Red starih zgrada nagnutih ka ulici. Zraci se probijaju i prelamaju savršenstvo arhitekture. Moj nepoznati sagovornik sa kojim hodam i kojeg ne vidim, govori na nekom meni nepoznatom, posve stranom jeziku. Razgovaramo dugo i prijateljski, iako ja ne znam o čemu. Često se smejemo.
Ulica je dugačka, pravolinijska, red platana ide do u beskraj. A u daljini, u nedogled daleko od nas, naziru se zeleni obronci, planine. Mora da je ovako u Švajcarskoj, pomislim, ne usuđujući se da to saopštim svom nevidljivom sagovorniku, saputniku na putu u nepoznato.
Ostaci jesenjeg lišća, suvi i mrtvi, počinju užurbano da se promiču, lelujaju kroz vazduh, izvode svakojake akrobacije, vrte se u krug i padaju po nama. Čudno, nema vetra – izgovara moj sagovornik, više za sebe.
Ja se pravim kao da ga nisam čuo.
Hodajući dalje, pažnju mi privukoše velike narandžaste senke koje se čas prikazuju, čas nestaju, negde u daljini, na kraju neba, tamo iznad zelenih obronaka koji podsećaju na Švajcarsku. Moj se saputnik uznemiri i reče – To su vatrene lopte, krenule su iz Poljske, požari, moramo se skloniti! Vatrene lopte? – pogledah ga začuđeno. Da, vatrene lopte! One uništavaju sve pred sobom. Znao sam da će i do ovoga jednom doći, ali ne ovako brzo, ne baš sada. Hajde, požuri! – reče i povuče me za ruku.
Trčimo po suvom lišću koje kmeči pod našim krupnim koracima, jurimo pored starih zgrada koje se čas naginju, a čas nam namiguju. Nigde nema ljudi, ulica je pusta, kao i ceo grad. Ubrzo smo u nekom nepoznatom prostoru. Na spratu smo, a oko nas su velika prozorska okna. Sve je zatvoreno. Prilazim jednom i gledam grad koji se prostire u nedogled. Tako je sređen, lep i mrtav. Izgleda kao muzejski eksponat, besprekorno skladan i neupotrebljiv. Gledam u daljinu, jasno vidim obronke planina, a tamo, gle, vidim vatrenu stihiju koja se širi. Ne, nije to požar, to je vatra, ogromna vatra koja se razliva po obroncima i zahvata ceo grad. Kad te stigne, jednostavno te obuzme i proguta, nemaš vremena ni da se zapitaš, a kamoli da pobegneš –uplašeno mi saopštava moj sagovornik, sada već i prijatelj. Dođi brzo, vidi onog čoveka – naglo me povuče na drugu stranu. I zaista, stigao sam tek da ga ugledam, i već u sledećem trenutku nesretnog čoveka više nije bilo.
Ostao je samo plamen, samo vatra koja se hitro probija na sve strane.
Gde sam ja to, s kim razgovaram, koje je ovo vreme...možda samo sanjam? – pitanja su koja sebi postavljam. Ovo je nemoguće, ovo ne postoji! – pokušavam da delujem sigurno i samouvereno. A onda se okrenem na drugu stranu, i ispod jednog od prozora ugledam svog brata. U turskom je sedu, na podu, izgleda kao da me ne vidi. Ne može imati više od šest godina.
Nemoguće, ovo je nemoguće! – gotovo zaurlah. Prema zdravorazumskoj logici, ako moj brat sada ima oko šest godina, to znači da smo se vratili u prošlost za nekih dvadeset. Ovo je ludilo, čisto ludilo! – nastavih samouvereno, ali tiho. A onda začuh da me neko zove. Okrećem se i vidim svoju tetku kako me doziva s druge strane. Ofarbana je u vatrenocrvenu, sedi na podu u turskom sedu, maše mi i smeje se. Ona nije dvadeset godina mlađa. Ima taman onoliko godina koliko i treba da ima. Je li ona stvarna, jesam li ja stvaran, zašto smo... Niz pitanja prekinu moja prijateljica crvene kose, koja utrča u nekom odelu, skafanderu koji me je podsećao na astronauta. Vatra samo što nije, spremite se! – reče i stavi kacigu. Neće boleti, ništa nećete ni osetiti, ne plašite se...a ako plan uspe, neki od nas će se sresti u post-vremenu, u novom univerzumu. Većina će, naravno, nestati zauvek – poslednje su reči koje sam čuo pre nego što vatra probi stakla i prvo zahvati i proždre mog malog brata, onda tetku, pa mog nepoznatog sagovornika koji mi je postao prijatelj, i na kraju i mene.
Nisam uspeo da vidim šta se dogodilo sa mojom crvenokosom prijateljicom. I zaista, ništa ne boli i nemaš vremena ni da se zapitaš, a kamoli da pokušaš da pobegneš. Još uvek sam u vakuumu, čekam to post-vreme o kojem je govorila. Ili sam ja jedan od onih koji su nestali, zauvek?
