| < | srpanj, 2005 | > | ||||
| P | U | S | Č | P | S | N |
| 1 | 2 | 3 | ||||
| 4 | 5 | 6 | 7 | 8 | 9 | 10 |
| 11 | 12 | 13 | 14 | 15 | 16 | 17 |
| 18 | 19 | 20 | 21 | 22 | 23 | 24 |
| 25 | 26 | 27 | 28 | 29 | 30 | 31 |
Prošle nedelje smo kupili roštilj. Skontali smo da je krajnje vrijeme da i to uradimo. Pogotovo sad kako je dragi postao amerikanac, jer ipak kako propustiti tu dobru staru američku tradiciju roštiljanja za 4. july. Ali ipak nismo to uradili na posve američki način – naime, kupili smo roštilj na ugalj. Zanimljivo je to o roštiljima ovdje. Ima ih od $19.99 pa do preko $500.00, što je meni čista glupost pogotovo ako taj roštilj od 500 sam ne pravi i ne čisti sve, i još ti izreže meso ili povrće na sitne komadiće. Naš je prilično velik, i bio je oko $57.00 što je za nas bila sasvim prihvatljiva cijena. Roštilj na plin duplo manji od našeg (najmanji model) je duplo skuplji od našeg. Razlog je dobra stara teorija ponude i potražnje (iliti supply and demand). Postoji jedna veoma jednostavna rečenica koja dobro opisuje roštilje, a i američki nacin života: Convenience sells! A roštilj na plin je way more convenient nego onaj na ugalj. Kupiš bocu sa plinom na početku ljeta, prikopčaš je na grill, okreneš gumbić u desnu stranu i voila – eto vatre! Ispržiš sve što si planirao, okreneš taj isti gorespomenuti gumbić u lijevu stranu i nema više vatre. Kad se žica ohladi istrljaš je nekom četkom i to je to. Ali fazon je što to nije to. Nema to meso uopšte ukus k’o da je s roštilja. Meni taj grill na plin dode ko da pravim nešto na šporetu na plin. I kako napraviti pečenjke u žaru kad nemas žara!?! Ma pojma ameri nemaju! Takav je naš - kao gore na slici |