Tu je zemni raj!

30.09.2005., petak

I DOK SPAVAS, MIRA MI NE DAS,

a tek kad si kraj mene blizu, moje se misli bore, kao veciti sukob hteti i smeti, zeleti a ne dodirnuti. Pobediti svoju zelju, zaustaviti je u momentu kad kipi preko ivica moguceg zadrzavanja, brane pucaju kad kap vode prelije nabujalo jezero, prelije se u mirna, neka polja, do tada neplavljena, usnulih dolina, netankutih lepota. Poplave daruju novi zivot, plodnost, blagostanje, mir i spokoj za neki naredni period, do nove bujice, do novih velikih desavanja.

“Poljubih te sinoc, u snu te poljubih, kao i svake noci...”
Velika zelja, prisustvo stvara bliskost, snaznu, nezadrzivu! Misli su samo u jednom pravcu usmerene, dosla si, kao snezna pufna, mirisna, nezna, sa plavim osmehom na sebi, tako privlacna, da bih te morao pozelet, pa da sam slep. Mirisem te, osecam svaki atom tebe u vazduhu, ispunjavas prostor, meni si najlepsa. Preterivanje – mozda! Ja kazem meni, ne pitam druge, ne znam sta me sprecava da te zagrlim, podignem, poljubim? Obzir, ustrucavanje, strepnja od - nakon toga? Iskusenja, iskusenja, neko ili nesto me proba! Da proveri da li sam zivo bice, ili stena. I ona puca, kad ne moze da se prostre izvan svog obima. Da li sam na granici svog cvrstog stava, da li potiskivanje moze da potraje? Tako blizu, na dohvat ruke, na dodir blizine, nezna ruka, mali dodir po krajicku dlana, dovoljno da prenese osecaj - ljubim te! Pogled govori vise od svih napisanih reci. Skloni cu se, ne mogu da podnesem toliku blizinu. Pece, zari, nije to vatra, ognjevi koji plamte, u jedan su se stopili. Jedan gasim, hiljade se rasplamsavaju. Plavicasti vrhovi govore da se ne sme dodirnuti, opecice, ostavice sprzeni trag, koji ne zarasta, nema tog melema koji to prekriva. Udaljujem se, ne mozes protiv sebe, izbor uvek postoji. Potrebno je samo malo, samo jos jedan treptaj, sapat u pola glasa, mazno upucena rec i zaboravices principe i zakletve, obecanja – kome data? Jos jedan pogled na prorez kosulje, otkopcane ili nedovljno zakopcane, blesak zvezda na obzorju njenih grudi, podrhtavaju pri glasnom smehu, prkosno se pokazuju, skrivene tek toliko da kazu - tu smo! Govore mnogo vise. Ako postoji zabranjeno voce, ti si ga skrila u cipkanoj majici, da li da zre ili da mirisom i izgledom mami, da ocima mira ne da?
Koliko puta sam zamisljao, ljubio ti dlanove, sklopljene, prst po prst, do ociju stigoh, celo tek ovlas poljubih, da osetis kako rec moze najbolje da se prenese usnama. Bez govora, samo poljupcem koji kazuje, recito, u kome nema dvosmislenosti, koji razumes bez tumacenja i mnogo misli. Za njega ne treba pojasnjenje, on stvara osecaj zavisnosti, trazi jos! Tvoja ramena, od pogleda skrivena, meka, za poljupce stvorena, dah i toplinu si morala osetiti, mene je pekao svaki poljubac, celo naslonjeno na tebe, najmeksi jastuk, koji mir ne pruza, samo zelja da se trenutak dodira u dugotrajnost pretvori. Velika strast, iz ljubavi ogromne, narasta, dodir koze je vec nesto drugo, svaki titraj sakriven i zadrzan, prenosi taj mali delic koji dodirnem, miris tela kad prislonim lice uz tebe, je opijat jaci od svih koje priroda daje. Alkohol je tek razblazeni sok, tvoj miris opijenost izaziva kao esencija najfinih vina, izdvojenih iz plemenitih zrnevlja sazrelih na suncanim padinama, osvezenih maestralom i zalivanih jutarnjim kapima rose, sa nekih rajskih cvetova sakupljenenih. Slatko vino najjace opija, upijam te, pijan sam odavno, mozda se ne teturam da drugi vide moj nesiguran hod, ali paluba mi se opominjuce ljulja, kao mornar u oluji, za slamku razuma se hvatam. Zelim da padnem u talase plime sto me ka tebi nose. Spoznao sam kako sa pijanstvom da se borim, ne naucih kako sa strasnim zanosom da se izborim. Sirene su na hridi mornare navodile, pesmom, umilim glasom, Zlatokosa moja, sirene ti zavide, imas nebrojeno drazi vise od njih. Ko god je video ta mitska bica, zanosa i privlacnosti puna, nije imao vise priliku da ih opise, drugima preprica. Samo legende kazuju o njima. Ja sam jednu sreo, deo njene lepote nazreo, drazi naslutio, miris i dodir osetio. A da li sam te preziveo? Nisam te ni doziveo jos, a vec ne znam da li si san mojih letnjih noci ili potajnih zelja da dozivim lepotu na javi. Ne zelim tada ni da se budim da san se ne rasprsi, ali mirisi ostaju, oni su stvarni, njih ne mogu da haluciniram, udisem te a pluca su mala za toliko bogatstvo. I sumska jagoda je mala, dodirnuh je rukom, uzbrah nezno, na dlanu je drzah samo kratko, ali mi dlanovi sumskom svezinom tog malog ploda mirisahu nocima punog meseca, kada sam te zeleo najvise, uz sebe drzati, ljubiti i najneznije reci upucivati, slatke, izazovne, lascivno intimne, poljupcima obasuti, prekriti svu, pazljivo kao pokrivacem svilenim da uzdrhtis do zadovoljstva.

- 10:08 - Komentari (2) - Isprintaj - #

29.09.2005., četvrtak

UDISEM CIST DAH SA TVOJIH USANA

I napokon, evo i NJenih misli, jedan deo njenog razmisljanja! Dobio sam ovaj uhvaceni deo njenog turbulentnog poimanja svega o cemu sam pisao u prethodnim postovima. To je ONA, bez njenog znanja, bez trazenja odobrenja, stavljam ovo uz moje misli. Do sada su to bile samo dve kratke poruke, ovo je vec nesto malo vise od kratke poruke, koje mi je uputila, kao sazetiji prikaz onoga sto je pokusavala da mi kaze a reci su joj nedostajale. Ove misli tu i pripadaju, zar ne?

Ti si moje utociste od svih teskoca i od svega sto je ruzno. Nisam osetila paznju, a da bi me ti cuo, trebalo bih da vicem. A moja dusa ceznula je za saputanjem i neznoscu. U svezini severnog vetra lepo je mesto gde smo setali, i kad je tvoja ruka osetila moju, srce mi je bilo prepuno radosti. Sreca i nesreca, lepota ili ne.To su izrazi koje svako upotrebljava onako kako to shvati, oni nemaju stalan i odredjen smisao! Nekad sam smatrala lepim ono sto je pravilno, mirno, ravno. Ravna polja, po planu uredjene vrtove, simetricne linije, skladna lica...Medjutim, moj duh se razvio, lepotu vise ne gledam ocima, osecam je dusom a dusa ne vodi racuna o privlacnosti...ona oseca samo sklad. U svojoj gorkoj snazi, oluja moze biti harmonicna...gusto obrasla mocvara, u svojoj divljini misticna....nepravilno lice u svom celokupnom obliku lepo... da, sad mislim da lepotu i srecu ne treba rasclanjivati, ona se oseca... ona se upija i ostaje kao miris... Ljubav je boziji dar, divno ljudsko osecanje, koje zahteva vernost srca i duse. Nek nam sude i odrede predele gde cemo se ponovo sresti sa onima koje volimo! Neka to bude tako! Ako je istina!
Nepoznata mi je tvoja sustina, stavise, ne znam da li postojis. Ali ako postojis, obozavam te zbog svih radosti koje mi pruzas i ne trazim da mi oprostis sto ranije nisam u njima uzivala vise. Jer ti si mozda meni u svojoj neshvatljivoj mudrosti pokazao kako da budem zena, i sacuvao me da srecno prozivim svoj zivotni vek.
Da zavrsim kako sam pocela, nestvarno.
Udisem cist dah sa tvojih usana. Svakoga dana, divim se tvojoj lepoti. Zarko zelim da cujem zvuk tvog glasa, cak i da je kao severni vetar hladan, da me tvoja ljubav ozivi, da me podmladi. Daj mi tvoju ruku, prenesi mi tvoj duh koji ce mi dati novi zivot. Zovi me uvek imenom mojim i ono se nikada nece zaboraviti...

