golly&bossy

Haarlem je više od HFC Haarlem

“Ideš u Haarlem?!” reka je jedan naš prijatej.
“E” odgovorili smo.
“Imaš onda obavezno da mi doneseš štogo od HFC Haarlem!”
”????”
”Što bilo: privjesak, kemijsku, samo da je od njih.”
”????”
“To je njihov nogometni klub. Jedan put sam na njima dobro zaradi u kladionici i sad ih redovito pratim. To mi je omiljeni klub nizozemske druge lige.”
”Ma daj. Ala, ovi moji prijateji u Haarlemu će se oduševit kad čuju da niko prati njihov klub u Hrvatskoj.”
”Što je to stvarno grad? Tamo ljudi žive? To ni samo HFC Haarlem?”
”He, he. Kad se vratim napisat ću post na golly&bossy - Haarlem je više od HFC Haarlem”

Za početak: budući da je Haarlem u Nigdjezemskoj obavezni element su kanal i biciklete. Vidiš jedan, vidiš sve. Sve isto ti je jesi li u Amsterdamu, Haarlemu, Utrechtu, Gornjem ili Donjem Van de Grachtu. Ali je svejedno slatko


Kako i svaki pravi grad Haarlem ima gradsku vijećnicu. Haarlemska je iz 17. stoljeća.
Upravo je u tijeku vjenčanje i autobus je dove uzvanike. Naravno da uopće nisu svečarski obučeni, ali to je Nigdjezemska. Tamo se za svaku priliku može obuć vrića, a to se većinom i čini.


Vratimo se u povijest. Nekad je Haarlem bi okružen zidinama i ovo je njihov ostatak. Amsterdamse poort tj. vrata prima Amsterdamu. Sukladno, u Amsterdamu ima Haarlemmerpoort


Katedrala sv. Bava, 16. stoljeće. Kao svaki pravi zaštitnik grada i Bavo je svojednobno spasi Haarlem, ali priča ni ništa posebno spektakularna ni vrijedna velikega spomena.


Još malo kanali. Ovo desno, s crvenom zastavom, je muzej Teylers, najstariji muzej u Nigdjezemskoj, osnovan u 18. stoljeću.


Malo nigdjezemskih kućica. Čisto radi atmosfere. Dobro vidite, fasade su nagnute prima naprid jer je na vrhu uvik kuka pomoću koje se diže teret teret, npr. namještaj na gornje katove. Jer su skale unutra nevjerojatno uske i strme i preuređivanje je moguće jedino kroz punistru. A sve je jednostavnije kad je fasada malo nagnuta i tako je se i manje ošteti.
Ovo je u staren dilu grada...


...a ovo u noven. Sve šesno i redno.


Ovo je Laurens Janszoon Coster. Za njega Haarlemžani viruju da je izumi tisak još prin Gutenberga i zato su mu stavili spomenik na glavni trg.


Ovo ni spomenik nego samo reklama za restoran iza. Koji se zove Koetje en Kalfjes – Kravice i telići. Nigdjezemci su ludi za umanjenicama.


I na kraju, kafić usrid radnega dana. Prazan, naravno. Jer su Haarlemžani vridni i radišni narod. Da je ovo u nas stolovi bi bili puni bez obzira na to koja je ura.



Vaši

Dragi Naši,
ovako je sve počelo. Htili smo poć gledat štogo na ZFF, što bilo samo da je drukčije od standardnega holivuda kojega inače konzumiramo. I dok smo čekali kino odlučili smo vrime pametno potrošit na izložbi priko puta. Ljepota dijagnostike - estetika zdravog i fascinacija bolesnim u Tehničkemu muzeju.

Naslov je neodoljiv, a izložba tak tak, ali nan je svejedno dala za mislit. Radi se o rendgenskim aparatima i sličnima spravama. Kako su se razvijali, kako su primjenjuju, koje se slike dobiju CT-om, a koje MR-om. Sve nam je objasnila ljubazna studentica biologije.

Evo, ovo je jedan stari rendgen koji ni fotografira nego na koji su se čejad gledali. Na ure ako je trebalo.


Ovo je pediskop. to se masovno po Evropama držalo po butigama od postoli da se vidi jesu li postole točne. Pediskop je bi skup, tako da se štedilo na olovnim omotačima za zaštitu. Jadne prodavačice, nazračile su se ne bi da su u Černobilu fatigale.


Kad se otkrilo zračenje ni se znalo koliko je to štetno. Marie Curie i ekipa držali su uran po žepima, a bogataši su kupovali rendgene za se glupirat po doma.


