petak, 18.02.2011.
Uvjerenje
... Ljekarsko uvjerenje da je ** duševno i tjelesno sposoban...
Izdato dana 18. februara 2011. godine
U Sarajevu
Žurno prolazim pored mrtvačnice
Tmurno je sarajevsko jutro
U ruci mi je papir
Dokaz da sam zdrav
Gledam u njenu fasadu
Sveže doteranu
„Lepo vam je ovde“
Okrenem se i nastavim
Običaj je da umrloga treba oprati i namirisati, staviti u sanduk pa na astal. Na grudi mu metnuti krst – ausvajs za ahiret. Ako su mu usta smrtnim trenom ostala otvorena, preko njih metnuti belu maramicu ili kakvu finu tkaninu, kako se prostorijom ne bi širio miris umrlog. Umrlo telo je strvina, a njegov miris poslednje poniženje pred odlazak u raj.
Mesec dana sam odlagao
Izbegavao
Odlazak na pregled
Iako je rutinski
I bezazlen
„Svakome nešto nađu“
Neću da mi rentgen i ultrazvuk
Pokvare sreću
I život
Osećam da sam zdrav
Ali mašine su mašine
I senke su senke
Procedura dobijanja „ljekarskog uvjerenja“ jednostavna je. Treba doći ujutru, do 9h, uplatiti taksu u iznosu od 15 konvertibilnih maraka, proći sistematski pregled (kompletan), sačekati rezultate analize na HIV, posetiti neuropsihijatra...
Tog sam jutra ustao ranije, okupao se, obrijao, očešljao, obukao pristojnu kombinaciju, smekšao izraz lica. Ako sam na granici uvek sumnjiv, neću da budem i u bolnici. Glumi finoću! Sve su države trule, svaka smrdi na svoj način.
Došao sam i uljudno pitao šta i kako, gde prvo. Medicinska sestra i njen kolega socijalni radnik samo su se pogledali, i pitali me da li sam doneo 15 maraka. Istresao sam iz novčanika nekoliko gvozdenjaka, ne govoreći ništa.
Socijalni radnik ih je uzeo i prebrojao, sestra me je pitala za ime i za nekoliko sekundi „ljekarsko uvjerenje“ mi je bilo u rukama. Idi dva sprata niže, po pečat – bile su poslednje sestrine reči pre našeg rastanka.
Kada sam ušao u ordinaciju doktorka me je pitala – Kako si, sine? Nakon mog neprirodnog „dobro“, osmehnula se i dodala – Da nemaš možda proliv ili tako nešto? Ja sam se nasmejao i odgovorio „ne, ništa takvo“.
To „ne“ bio je okidač za pečat „dr ** specijalista...“.
Doktorka mi je dala papir i rekla – Doviđenja, sine. Ja sam samo klimnuo glavom, osmehnuo se i izašao.
Cela procedura je završena. Za 15 maraka ni ne može više.
...
Iz sobe je polako iznose
U dvorište
Četiri muškarca
Komšije i rođaci
Tako su i njenog sina
Pre dve godine
Suva je i siva
Ispijena
Preko usta ima belu maramicu
Zbog mirisa
Ožalošćen od straha
Potežem za rakijom
Valja se
Uskoro stojim sa strane
Sa velikim buketom gerbera
Veštačkih
„Poslednji pozdrav ** od...“
Nikad nisam saznao
Kako su završili
U mojim rukama
Vrelo avgustovsko popodne
Sunce je tek na pola
Dvorište je puno muva
Lete oko ljudi
I oko umrle
Sleću joj na čelo
I na lice
Maramica je tanka
Nije dovoljna
Uskoro su poklopili sanduk
A ja sam povratio
Ujedinjen s mirisom
Slučajni gost
Na tuđem sprovodu
Maramica je bila tanka
Nije bila dovoljna
...
Te sam noći sanjao... Idem nekim dugačkim hodnikom (ah, uvek su u pričama hodnici tako dugački) i dolazim do sobe. U sobi je Z. J, spisateljica. Dugo se spremam da uđem. Otvaram vrata, ona je na krevetu kod prozora. Prilazim joj, ona ustaje, onda se grlimo i plačemo. Prepoznala me je. Svakakve sam očekivala, ali ne i tebe – izgovara nekako suvo.
Plačem jer znam da odatle neće izaći. Osećam se glupo, odlazeća teši mene, čekajućeg. Kažem joj da pišem o njenoj knjizi, poredim je sa M. K. On je veliki pisac, i priznat – govori mi uz osmeh.
Spisateljica Z. J. je stara, njena kosa je slaba i seda, tek se u tragovima nazire da je nekad bila plava. Lice joj je široko, koža tanka i razvučena. Bleda je, a njene prozirne sivoplave oči – više se ne smeju.
Polako se stapa sa bledim bolničkim zidovima, premazanim masnom farbom.
Dok se spuštam u grad
Prolazim pored parka
Jedna devojka se igra sa psom
Pas je velik, a ona visoka
Baca mu lopticu
A on joj je vraća
I tako u nedogled
Tako srećni
I tako dresirani
... Ljekarsko uvjerenje da je ** duševno i tjelesno sposoban...
Izdato dana 18. februara 2011. godine
U Sarajevu