- 09:56 - Komentari (2) - Isprintaj - #

28.09.2005., srijeda

PONUDE KOJE SE NE ODBIJAJU

Dobijem juce posle ponoci zanimljivu poruku, ( a u koje vreme bih inace ) meni se ljudi javljaju sa zanimljivim predlozima, tek posle 00:00 h. Danju me uglavnom smaraju zahtevima, bezveznim pitanjima, niko me ne zove da mi kaze da me voli, vec da im je nesto potrebno i to jos lepo i priznaju - ma ne bih te ni zvao da mi ne trebas!
“Ponudila sam ti prvi put, divnu zabavu i provod u Skadarliji, zatim drugi put, saunu i jakuzi, odbio si me, ako me i na,treca-sreca, odbijes elegantno, kao dva prethodna puta, ubices mi samopouzdanje i necu ti se nikada vise javiti!”
Sta sam mogao, nego da kulturno pitam, onako izokola; a sta se nudi veceras?
Na to je usledila erupcija: “Pa da, eto kako ide tok tvojih misli, na sta ti mislis, samo o ponudi razmisljas, ne nudim ja nista samo pitam!”
Iz prve poruke je bilo vidljivo da se nesto nudi, samo sam u tom pravcu postavio podpitanje! Tvoja roba, tvoj ducan, kome hoces tome das!
“Nisam ja na to mislila, skote bezobrazni, manijace! Odbijas me danima, mesecima, cak godinama, htela bih da se vidimo, popricamo, samo da me zagrlis i da me razumes! Umorna sam, neraspolozena, treba mi neko pred kim ne moram da se foliram, objasnjavam, dokazujem. Ne boj se, necu ti nista...”
Super, pomislih ja! Ako sam ja pogresno shvatio i gresno razmisljao, neka mi nebo sudi! Spreman sam na sve oblike kaznjavanja, na izolaciju, ekstradiciju, prognanstvo bez mogucnosti povratka!
Ali, ljudi moji, ne mogu da prihvatim da sam ja nesto pogresno protumacio, jer po logici koju ja sledim, poziv na takvo druzenje se svodi na kraju na jednu jedinu stvar! Ako u prijatnoj atmosferi, saune, jakuzija, prigusenog svetla, price u pola glasa, opustenih misli, znacajnih pogleda, dodira, zagrljaja, ne usledi i nekakav finis, zavrsnica sa mazenjem i pazenjem, onda ja ne umem da tumacim reci, signale i poruke.
Sticajem okolnosti, na nekoliko prethodnih poziva, nisam mogao stvarno da odgovorim, da dodjem, jer nisam bas potpuno besposlen, jer sam ja jedan ozbiljan.... imam nekakve isplanirane tokove desavanja, dnevne, vecernje, nocne, i tesko je da, ad hoc, prihvatim svaki poziv. Desilo se eto, po zakonu verovatnoce, da sam bas tada bio zauzet, da nisam mogao da odlozim vec ugovorena dogadjanja, pa je verovatno ispalo arogantno i prepotento to moje uljudno izvinjenje – koje je njoj zazvucala kao “ne, hvala, ne!”
Meni bi sad, kao trebalo da imponuje tako iskazano poverenje, a nije da mi ne godi, ali sta cu kad su pozivi bili upuceni kad im vreme nije! Ne mogu da lazem nekog drugog da bih udovoljio i ucestvovao u zeljoteci po svaku cenu. Lepa su druzenja, vidjanja, drustveni zivot, ma nisam ja asocijalan, ni autistican, samo nisam bas svaki put spreman za svaki poziv da odreagujem kao da sam na kanapu. E, sad se to valjda kao zove, intergritet, he he he, ja sam kao licnost, sa samostalnim donosenjem odluka i mogucnostima samovoljnog ponasanja, ne podlezem pritiscima i nagovoria okoline!
Ma bas sam ponosan, kako sam ovo lepo obrazlozio i shvatio sebe, malo samoreklamiranja i bildovanja samopouzdanja nije na odmet, u ovim kriznim vremenima! Heheheehe

- 12:21 - Komentari (2) - Isprintaj - #

27.09.2005., utorak

ODLUCNO, DA!

Postavljam sebi pitanje: “da li je ovakvo ponasanje, sada, svojevrsno “ispastanje”osobe kojoj bih trebalo da pruzim isto ili vise, tj da li sada trpi neko zbog davno datog obecanja, nekome? Zar nije ovo bas dokaz da zbog necega davno, zbog jedne davne izjave, nisam u stanju da ponovo ili kao da je prvi put, dam obecanje, budem tu, nekome kome to treba,, neko ko to iskreno zeli? Nisam li pogresio sad, kad mi je to pitanje ponovo postavljeno, opredeljujuci svoj odgovor na osnovu jednog negativnog iskustva, iz mladosti? Zasto greh placa neko ko nije kriv, a vec mu je presudjeno, zar nisam u stanju da postupim kao da prvi put volim i prvi put zelim? Zar nisam rekao da ni jedna zena nije bila u senci bolnog iskustva, nesrecne ljubavi? Zar nisam ovim postupkom demantovao sebe? Napravio gresku!? Coveku je potrebno, stalno i uvek, da se preispituje, proverava svoje stavove, razmislja neoptreceno. Ne smem biti blokiran u razumevanju novih situacija, ma koliko licile na nesto vec vidjeno, na davno prezivljeno iskustvo. Zar se nisam zarekao da cu ici cistog srca i neopterecenog uma u svaku novu ljubav, da cu voleti kao da sam sada spozano lepotu osecaja zaljubljenosti. Svaka zadrska, opterecena vec dozivljenim i prezivljenim, nije dobra, ne donosi potpuno zadovoljstvo. Svako ogranicenje u iskazivanju osecanja, svako uzdrzavanje od slobodnog priblizavanja, ne daje prave efekte. Ako osetim i malo ustrucavanje, ako se ponasam kao zamorce u Pavlovljevim eksperimentima, necu dostici ono lepo sto ljubav donosi u svojim uzvisenim nadahnucima. Necu dovoljno dati, necu dovoljno ni primiti. To su dva uzajamno tesno povezana procesa, jedan bez drugog ne mogu da funkcionisu, ako su neuskladjeni, jedna osoba ce biti uskracena, nezadovoljna, ostecena. Zar nije odgovor na postavljeno pitanje; Da li ces biti uvek..... trebalo da usledi kao veliko DA, bez razmisljanja i zadrske, sa neskrivenom i neizvestacenom iskrenoscu, uverljivo i predusretljivo? DA, je trebalo da predstavlja svakako potvrdu dobre volje, iskrenost, bez obzira na duzinu trajanja necega sto postoji u manjoj ili vecoj meri, bez obzira da li je jako i koliko je snazno osecanje koje nesumnjivo postoji. Bio sam tu i za neke manje znacajne, koje su me manje zaintrigirale svojim prisustvom. Naravno da je trebalo da glasi tako! Ima jos snage u meni, vere da se lepe stvari ponavljaju u zivotu, da se dogadjaju samo ako dovoljno snazno i iskreno zelis da ti se dese. Koliko zelis i koliko verujes, toliko ces i dobiti, to ce ti se desavati. Dok imas sposobnost da sebi stvoris ugodjaj a da drugome nenaneses neprijatnost i bol, dotle ces imati zdrav duh, pozitivan uticaj, zarazni optimizam, biti podrska i podstrek svom okruzenju. Kad to izgubis, gotov si! Postajes samo objekat, neko ko trosi kiseonik onih kojima je potrebniji, postajes ekoloska katasrofa zivotnoj okolini, ozonska rupa, bliskost ne mozes ocekivati ni od kucnih ljubimaca, pa bili oni najverniji pratioci tvojih sumornih stanja. Jedno DA, moze da izgleda tako malo i nebitno, a opet u nekim drugim okolnostima moze predstavljati citav splet dogadjaja, podrske, novog nacina sagledavanja odredjenih okolnosti, prekretnicu, novu stranicu desavanja. Ulazimo u jesenji period, kada sva osecanja postaju obojena temperama sivih tonova, malo setnih, pomalo tuznih, treba nam vise paznje, neznosti da bismo prihvatili nesto sasvim obicno.
“Ljubav je zaista cudna! Nazvali je mi okean ili je oznacili brojem 1, njenu vrednost oznacili kao apsolutno! Ranije su to bila moja osecanja, slozena, ukus neodredjen, duh radoznao, dusa nemirna...sada samo volim. Ne znam da li je on lep ili ruzan, dobar ili rdjav, da li je u pravu ili ne! Samo volim i znam da je ljubav opredelila moj zivot, mnoge ostrine ublazila, ugusila mnoge strasti.... mozda ti se zato svidjam!”
Ovo je bila Njena misao, upucena direktno, kaze najblaza moguca, u odnosu na one koje ima u glavi! A nije ni znala da pisem ovaj tekst! Zar to nije jos jedan u nizu dokaza, da smo na “on line” vezi i da se tako dobro osecamo i kada nismo zajedno? Dovoljno je samo usmeriti misli.

