Moja sestra Ceca

Naučnici kažu da postoje faze tugovanja koje treba proći svaka osoba da bi prihvatila gubitak i smrt bliske osobe. Neki kažu da ih ima sedam, neki četiri...neki spominju deset...Uglavnom spominju se šok i nevjerica, poricanje gubitka, gnjev i snažne emocije, osjećaj krivnje, depresija i tuga... i na kraju prihvaćanje. Svako od nas je jedinstveno biće s posebnim doživljajem svijeta i gubitaka i svako prolazi sebi svojstven proces tugovanja.

Ja ne znam u kojoj sam ja fazi? Rekla bih u nekoliko njih...bijesna sam i depresivna i jako, jako tužna... Nikada nisam prihvatila ono što se desilo a nisam sigurna ni da ću ikada doći u završnu fazu tugovanja...da ću prihvatiti to što se desilo. A mislim da ću do kraja života biti ljuta i tužna. 17.08.2007. Ceca je umrla...Tada sam umrla i ja. Umrle smo obje. Sahranili smo samo nju..

Nikada se nisam navikla i prihvatila da je više nema. "Sada su najtužnija mjesta  na kojima smo nekada bili najsretniji" Nekako sam i ja postala drugačija...kao što sam već spomenula puna sam bijesa i žao mi je što je to Amila napravila od mene ali je tako... Ja sam kao neki brod koji plovi ali niko ne zna kuda? Plutam...sa sobom nosim sidro, koje je teško...jako teško. Tuga je moje sidro. Uvijek je sa mnom...a teško je...Plutam a ne stižem nigdje...čak ni ne znam kuda sam pošla...Možda i potonem, ko zna?!