Imas li hrabrosti da volis? Mozes li to da podneses? Plasis li se ljubavi?
U prvi mah sam pomislio; glupog li pitanja, a u stvari nije, jer ja o tome nisam nikada razmisljao na taj nacin! Neverovatno ali istinito! Sad sam tek shvatio da ima jos tema o kojima nisam sludjivao mozak. To me je pitala osoba za koju sam bio ubedjen da je jako emotivna, da sve radi iz ljubavi. Bio sam prilicno iznenadjen. Pitanje postavljeno sms-om!
Poruku sam primio dok sam se nalazio u nekom drustvu, prijatnog restorana sa malo glasnijom muzikom i bucnijim gostima. Vise puta sam je procitao dok nisam shvatio smisao i pravu tezinu. Ali kad mi je doprlo do mozga, poceo sam ozbiljnije da shvatam da je svakako hrabrost voleti i to pokazati na pravi nacin da voljena osoba to stvarno oseti i shvati jacinu te ljubavi. Jacinom emocija, kolicinom ljubavnih osecanja koje nekom uputis, vezujes tu osobu za sebe, stvaras odnos, medjuzavisnost. Moras biti svestan takvog vezivanja koje moze ostaviti posledice, da li je taj neko spreman da prihvati snagu emocija, duzinu trajanja koja moze biti i duza nego sto se moze naslutiti u prvim trenucima zaljubljenosti i svojevrsnog slepila koje zaljubljeni poseduju pod obavezno. Tesko je biti objektivan u tim situacijama, zaljubljen covek ne vidi dalje od prsta pred nosom, sve mu je lepo, sve je moguce, energije ima za podizanje Zemlje bez ikakve poluge, svi poduhvati su laki, nema neresivih situacija. Tako i pijanci isto razmisljaju, a otreznjeni su u depresiji i nesposobni da urade najprostije zadatke. Zato i zaljubljenost izgleda kao blago pijanstvo, godi, zamagljuje stvarnost, stvara logoreicnost, podstice misli na svekolike i samo lepe stvari. Ne osetim kad zaljubljenost predje u ljubav a i ne shvatam bas u cemu je razlika. Ne plasim se da volim! Pa ja sam hrabar, odvazan! Ljubav nije Baba roga, a i da jeste, ja se nje ne bojim. Uvek i ponovo volim i zaljubljujem se! Samo tako mogu da funkcionisem, samo tako mogu da ucinim pravu stvar, mogu da pruzim da se neko ko je sa mnom, oseti voljen. A da li to izaziva strah i podozrenje? Primanje ljubavi, to je izgleda nesto sto izaziva veci strah. I meni je nesto slicno, taj strah od primanja velike kolicine emocija, obasipanja paznjom i ljubavi, poremetio prethodnu pricu o ljubavi i opcinjenosti jednom divnom osobom. Iskazao sam samo delic emocija, mislim da ni deseti deo nisam izneo, vise je to u naznakama bilo, ali je efekat bio razoran i zastrasujuci. Nije bila spremna da sve to prihvati, primi ljubav i adekvatno odgovori, uljudno i krajnje obazrivo se zahvalila na ponudjenoj paznji, uz obrazlozenje da nije spremna na to! Priznala je da joj sve to godi ali da je strah od vezivanja i jacine vezivanja, ne dozvoljava da prihvati moju ljubav. Mozda bi joj trebalo dodatnih garancija za moju ljubav, jos potvrda da je ozbiljnost mojih namera bas takva, da je uverim da to nije prolazna strast koja ce se ohladiti posle nekoliko meseci.
Ljubav nisam na taj nacin nikada gledao, pa nisam ni mogao da obrazlazem ili ubedjujem, prilazem garantna pisma sa neogranicenim rokom trajanja! Ipak je to nesto sto nije planirano, sto nije samo po sebi cilj koji je zadat, emocije su u pitanju – ljubav, koja ima definicija i opisa koliko i zaljubljenih, te nisam bio sposoban da dodajem jos jednu u nizu kako bih upotpunio enciklopediju opisa ljubavi. Draga moja, da je to planiran poduhvat, mogli bismo i tako razgovarati, ali u ljubavi nema proracuna. Nije to poslovni plan sa razradjenom dinamikom isplativosti investicionog ulaganja.
Volis i moras voleti svaki put, u svakoj ljubavi ima puno drazi, izazova, velikih stremljenja, svaka je posebna, svaka je nova i drugacija od prethodne, a da li ce trajati i koliko ce trajati, pa to zavisi od dve strane! To je davanje, to je primanje, uzajamno, nema sebicnosti, nema moje – tvoje, nema te vage koja ce izmeriti ko je vise pruzio, a ko je vise crpeo. Nastupio sam iskreno, sa istinskim osecanjima koje nisam krio, ponudio ih njoj, na dlanu, otvoreno, sirokog srca, prostranog kao ruska stepa u kojem ima ljubavi koliko i vlati stepske trave. Nismo se najbolje razumeli, zavrsili smo pre nego smo i poceli, do davanja ne dodjosmo a do primanja ni primakli! Za tako nesto, ipak treba hrabrost!
Sa svojim emocijama cu nastaviti da zivim, u ravnici vidici nikada nisu zatvoreni, Sunce je uvek negde na vidiku, da li na izlasku ili zalasku, ali je prisutno, njegov suton ne znaci da sutra nece izroniti niodkuda i zrakom obasjati novi pocetak, nekoga ko ce imati hrabrost i razigranost stepskog vetra. Do tada cu slusati pesme koje secaju na nju, pojacavaju bol i lece. Sto me ne ubije, cini me jacim!
“Veceras si tako i lijepa i tuzna
Ko’ mokra ruza u prohladnoj noci,
I ko’ da sanjas topla mora juzna,
Pala ti je teska istina u oci...”
Post je objavljen 06.09.2005. u 09:32 sati.