- 18:27 - Komentari (4) - Isprintaj - #

OBECANJA I ZAHVALNICE

Nalazim se izmedju svoje i prve i svoje poslednje ljubavi! To je bio odgovor na pitanje, moje prve ljubavi, one zbog koje je prvi put uzdrhtalo moje 15-ogodisnje srce.
Jedne veceri, dok sam uz prijatnu muziku i prigodno pice, sedeo sa divnom osobom koja je glavni lik mojih prethodnih postova, stiglo mi je pitanje sms-om! “Gde si, sta radis? Trebas mi, mentalno!”
Nisam hteo da odgovaram na pitanje u tim svetim trenucima, ne zeleci da remetim romanticnu atmosferu. Poruku sam procitao, ostavio je po strani, ali je pokrenula, koliko jos iste noci, niz razmisljanja, secanja, citav niz misli, koje su morale dobiti svoje ishodiste u jednom ovakvom obliku.
Bilo je to sasvim nenadano, bez ikakvih prethodnih dogovora, bez najave, pitanje upuceno u posleponocne sate, kad posten svet uveliko spava. Nije znala, nije imala pojma da uopste imam nekoga, da sam u vezi sa bilo kim, ili da sam na pocetku nekakve moguce ljubavi. Jednostavno, s vremena na vreme, posalje mi sms, pozove telefonom, bez posebne vremenske ucestalosti. Vrlo direktno, kao da polaze pravo na mene, trajno i dozivotno. A razisli smo se odavno, ne bas razisli, ostavila me je posle skoro 7 godina zabavljanja. Voleo sam je, kaze da me je volela vise nego sto sam mogao da pretpostavim u svom pubertetskom mozgu. Ni danas, nakon svih ovih godina, nisam shvatio zasto me je napustila, otisla sa drugim, pored tolike silne ljubavi? Mozda me previse volela, pa se uplasila za mene, hahahaha! Ma da, mozda se brinula da od prevelike ljubavi ne dozivim mozdani udar ili nervno rastrojstvo. Sjajno je postupila, ostavila me, saopstila mi to sa udaljenosti od 700 km, nisam cak imao ni izbor, niti mogucnost da pokusam nesto, razgovorom. Tada jos nije bilo mobilnih aparata, pisma su dosta sporo putovala od Beograda ka makarskoj rivijeri. Po njenom povratku, nije vise zelela da se vidjamo, a ni ja nisam osecao da mogu bilo sta da izmenim. Tako je zavrsila moja prva, velika ljubav, nesto sto je ostavilo traga u mom zivotu, ostalo kao spomenik jednog vremena kada su ideali bili sve sto sam imao, kada sam smatrao da se od ljubavi, prave, snazne, iskrene, moze ziveti. I stvarno sam ziveo od toga. Pa to mi je bila i hrana i pice, sva pokretacka energija. Nisam razlikovao san od jave, nisam bio siguran kada je budno stanje a kada spavam. Razlikovao sam stanje, samo po tome kada je ona tu ili kada nije sa mnom. Mislio sam posle tog poraza, da nikada, nikoga vise, necu moci da volim, da verujem, da je moj zivot tim dogadjajem zavrsen i da cu ostatak provesti tako sto ce svaka zenska osoba biti u njenoj senci.
Brzo sam je preboleo. Vec posle pet godina! Ni jedna zena sa kojom sam bio, nije trpela, nije bila njena kopija, nije ispastala zbog njenog postupka.
Danas ima dvoje odrasle dece, po ko zna koji put cita moja pisma sa cerkom, prica o meni vise nego sto bi to bilo normalno i uobicajeno, shodno onome sto se desilo. Vidimo se jednom ili dva puta godisnje, popricamo uz kafu, evociramo uspomene, mada su moje izbledele, njene su mnogo jace, vise detalja poseduje, ja sam ih mozda namerno izbrisao. Kaze mi da oseca da polaze pravo na mene, da me pozove kad oseti potrebu, da joj je to nesto sasvim normalno, jer me dozivljava kao vecno svog, do kraja zivota a da ni u sledecem zivotu nemam pravo da se bunim zbog toga. Na sve to, smeskam se, sada mi to nista vise ne znaci. Mnogo bi mi znacilo nekada davno.....ali sada, posle svega i tolikih dogadjaja u zivotu, to mi je beznacajno priznanje. Da sam bio divan, jedini koji sam je istinski voleo, iskreno, bez ikakve kalkulacije, interesa! Pa sta sad? Kakva mi je to satisfakcija? Od tih zakasnelih pohvala ja nemam nista! Njeno priznanje mi je sada potpuno nevazno, jer sam ja to znao i tada a ona tek posle niza neiskrenih veza, promasenih ljubavi i izneverenih ocekivanja od osoba kojima je verovala.
Razlog zasto ona polaze ovo pravo je, nesumnjivo, moje obecanje da cu “uvek biti tu za nju, kad god joj zatrebam”! Jednom davno sam dao takvo obecanje, skidao svaku zvezdu sa neba koja joj se svidela, izranjao sedefaste skoljke sa pescanog morskog dna, ispunjavao zamisljene zelje u trenucima kad zvezda padalica uleti u njen vidokrug. Obecanje dato jednom, davno, ostavlja posledice dugorocno, covek se za rec vezuje. Zato sada i ne mogu mnogo da se protivim, sem da ublazim tezinu tog obecanja, svojevrsne mladalacke zakletve, koja me prati dosledno do danasnjih dana.
To je izmedju ostalog bio razlog, zasto nisam mogao, da na slicno pitanje, postavljeno pre nekoliko dana, u jednoj poruci, na zavrsetku razgovora, kao zakljucak i tacka na jedno razmisljanje, odgovorim sa DA, jer ne bih zeleo da takav odgovor stvori osecaj vezivanja i kao obaveza ostane u secanju, bez obzira sta ce se desavati u svim tim godinama koje dolaze. Ne bih mogao da jos jednom u zivotu preuzimam na sebe odgovornost za prisustvo i mentalnu podrsku u svim prelomnim trenucima necijeg zivota, a da kao nagradu za sve, dobijem priznanje u smilu: “ Bio si ti dobar, sad to shvatam”! Neka, hvala. Mogu i bez takvih plaketa i zahvalnica na zidu.

- 02:04 - Komentari (2) - Isprintaj - #

26.09.2005., ponedjeljak

BUDI UVEK TU ZA MENE

Trebalo je da polaze vazan ispit za cetiri dana. Prvi dan sam slao poruke, u porukama stihove, uglavnom poznate ali uvek aktuelne, i odgovarajuce datom trenutku i situaciji u kojoj smo bili, tj one stihove koji su kazivali kako se osecam. Citala ih je, odgovarala nekim svojim razmisljanjima pretvorenim u sopstvene stihove. Bili su nebeski, uzviseni, vezani za Kosmos, zvezde, vecnost. Cak smo u kasnim vecernjim satima razgovarali telefonom, dosta dugo. Prvi put!
Drugog dana se ponovila razmena poruka. Treci dan je bilo zatisje! Dosta napeto. Nisam poslao ni jednu poruku. Citav dan, citavo vece, citavu noc! Uzvraceno na isti nacin! Cetvrti dan, opet nista. Tisina, prazan ekran! No message! E, to je vec bila igra! Nervi na probi! Da vidimo ko moze duze da izdrzi bez vazduha! A, da, da, pa tu igru znamo, rano se nauci. Moze da se igra na raznim mestima u razlicitim prilikama, povodom razlicitih dogadjanja, u skoro svim odnosima. Uvece sam vec bio siguran da ce uslediti nekakva opsta poruka za laku noc ili slicno. Nekoliko hiljada puta sam pomislio da posaljem provokativni sms ali sam se uzdrzao. Ma zasto bih ja bio inicijator? Zasto? Samo zato sto sam malkice lud i ........Ma necu! Sve sam rekao, sve objasnio, u stvari sve smo rekli i razjasnili, nikakvih nejasnoca nema. Dostigli nivo otvorenosti, delimicnu iskrenost u postupcima i govoru, pa ako jos uvek nema osecaj sigurnosti da moze da se ponasa prema trenutnim ili trajnim osecanjima, onda neka se bori sa tim i kad bude spremna, neka kaze sta ima ili pak nema! Ne mogu da se pohvalim da sam se sjajno osecao, da mi je bilo sve jedno, morao sam da ukljucim autocenzuru i jos nekoliko filtera za sprecavanje nekontrolisanog postuka, podizanja barijera da se ne prelije u poruku nesto sto ne bih zeleo. Cekao sam da napravi korak, da pokaze da nije spremna za takvu igru, da joj za to treba jos dosta ucenja i samokontrole. Ne mislim da je ovo posebno postena igra! Daleko od toga! Bez ikakve dileme, to nije cista igra! To je upotreba nedozvoljenih sredstava, ima svoju svrhu, daje kratkorocne rezultate, ali na duzi rok je kontraproduktivna! Vodi ka samo jednom ishodu – zahladjenju odnosa, kao pocetak kraja! Sigurno je da takav postupak, kad jednom uspe, postaje nacin ponasanja, primenjivan sve cesce i neosetno postane navika u postupanju, udaljava nas, i posle vise ne znam ni kada i zasto je tacno pocelo, ko je prvi poceo i zbog cega, a skoro uvek je bilo nesto nedovoljno vazno i nebitno, sto je moglo da se resi sa nekoliko reci, razgovorom, ne preterano dugim, ne narocito umnim, bez velikih i reci koje se pamte za ceo zivot. Ne, to je sasvim jednostavno i lako resivo kada je u zacetku. Kada se otme, i pocne da narasta, da postaje navika, ucestala pojava, onda je opasno, i pogubno za kvalitetan odnos. Prerasta u nekakvo rivalstvo, nadmetanje, ko ce duze, ko ce vise moci, bez da popusti, ko ce izdrzati sa zapusenim nosem dok mu lice postaje sve crvenije, dok se pluca nadimaju od napora, svaka celija se gusi u nedostatku kiseonika, crpi zadnje atome u rezervi, a kada neko popusti, onaj drugi je trijumfalni pobednik, ali cemu, zasto, koga je pobedio? Poslovicna “Pirova pobeda”!
Kada se oko ponoci javila porukom, bilo je to skup revolta zbog nejavljanja, srdzba na sebe, na mene, razocaranje sto nije uspela da me dozove usmerenim mislima. Kaze da je citav sat intenzivno razmisljala i upucivala misli!!!!!! Samo sat vremena, pomislio sam? Da, da, to je bilo kasno, ako je taj zadnji sat u dva dana upucivala misli, vec je bilo kasno, jer je usledio prekid, smetnje na vezama. No, bilo kako bilo, odgovorio sam dosta uopsteno, uljudno, pozeleo uspeh na sutrasnjem ispitu, odjavila se obrazlazuci pospanoscu i kasnim satima. Naravno, vrag je vec poceo svoju igru. Za petnaest minuta je nazvala telefonom i sledeca tri i po sata smo razgovarali, uz stalno cudjenje kako vreme brzo prolazi i da je krajnje vreme da prekinemo. I jesmo, ali su kazaljke pokazivale pola cetiri! Kriticno vreme! Opet smo dosta toga otvorili, naceli, zapoceli. Pokusala je da se u situaciji kada joj udaljenost i nemogucnost da vidim reakcije na licu, priblizi, opusti i pokusa priblizavanje, uklanjanjem jedne barijere, naizgled verbalne, ali naravno, da je ona sustinska i znacajna. Nije bas uspela da je prevazidje, bilo je delimicno intimnog i toplog saputanja, maznog govora, da li zbog toga da je ne cuju ukucani ili da se ne rasanjuje previse, ne znam bas, ali barijera nije premoscena i nikada nece, najverovatnije.
U razgovoru je iznela jednu dosta ozbiljnu tezu, da za svoje postupke ima odgovor pred svima koji je pitaju za nas odnos, kako nema nista, kako se nista nije desilo. Da je situacija “cista”, da joj je lako da brani taj svoj stav, jer se stvarno nista nije desilo i da nema nista medju nama!!!!!! I to je bilo evidentno pogresan potez, pogresna prica. Ako je trebalo da posluzi kao provokacija, kao test, uspeo je ili nije uspeo, zavisi vec kako se posmatra. Ako su toliki razgovori, postupci, ponasanja, otvorene izjave, bili nista, tj ako je to “cista” situacija, onda sam ja u potpuno pogresnom smeru, u pogresnom odnosu. Odmah sam se zapitao, preispitao, shvatio da nesto mnogo ne funkcionise kako bi trebalo. Da sam na pogresnom putu i da bi trebalo mnogo vremena da razjasnim tu njenu tvrdnju. Samo malo sam pokusao da joj rasclanim tu izjavu, ukazao na neke kontradiktornosti izmedju izjave i stvarnog stanja, podsetio na nekoliko detalja, dosta intimnih, iz naseg odnosa, na sta je ona reterirala i ublazila prethodnu izjavu, prihvatila moje primedbe, ali to vise nije bilo bitno. Uobicajeno je da nema povlacenja poteza, taknuto-maknuto! Nesto takvo se ne moze reci bez razloga. Ipak je istina da u njenoj glavi to tako izgleda, i ako je na moje sugestivno ukazivanje promenila misljenje, to se ne vazi! Nastavili smo jos malo pricu, definitivno pozeleli laku noc jedno drugome, otisli da spavamo, svako sa svojim razmisljanjima. Nisam odmah seo da napisem osvrt na tu noc, ali sam sada to uradio.
I pre nego sto sam zaspao, stigla je jos jedna njena poruka, dosta zanimljiva, suprotna od izjave u toku celovecernje price. Glasila je: “Ti si meni jako drag, hoces li biti tu za mene, uvek?”

I sta sad reci? Malo hladno, malo vruce! Hehe, jaka poruka, ali malo u neskladu sa nekim prethodnim izjavama! Mislim da je to nije najbolji nacin postupanja, trebalo bi malo vise doslednosti. Bice tu jos zanimljivih obrta, a kakav ce ishod biti, pa praticemo zajedno, ja kao ucesnik, ostali kao posmatraci i savetnici, nezavisni komentatori.

- 11:20 - Komentari (0) - Isprintaj - #

22.09.2005., četvrtak

ZLATNA KOCIJA I PORCELANSKA VAZA

Njene mindjuse ostale su na stolu posle jedne uobicajeno duge noci. Ne, ne, nije to ono sto bi se moglo pomisliti. Savim slucajno ih je skinula, a zaboravila ih je zbog obuzetoscu mislima iz prethodne noci, jer pred zoru sve je kosmarnije, slozenije. Dva srebrna ukrasa sad krase moju kutijicu i inspirisu me za ovaj osvrt na tu noc.
Docekala me je osmehom i redovnim pitanjem:”a sta ima novo”? U prvim satima vodio se uobicajen, najuopsteniji moguci razgovor o svim temama ovoga sveta. Malo je razgovarala sa koleginicom o slaganju horoskopskih znakova, njenog i jos nekih da bi najvise paznje posvetila pitanjima o mom znaku, profilu takve osobe. Pazljivo slusala, uklapala to sa onim sto zna i sto ne zna o meni, sagledavala kroz taj opis sta od toga vazi za mene i koliko bi to moglo imati prakticne vaznosti. Mada je na kraju zakljucila da sve to i nije toliko bitno, jer je vec donela neki svoj sud u glavnim crtama.
Nakon toga, doneo sam joj nesto slano sa sirom, nesto slatko, jer posle slanog red je da se slatkim zavrsi. Kao prilog sam joj posluzio izuzetnu vrstu “flamanskog sira” od mleka sa geografskim poreklom, sa uvek zelenih belgijskih pasnjaka (hehe, salim se, nas pirotski je bio, ali romanticnije zvuci).
Na moju zabrinutost za pojacanim apetitom i pitanje; da li joj se jede nesto specificno kao krastavcici, jagode ili lubenica, to je obrazlozila “onim danima” koji se javljaju svakog meseca u zivotu zena.
Laknulo mi je! Navodila mi je sve simptome, rekla kako je bila citav dan nervozna, depresivna, sklona svadji a onda je dosla i videla mene, sto je bilo jednako uzimanju nakvalitetnijeg umirujuceg sredstva. Pa naravno, ja i treba da budem tvoj prirodni sedativ u takvim trenucima razdrazljivosti, tvoj adrenalin kad padnes u depresiju! To je svrha mog postojanja. Objasnio sam joj citav proces desavanja u njenom telu, u takvim danima, od pocetnih aktivnosti hipofize do funkcionisanja njenih unutrasnjih organa, bioloskih karakteristika zene, prednosti i dobrih strana svega toga. Bila je prijatno iznenadjena mojim poznavanjem zenskog tela, s poverenjem mi je pokazala svoj kalendarcic sa intimnim rasporedom i periodicnoscu desavanja. Pitala je; “pa dobro, zasto i cemu toliko detaljno poznavanje i toga?”
Vrlo jednostavno, muskarac mora znati takve stvari, ako takvo stanje cini dobar deo njenog zivota, najcesca tema je zenskih razgovora, a ako provodis sa zenom dosta vremena, bilo bi neprimereno da ne ucestvujes u tim tegobama solidarno, verbalno, ili sa toplom rukom na njenom stomaku kada joj je tesko. Rekla je’; “pa zasto ih onda do sada nisam srela?” Ne znam, nisam kriv za neobavestenost i neupucenost drugih, nisam odgovoran za druzenje za neinformisanim osobama i neznalicama.
Noc je lagano odmicala, presli smo na analiziranje prethodnih tekstova, na pojasnjavanje nekih pasusa koji nisu dovoljno bili obradjeni. Prosirivao sam svoje nedorecene misli, svoje kratke i konfuzne tekstove dopunjavao detaljnijim retorickim delovima, zaokruzavajuci celinu i davanje smislenosti nabacanim recima.
Svanuce, trenuci pred zoru, kazu da su to najtezi trenuci u toku noci. Kazu da tada popusta paznja, koncentracija. Kazu da je tada najhladnije, da ako ste budni, da je tada najteze ostati budan. To je takodje posebno stanje u prirodi, ti prelomni trenuci, kad dan potiskuje noc, velika i znacajna promena koja se desava milionima godina, ali je dejstvo ostalo isto do danas.
Tada se i ona menja, postaje direktnija! Sledi prirodni osecaj, iskonsku potrebu da rasvetli nesto sto u tami noci deluje misticno, nedovoljno sazrelo i skriveno pod tamnom krosnjom nadolazece jeseni. Otkriva svoja dugo branjena mesta, iznosi ih u svitanje dana, oslobadja uskomesane emocije, govori da trazi nekoga, da ima u glavi zamisljeni ideal osobe sa kojom bi zelela da bude, pokusava da ga prepozna u mnogobrojnim susretima sa ljudima razlicitih uzrasta, obrazovanja, nacionalnosti. Trazi u njima crte romanticnosti, pozitivan uticaj, sposobnost da je osete, da je prijatno iznenade, da joj napisu nesto lepo a da ona pri tom to ne ocekuje, da je razumeju i kad ne govori, da joj osete misao i kad ne zavrsi recenicu, da razumeju njene strepnje i strahovanja, da je cuvaju, vole i paze a da ona to ne trazi od njih, da je ne pritiskaju, ne opterecuju, ne poseduju! Kaze, ja sam skupocena porcelanska vaza, krhka, lomljiva, nemoj me razbiti, treba me cuvati, paziti, iskreno voleti. Moji kriterijumi su visoki, ne zadovoljavam se time da muskarac iz moje vizije "bude samo normalan", to je tek prvi i osnovni preduslov da bih se upustila u razgovor, mora biti mnogo vise od proseka, ne zelim osrednjost!
I kada se najmanje nada, pojavi se neko slican tim zamislima, a pri tome nije proizvod maste, nije iluzija. I to stvaran, u zivom pojavnom obliku, na mestu i u vremenu kad se najmanje tome nadala. Tada shvati da niti jedna knjiga, niti jedan film, ne mogu da sadrze scenario kakav nam zivot pise! Shvata pravi smisao pojma “Iskusenje” koje nam se predocava kroz Biblijsko kazivanje. Da li je to stvarno, pravcati zivotni test, stavljanje na probu, proveravanje sopstvenih principa, svojih skrivenih razmisljanja i zelja, stavljanje na iskusenje, sa direktnim izazovom u smislu: “evo ti to sto si trazila, sta ces sad da uradis?”
Kaze, da misli kako zlatne kocije samo jednom prolaze putem kojim ti ides, i pruza ti se tada mogucnost da udjes u njih, a na tebi je da li ces ili neces. Ako propustis, nikada vise nece naici, ostatak zivota provesces, vozeci se obicnim transportnim taljigama, rasklimanih stranica, nepodmazanih tockova koji skripe i cvile.
A doneti odluku, doneti tako vaznu i na neki nacin sudbonosnu odluku, nije lako, nije jednostavno. Sve je to iznela, kada je zavrsila, svetlo dana je pocelo da nadvladava noc. Rekla je, evo ti svu moju iskrenu ispovest, donesi odluku kad kazes da si pametan i da sve znas! Ja cu je prihvatiti kakva god da bude, ali je ti donesi! Pa i nisam bas toliko pametan, a cini mi se da sve manje znam, zaboravih i ono sto sam znao do tada.
Pokusao sam da je uverim da zlatna kocija ne prolazi samo jednom, da “tvojih pet minuta” postoje mnogo puta u zivotu, da ona to sa svoje tacke gledista mozda ne moze da vidi, da je to literarni izraz, izlizana fraza-postapalica u nedostatku adekvatnih reci, a moze predstavljati i defetisticki stav o prolaznosti pravih vrednosti pored nas, bez mogucnosti ponavljanja, bez postojanja druge prilike. To je isuvise jednostavno posmatranje slozene pojave, nazvane zivot, i svega sto nam on donosi tokom svog proticanja. Ponovo je stvar postavila odsecnim i jednostavnim potezima svoje lepe sake, tap, tap, tap, tako i tako jasno, precizno, konkretno. U dve, evenualno tri boje! Ne uspevam da joj objasnim da je najmanje 256 000 boja sadrzano u najjednostavnijim zivotnim situacijama, a u onim slozenijim, mnogo vise. Svoje shvatanje mora prilagoditi zahtevima koji se pred nju postavljaju, paletu boja mora da osvezi.

- 02:20 - Komentari (0) - Isprintaj - #

19.09.2005., ponedjeljak

DAJ MI KRILA DA POLETIM

Opet je jedna poruka, sastavljena od samo jedne reci, u meni pokrenula plimu osecanja, sa talasim od 10 metara, koji su udarali o dokove mojih skrivenih strepnji i nezadrzivo nadirali, pretacuci se u ovaj tekst. Opet je dobila na znacenju ona izreka - sto vise pritiskas, to jace odskace! Samo jedna rec, upucena nakon nocasnjeg razgovora! Poslala mi je, u vokativu, moje ime!
Pola sata pre dobijanja poruke, dvoumio sam se, troumio, lomio, da li da to uradim, da joj dam znak da mislim na nju, da posaljem njoj istu takvu, samo sa njenim imenom. To ne bi bilo neobicno, ja sam to vec cinio i ranije. Ona nije! Sada je to uradila prvi put! Opet ushicenje, opet predivan dozivljaj da osecaj uzajamnog pripadanja funkcionise bez greske, bez obzira na udaljenost, vreme, barijere, njen strah od toga da u vezi sa mnom “nema zezanja”! Hahahhahaha! Kako je slatka!
Koliko strahova u njoj, koliko dilema. a cinilo mi se da smo sve rekli. Cak sam nekoliko puta rekao na glas: “I to je to”! Misleci pri tom da sam sve rekao, da je sve rekla i da vise nema sta da se kaze! Bio sam malo tuzan, osecajuci da je dalje jako tesko ici, da sam dosao u corsokak, da je to bio rezime koji smo zajedno doneli, na glas razmisljajuci. Da smo se precutno saglasili o tome da je lepo, da je ok, ali da nema vise od toga! Jedino sam prevideo da osecanja imaju svoje nezavisne tokove koji nisu uslovljeni ogranicavajucim faktorom – svesti i razuma! Pa da razum odlucuje, svega ovog ne bi ni bilo! A govorila je, govorila je vise nego inace, bila je direktnija, otvorenija. Donosila zakljucke! Rekla je: Ti si potvrdjen, ti si ispunjen! Da sam ja takva, ja bih trazila samo vredne stvari, najvrednije, najkvalitetnije! Mislila je: “Ja sam to, ja sam vredna, ja sam najvrednija! Dobro si izabrao! Polaskana sam! Sebe si pokrenuo! Meni si uzdrmao temeljne zivotne principe! Tesko mi je da to prihvatim, ali nemoj da odustanes! Izdrzi jos malo, treba mi potvrda, ne jedna! Mnogo potvrda, treba mi da steknem poverenje, da budem sasvim sigurna! Ne mogu da rizikujem sa tobom! Za to mi treba nesto jace od reci, od verbalnog iskazivanja, trebaju mi postupci. Tvoji, nedvosmisleni, dokazi da necu biti izigrana, ozledjena! Snazna sam, hocu da budem snazna, barem do sada sam sebe smatrala takvom, jakom, imala sam odgovore na sve! Pokazujem vise nego sto jesam! Umes li to da mi pruzis, da me ojacas, da me podrzis u tom delu? Daj mi krila da poletim, pokazi mi da znam da letim, podseti me sta to bese.....!” Sve to i jos mnogo toga je mislila, rekla je neuporedivo manje, samo periferiju svojih razmisljanja koja su bila olicenje uzdrzanosti, koje su bile cist racio. Emocije su potiskivane, suzbijene duboko u nedodirljiva sklonista najvecih dragocenosti, kao sto su ljubav, voljenje, pripadanje. Da bi ugledala svetlost dana potrebno je mnogo vise od reci ma koliko one bile jake, iskrene i osecajne, napisane ili recene! Osnovna postavka je – Ne verujem, ne verujem ni sebi, ne verujem ni tebi, uz cuveno “ALI”! Verovacu ako mi dokazes suprotno! Nemoj da odustanes, nastavi u istom stilu! Nemoj da prenaglis, daj mi jos vremena, tek odradjujem u glavi neke price i razmisljanja sa pocetka naseg poznanstva, sve se tako brzo izdesavalo, ni prve dogadjaje nisam slozila a stigli su neki znacajniji i slozeniji. Fragmenti su jos uvek na ogromnoj hrpi, nabacani, isprepletani, prebiram ih, slazem ih, sistematizujem. Pusti me da dodjem do daha, da izronim i ponovo zaronim u njih, poslazem ih hronoloski i po znacaju. Vazno je da osecanja idu rastucom linijom, ne mora bas pravolinijski, mogu da postoje i mala odmorista! Ne forsiraj! Idi postupno, nemoj me uplasiti, preoptretiti! Volim stabilnost, sigurnost, ne prijaju mi nagle promene. Dobijam vrtoglavicu. Hocu bistar um da mogu da pratim i ucestvujem ravnopravno.
Citavog dana sam samo o tome razmisljao, prisecao se mnogih trenutaka, bezbroj detalja, razgovora, nekih njenih recenica, zalio kao da je to davno prosla prica, bio setan i pokusavao da osmilsim kako iz toga izaci, kako nastaviti a da ne bude usiljeno, napadno. Skoro osam casova, sam intenzivno o tome razmisljao i shvatio da za tako nesto postoji daleko jednostavniji metod, da se utvrdi da li je to bio kraj ili samo mali prekid. Usmerio sam misli ka njoj, dobio potvrdnu informaciju u roku od pola sata! Ljudi! Pa to radi! Pa to tako dobro radi! Zar postoji jaca potvrda!? Ako na nju pomislis, snazno, iskreno, pozelis da je tu, da je dodirnes, zagrlis, da osetis njen miris u prolazu, da te pogleda kroz plavi cuperak, a ona na to odgovori samo jednom recju, ali snaznijom od svih tvojih razmisljanja - pa sta dalje treba da dokazujes? Sta treba jos da potvrdis, kakav dokaz jos nedostaje?
Sjajna si! I to potvrdjujes iz dana u dan!

- 01:10 - Komentari (2) - Isprintaj - #

17.09.2005., subota

PUN MESEC NAD MOJOM GLAVOM

Bilo bi naporno da sad objasnjavam naucno ili astroloski, narodski ili mitski, uticaj Meseca na nasu planetu, na okeane, zivotinje i sve ostalo. Ali ne mogu da se oduprem kracem zapazanju o uticaju Meseca na mene!
Godinama pratim sta mi se desava u vreme punog Meseca. Sad vise nisam siguran da li je u pitanju autosugestija ili je to stvarno tako! Citao sam dosta o tome i u naucnim clancima, slusao i citao misljenja dokonih astrologa, razgovarao sa ljudima slicnih razmisljanja koja imam i ja.
Evo jos nepuna dva dana do punog Meseca, a ja to savrseno osecam! Jednostavno, znam da dolazi, jeste da znam unapred datum kada ce se desiti pun Mesec, ali to je zato da bih samo obratio paznju na svoje postupke, da ne bih dolazio u konflikte tih, dva-tri kriticna dana. Kazu da dva dana pre i posle punog Meseca, mogu biti karakteristicna za netipicno ponasanje. Savrseno se poklapa sa mojim stanjem duha tih dana. Uhvati me nekakav poseban nemir, nervoza, agresivnost mi se poveca do pucanja, bez vidljivog razloga. Zbog tako narasle agresivnosti, pazljivo pratim taj fenomen nekoliko godina u nazad, jer zelim da izbegnem konflikte sa okruzenjem, sa slucajnim prolaznicima, ucesnicima u saobracaju, raznim nepoznatim osobama koje tih dana zovu, nude ili traze nesto. Tako malo mi nedostaje da napravim incident, cini mi se da neobican pogled, ostrija rec, ma svaka rec mi deluje sarkasticno i provokativno, ko mi uputi tih dana! Cak i pod uticajem jake samokontrole, to me izludjuje i nerviram se u sebi, suzbijam sve to. Naravno simptomi nestaju kad Mesec pocne da opada. Srecom, sa spavanjem nemam problema, san mi je jako dobar za vreme te meseceve faze. Da nije toga, verovatno bih setao po krovovima, davio nocne setace po parkovima i cinio slicne ludosti. Ma, nisu mi ni misli zbrkane, sasvim dobro funkcionisu, samo su vise okrenute ka negativnim reakcijama, pa komunikaciju svodim na neophodnu.
Statisticki podaci iz hitne pomoci, dezurnih sluzbi bolnica i policije, me nazalost podupru u ovom mom stanju, jer kazu da je povecan broj incidenata, tuca, saobracajnih nesreca, teskih povreda i suicida. Pa eto, bar se negde uklapam u zvanicne statistike, bas kao po sablonu. Zato kad je pun Mesec, ne posecujem restorane, pazim dok vozim, razmisljam o svakom davanju signala za skretanje levo ili desno, ne koristim sirenu na kolima, i usiljeno se smeskam svakom ludaku koji me “isece” na svoj znak STOP ili prodje na crveno! Bas sam divan i tolerantan tih dana! Napadno! A u sebi kuvam kao vulkan pred erupciju. Jos uvek nisam shvatio koji je to okidac koji pokrene tu lavu negativnog ponasanja, u vidu agresivnog govora, podizanja tona pri objasnjavanju, sarkasticnog i izazivackog recnika a sve to ide do vrlo moguceg konfliktnog ponasanja koje se ponekad zavrsavalo i fizickim nasrtajem.
Pa neka mi onda neko kaze ( ako sme ), da pun Mesec nema uticaja na ljude, a posebno na mene! Ajd’ da vidim dal’ neko sme da mi to kaze!!! Cik ako sme!!!

- 00:25 - Komentari (0) - Isprintaj - #

16.09.2005., petak

50 RECI KAZUJU MNOGO

“Od onih pravila, um mi je zaposlen i aktivan, bavim se malim stvarima, nikog ne menjam, kreativna sam, puno pisem, pocela sam da izbegavam lose drustvo, jos da pocnem da cinim stvari koje mi srce kaze, i da nadjem hrabrosti za njih, bila bih po uputstvu, nije me tesko doterati u red...”

Jedna od najduzih poruka koju sam dobio od nje. I najsadrzajnija. U 52 reci je obuhvaceno vise nego u satima razgovora. Povezala je nasu pricu od prethodnog dana, razmisljala, pisala svoj dnevnik i na kraju poslala sms u 01:14h. Iskreno sam se obradovao, da ne preteram-odusevio. Do sada su njene poruke i prica bile jako sture, nisu nista govorile, uglavnom su sadrzale odgovore na moje poruke koje su je zasipale u nizu. Prvi put je rekla sama nesto, a da nisam bio inicijator dopisivanja, da nisam isprovocirao slanje poruke. Ma nije tacno, nisam mozda direktno isprovocirao poruku, ali sam indirektno ucinio mnoooogo toga da se odluci za pisanje poruke ovog sadrzaja jer se odnosi na nas razgovor, predstavlja odgovor na moju pricu o svom ponasanju, postupcima i razmisljanjima. Dala mi je do znanja da je slusala sta sam govorio tog dana o tome kako biti srecan, tj kako se ponasati da bi te obuzela osecanja koja se svrstavaju pod osecaj zadovoljstava sobom! U svojoj izjavi je navela, da mnogo razmislja o svemu sto sam joj rekao u vezi svojih osecanja, da kod nje postoje slicna osecanja, da njeno srce govori slicno ali da je za nesto vise od toga potrebno hrabrosti. To pokazuje da je pazljivo procitala i shvatila moj tekst o davanji i primanju ljubavi, tj o hrabrosti za tako nesto. I na kraju mi je podvukla da shvata da je, na neki nacin menjam, iako sam rekao da mi to nije namera, i da je prihvatam sa svim njenim osobinama, razmisljanjima, postupcima, ali da se neke stvari mogu popraviti, naravno za njeno dobro. Niko ne voli da ga modeliraju po nekakvom svom zamisljenom kalupu, ali kao da se saglasila da prihvata te kozmeticke korekcije, shvatajuci da to sto cinim nije lose i da joj ne moze naskoditi.
Cak je prihvatila dosta direktnu sugestiju o izbegavanju loseg drustva, koja se odnosila na nesto vrlo licno u njenom zivotu. To je deo koji bi mogao da bude svojevrstan sukob mojih interesa i taj savet je sa te strane dosta diskutabilan. Jedino u tom delu nisam ponosan, jer je moguce da se to shvati kao moja licna zelja i jak interes da istisnem nekog drugog zarad svojih zelja i pretenzija, i ma koliko to delovalo licno i pristrasno, mislim da je nebitno da li ce biti sa mnom ili ne, takvo okruzenje lose, jer sam iz nekih njenih opisa, shvatio da joj predstavlja opterecenje provodjenje vremena sa takvom osobom.
Ne smatram tu osobu svojom preprekom na putu do nje, taman posla kad bih to osecao! Bilo bi to porazavajuce za mene da se oko toga zamislim ili zabrinem.
Sve u svemu, divna poruka, 52 reci, moja kratka analiza 440 reci, ma opet sam preopsiran i komplikovan. Ali zadovoljan!

- 12:18 - Komentari (0) - Isprintaj - #

14.09.2005., srijeda

STREPNJA

Koliko sam puta ovu pesmu procitao, koliko puta su se ove divne reci, ovi divni stihovi potvrdili u zivotu! Kako zivotna, svevremenska pesma, a ja je sada opet prozivljavam na sopstvenim strepnjama i uzdrhtalim osecanjima! Strah me je da se slatka strepnja i draz koju nosi, ne istopi, ne nestane, kad mi pridju ta njena oka dva!

Ne, nemoj mi prići
Hoću izdaleka
da volim i želim tvoja oka dva.
Jer sreća je lepa samo dok se čeka,
dok od sebe samo nagoveštaj da.

Ne, nemoj mi prići
Ima više draži
ova slatka strepnja, čekanje i stra'.
Sve je mnogo lepše donde dok se traži,
o čemu se samo tek po slutnji zna.

Ne, nemoj mi prići
Našta to i čemu?
Izdaleka samo sve ko zvezda sja;
izdaleka samo divimo se svemu.
Ne, nek mi ne priđu oka tvoja dva!

- 02:16 - Komentari (3) - Isprintaj - #

AKO MISLITE DA STE NESRECNI...

AKO MISLITE DA STE NESREĆNII DA SU VAM "POTONULE SVE LADJE",

procitajte pazljivo ovaj tekst UNICEFa. - Ako ste se jutros probudili zdraviji no bolesniji - sretniji ste od milion ljudi koji nece docekati iducu nedelju ! - Ako nikad niste osetili opasnost bitke, usamljenost zatocenistva, agoniju mucenja, ugrize gladi - sretniji ste od 500 miliona stanovnika ovog sveta !- Ako mozete otici u crkvu bez straha da vam prete, hapse, muce ili ubiju - srecniji ste od 3 MILIJARDE ljudi ovoga sveta ! - Ako u vasem frizideru ima hrane, na vama odece, nad glavom imate krov i krevet u koji cete leci - bogatiji ste od 75% stanovnika ovog sveta ! - Ako vasi ocevi imaju racun u banci i bar malo novaca u novcaniku, a vi nesto sitnisa u nekoj kutijici, čanku - pripadate medju 8 % najbolje stojecih ljudi na svetu !!! - Ako su vam roditelji jos zivi, a uz to jos uvek u braku - spadate medju zaista retke osobe ! - Ako mozete procitati ovu poruku upravo ste dvostruko blagoslovljeni : jer je neko mislio na vas i jer ne spadate medju 2 milijarde onih koji ne znaju da citaju!

- 02:07 - Komentari (0) - Isprintaj - #

06.09.2005., utorak

PITAJU ME, PITAJU...

Imas li hrabrosti da volis? Mozes li to da podneses? Plasis li se ljubavi?
U prvi mah sam pomislio; glupog li pitanja, a u stvari nije, jer ja o tome nisam nikada razmisljao na taj nacin! Neverovatno ali istinito! Sad sam tek shvatio da ima jos tema o kojima nisam sludjivao mozak. To me je pitala osoba za koju sam bio ubedjen da je jako emotivna, da sve radi iz ljubavi. Bio sam prilicno iznenadjen. Pitanje postavljeno sms-om!
Poruku sam primio dok sam se nalazio u nekom drustvu, prijatnog restorana sa malo glasnijom muzikom i bucnijim gostima. Vise puta sam je procitao dok nisam shvatio smisao i pravu tezinu. Ali kad mi je doprlo do mozga, poceo sam ozbiljnije da shvatam da je svakako hrabrost voleti i to pokazati na pravi nacin da voljena osoba to stvarno oseti i shvati jacinu te ljubavi. Jacinom emocija, kolicinom ljubavnih osecanja koje nekom uputis, vezujes tu osobu za sebe, stvaras odnos, medjuzavisnost. Moras biti svestan takvog vezivanja koje moze ostaviti posledice, da li je taj neko spreman da prihvati snagu emocija, duzinu trajanja koja moze biti i duza nego sto se moze naslutiti u prvim trenucima zaljubljenosti i svojevrsnog slepila koje zaljubljeni poseduju pod obavezno. Tesko je biti objektivan u tim situacijama, zaljubljen covek ne vidi dalje od prsta pred nosom, sve mu je lepo, sve je moguce, energije ima za podizanje Zemlje bez ikakve poluge, svi poduhvati su laki, nema neresivih situacija. Tako i pijanci isto razmisljaju, a otreznjeni su u depresiji i nesposobni da urade najprostije zadatke. Zato i zaljubljenost izgleda kao blago pijanstvo, godi, zamagljuje stvarnost, stvara logoreicnost, podstice misli na svekolike i samo lepe stvari. Ne osetim kad zaljubljenost predje u ljubav a i ne shvatam bas u cemu je razlika. Ne plasim se da volim! Pa ja sam hrabar, odvazan! Ljubav nije Baba roga, a i da jeste, ja se nje ne bojim. Uvek i ponovo volim i zaljubljujem se! Samo tako mogu da funkcionisem, samo tako mogu da ucinim pravu stvar, mogu da pruzim da se neko ko je sa mnom, oseti voljen. A da li to izaziva strah i podozrenje? Primanje ljubavi, to je izgleda nesto sto izaziva veci strah. I meni je nesto slicno, taj strah od primanja velike kolicine emocija, obasipanja paznjom i ljubavi, poremetio prethodnu pricu o ljubavi i opcinjenosti jednom divnom osobom. Iskazao sam samo delic emocija, mislim da ni deseti deo nisam izneo, vise je to u naznakama bilo, ali je efekat bio razoran i zastrasujuci. Nije bila spremna da sve to prihvati, primi ljubav i adekvatno odgovori, uljudno i krajnje obazrivo se zahvalila na ponudjenoj paznji, uz obrazlozenje da nije spremna na to! Priznala je da joj sve to godi ali da je strah od vezivanja i jacine vezivanja, ne dozvoljava da prihvati moju ljubav. Mozda bi joj trebalo dodatnih garancija za moju ljubav, jos potvrda da je ozbiljnost mojih namera bas takva, da je uverim da to nije prolazna strast koja ce se ohladiti posle nekoliko meseci.
Ljubav nisam na taj nacin nikada gledao, pa nisam ni mogao da obrazlazem ili ubedjujem, prilazem garantna pisma sa neogranicenim rokom trajanja! Ipak je to nesto sto nije planirano, sto nije samo po sebi cilj koji je zadat, emocije su u pitanju – ljubav, koja ima definicija i opisa koliko i zaljubljenih, te nisam bio sposoban da dodajem jos jednu u nizu kako bih upotpunio enciklopediju opisa ljubavi. Draga moja, da je to planiran poduhvat, mogli bismo i tako razgovarati, ali u ljubavi nema proracuna. Nije to poslovni plan sa razradjenom dinamikom isplativosti investicionog ulaganja.
Volis i moras voleti svaki put, u svakoj ljubavi ima puno drazi, izazova, velikih stremljenja, svaka je posebna, svaka je nova i drugacija od prethodne, a da li ce trajati i koliko ce trajati, pa to zavisi od dve strane! To je davanje, to je primanje, uzajamno, nema sebicnosti, nema moje – tvoje, nema te vage koja ce izmeriti ko je vise pruzio, a ko je vise crpeo. Nastupio sam iskreno, sa istinskim osecanjima koje nisam krio, ponudio ih njoj, na dlanu, otvoreno, sirokog srca, prostranog kao ruska stepa u kojem ima ljubavi koliko i vlati stepske trave. Nismo se najbolje razumeli, zavrsili smo pre nego smo i poceli, do davanja ne dodjosmo a do primanja ni primakli! Za tako nesto, ipak treba hrabrost!
Sa svojim emocijama cu nastaviti da zivim, u ravnici vidici nikada nisu zatvoreni, Sunce je uvek negde na vidiku, da li na izlasku ili zalasku, ali je prisutno, njegov suton ne znaci da sutra nece izroniti niodkuda i zrakom obasjati novi pocetak, nekoga ko ce imati hrabrost i razigranost stepskog vetra. Do tada cu slusati pesme koje secaju na nju, pojacavaju bol i lece. Sto me ne ubije, cini me jacim!
“Veceras si tako i lijepa i tuzna
Ko’ mokra ruza u prohladnoj noci,
I ko’ da sanjas topla mora juzna,
Pala ti je teska istina u oci...”

- 09:32 - Komentari (5) - Isprintaj - #

01.09.2005., četvrtak

LED JE KRENUO, OTOPLJENJE POCELO

Velika gromada odvojila se i krenula u neizvesna, beskrajna prostranstva. Razmisljanju nikad kraja. Sto sam vise mozgao, sve manje sam znao, sta bih sa svim tim mislima. Najlakse je da ih stavim na papir koji ce ih prihvatiti bez komentara. Jedini, koji bi mi mnogo znacio, je od onoga ko je izazvao sve te misli, ali taj nece u skorije vreme svoje misljenje izneti. Opreznost joj nece dozvoliti da ishitreno kaze nesto sto bi je sutra, moglo na bilo koji nacin dovesti u situaciju da se ne oseca dobro, da se pokaje zbog glasnog razmisljanja, a kako joj sigurnost i samopuzdeanje nedostaje u znatnim kolicinama, teskoce sa verbalnim izjavama ce potrajati. Meni ostaje monolog, monolog, monolog do daljnjeg.
Naviknut na taj nacin komunikacije, resih da se uputim na drugu obalu svojih stremljenja. Oprezno joj ponudih da procita tekstove koje sam joj pisao u svojim lucidnim trenucima. Da li sam izabrao pravi trenutak ili ne, sad vise nije bitno, mada se pitam: koji je to, PRAVI? Nisam razmisljo o tome da napravim uvod, da je pripremim i postupno suocim sa onim cega je svesna odavno. Jednostavno sam rekao, kao da je pitam da procita obican clanak – hoces li da citas nesto? Mislim da zadnja dva slova nisam ni zavrsio sa izgovorom, a odgovor je bio – HOCU! Isto bi odgovorila i da sam pitao : hoces li da skocis u Dunav? Pomislih, da li si svesna makar i malo sta ces citati (u sta ces uskociti)? Pustio sam je, da na miru u savrsenoj tisini procita! Komentar je bio sasvim ocekivan, uopsten, bez ikakvog znacenja i smisla ili veze sa tekstom. Kao da je procitala tekst o tehno paradi u Berlinu. A u glavi joj je verovatno zvonilo na uzbunu, svi senzori su se probudili iako je bilo 05h ujutro. Bledilo lica od neprospavane noci pred ispit, dobilo je blago rumenu boju. Pritisak iznad dozvoljene granice, ali spoljni izgled je odavao nezainteresovanog citaoca. nakon par minuta, nesiguran osmeh je ozario lice, a kometrai su bili u smislu da je tako nesto cesto u zivotu i da se desava mnogima. Ono malo reci koje je imala, negde su nestale, nove nije mogla pronaci, volela bi da je mogla da bude u tom trenutku negde daleko i da se to ne desava njoj.
Kad je bal vec poceo, odlucio sam da se nastavi, te uz malo dvoumljenje dadoh joj i drugi tekst, pa neka se balska dvorana zasija punim sjajem, ucesnici neka pokazu svoje sposobnosti igranja na uglacanom mermernom podijumu, samo sto je ovaj bio dodatno prevucen tankim vostanim premazom, sto nije davalo mogucnost da se na nogama moze odrzati.
Koncentracija na napisane reci je bila tako snazna da mi se cinilo kako je usla u tekst i stopila se sa stranicom bloga, postala je deo nje, divan prizor za pamcenje, njen lik na stranici mog bloga! O, kakve lepote i ugodjaja! Ove noci je tako prelepo izgledala, a kada to pa nije? Divna, ukovrdzana kosa, kao da je namerno ostavila takvu posle pranja, jer mi se tako najvise svidja, padala joj je bezobrazno izazovno preko ramnena i po ledjima, zaklanjala lice, nisam ga mogao videti, a tisina je postala upadljiva, previse jaka, nakasljao sam se da bih je narusio makar na tren! Da li je disala u tim trenucima, da li je udahnula vazduh kod prve reci i izdahnula kod poslednje? Da li mi je bila bliza ili je samo telo ostavila na stolici a citavo bice je bilo negde van ovog prostora i vremena.

Nakon citanja, nekoliko bezrazloznih poteza misem, pogledom je preletela jos par puta preko teksta, sporim pokretom, jedan klik-zatvorila blog! Kao da je rekla – ok to je to! Jos minut, dva gledala je besciljno u desktop! Tajac, reci opet nedostaju, duboko izdisanje viska vazduha iz pluca, poznati razoruzavajuci osmeh i postavlja pitanje koje sam u tekstu naveo kao karakteristicno njeno: “ a sta se juce desilo, a sta ima novo”. Moj krajnje glasan i srdacan smeh, njen malo manje! Trenutak spoznaje, vise nema dileme, jedno poglavlje provedeno u slatkoj i zanimljivoj igri je zavrseno. Uzdrzavao sam se da ne prasnem u nekontrolisani smeh i da joj ne otezavam situaciju, pazio sam se koliko god sam mogao, ona se smejala, da li od zaraznosti mog smeha ili da prikrije svojevrstan shok. Bila mi je tako slatka u svojoj naivnoj zbunjenosti, nesnalazenju, bilo bi joj mnogo lakse da sam joj tekst dao i da ga je procitala bez mog prisustva, ovako je morala da se bori sa osecanjima koja su joj navirala a nije htela da ih ja vidim. Slabosti se prikrivaju, ona za to nije bila spremna nakon citanja! Sada je lice vec bilo rumeno, purpurno, neprirodno crveno na trenutke! Ma koliko joj sve to bilo poznato, sve opisane situacije i stanja vec naslucivana, ipak, neposredno saznanje i citanje o sebi u mojim razmisljanjima, nisu je ostavili ravnodusnom. Pokusaj da zadrzi mir i da sve to predstavi kao nesto normalno samo po sebi, da izgleda racionalno, odmereno, zrelo i stabilno, nisu joj uspevali. Vosak prevucen preko glatke povrsine plesne dvorane, izmakao joj je tlo pod nogama. Mislim da bi najradije ostala na stolici da sedi, ali sama, jos satima dok se burne misli ne slegnu.
U sledecih sat vremena, ni jedna recenica koju je izgovorila, nije bila dovrsena ili nije izrecena od pocetka. Najcesce su se culi glasni izdisaji koji su odavali oslobadjanje narasle napetosti jer bujica reci nastala u glavi, nije nalazila odusak u verbalnom ispoljavanju. I opet smeh, smeh, osmeh, uzdah, sve to je govorilo mnogo, osmeh je bio znak odobravanja i prihvatanja, uzdasi – strasan teret nastao saznanjem onoga sto je do tada bilo u nagovestaju. Trazila je da sve to dobije u stampanoj verziji kako bi mogla jos 5-14 puta da procita u toku dana. Verovatno da se uveri da to sto je procitala, jeste stvarno, da to nije nocna mora, da analizira sta to znaci i da li znaci to sto pise. Pomalo uplasena, zbunjena, svesna da je ona ta o kojoj je toliko neceg lepog napisano, morala je biti sigurna da sa dnevnom svetloscu ta carolija nece nestati!
Obuzeta uskovitlanim i sukobljenim mislima, izasla je necujno na svetlo prvog septembarskog, maglovitog jutra, koje ce joj bez obzira na dalji razvoj dogadjanja, ostati u dubokom secanju, vrlo, vrlo dugo

- 11:06 - Komentari (5) - Isprintaj - #

<< Prethodni mjesec | Sljedeći mjesec >>