I što na kraju mislit. Oni su imali nove tehnologije i nisu znali koliko su štetne. Je li tako i s nama? Hoćemo li min za 30 godišć skužit koliko su nike normalne stvari zapravo opasne? Npr. centrifuga na makini za robu. Ili kokice iz mikrovalne. Kaloriferi? Smrznuto povrće? Filmovi sprženi s interneta?

A onda smo išli u kino. Gledali smo bosanski dokumentarac Sevdah, o sevdahu i jednemu Damiru koji ga pjeva. Damirov dida je Zaim Imamović za kojega min nismo nikad čuli ali koji je bi najveća zvijezda sevdaha. Super nan je scena kad Damir dođe u starački dom i kad se svi oduševu jer je on Zaimov unuk. A jednu staru kojoj su mater i otac Česi ne briga ni Damir ni Zaim ni sevdah nego ona lipo otpjeva Pod našima okny teče vodička. Tega nema u foršpanu, ali super da su ostavili u filmu.


Iza Sevdaha je bi i jedan koreanski dokumentarac-blockbuster Stari partner. U Koreji ga je vidilo 3 miljuna čejadi. Radi se o jednen staren i staron koji živu na selu i od njihoven staren volu. Svi skupa imaju 400 godišć, ali i dalje se muču i fatigaju jer drugo ni ne znaju.


Film je OK, ali malo dosadnjikav, a nismo ga pogledali do kraja jer su nas u Kinu Europa nenadano čekale karte za Somers Town. Na kojega smo malo kasnili, ali koji je ispa najboji film što smo ga gledali na festivalu. Obavezno pogledati!


2 3/4 filma + 1 izložba = kulturno predoziranje. Dobro smo ostali živi.

Vaši

Dragi Naši,
evo smo se vratili iz svita. Nismo sebi kupili ništa za obuć jer nismo stigli. Uglavnom smo bili po kafama, obidima i večerama s ekipom, prisjećali se starih dogodovština i planirali buduće avanture.
Ali, ipak se nismo vratili praznih bursi. Ovo smo dovukli iz Amsterdama, Bruxellessa i djutifrija:

Brava i svitla za bicikletu. Ovo je posebna brava koja zavida kun zadnjega kola, a super je praktična jer se ne treba gnjavit s velikin lancen. Nema je za kupit ninđi nego u Nizozemskoj. Min je već imamo, ovo nas je kolegica s posla zamolila da jon donesemo jednu. Brava je naravno uzbudila svaki alarm po aerodromima, morali smo je stalno vadit i objašnjavat o čemu se radi.
Mala svitla su za nas i našu bicikletu. Svitli po bicikletama nikad dosta.

Jedan dan smo se iz Amsterdama zaletili i do Bruxellesa. Tamo smo naravno kupili ćikolate.


Ovo je ništo baš nizozemsko – rođendanski kalendar, de verjaardagskalender. Nigdjezemci su ludi za rođendanima, onako kad je komugo rođendan familija stavi transparent priko cile ulice: Janmaarten ima 43 godine. Zatrubite.
I svi trubu.
Da ne zaboravu kad je komu rođendan praktični Nigdjezemci su smislili ovi kalendar u kojem su samo miseci i datumi, bez dana tako da vridi više godišć. Onda se tu uz datume upiše ime. I obisi u zahod. E, u zahod. Zašto je zahod pravo misto za sjetit se rođendana, to samo Nigdjezemci znaju.
Nigdjezemci su praktičan, ali i nadasve štedljivi narod. Zato važne osobe u kalendar upišu kemijskom, na primjer babu, didu, dicu, ali prolazne osobe se upisuju običnim lapisom da se mogu izbrisat. Npr. momak od ćere koji je danas tu, a sutra će bit kojigo drugi. Znamo za slučaj kad svekrva godinama ni nevistu htila upisat kemijskim u kalendar. Premda su sin i nevista već imali dvoje dice, nevista još ni bila dovoljno dobra za trajno upisivanje. I kad je svekrva napokon upisala nevistu kemijskom, nevista se razvela. He, he...


Još ništo tipično nigdjezemski. Livo ogromni speculaas, gore stroopwafel, dole kruidnoten. Nigdjezemska kuhinja je očajna, frigani kompiri su im nacionalno jelo, to Van sve govori. Ali imaju dobrih slatkiša.


Ovo je iz djutifrija. Budući smo odnedavno počeli rasturat u pokeru nismo mogli odolit m&m's pokeru.


A ovo nan je najdraže – fensi gumene rukavice. Jer i banja se može ribat sa stilom.



Vaši

Dragi Naši,
želimo da nan Ivana Franke postane najbolja prijateljica (klik). Želimo da nan Stavros postane najbolji prijatelj (klik) i odvede nas u Australiju (klik).
A kad ostarimo ne želimo bit kako naš Dida koji se penja na masline s 91 godinon. Ne, min želimo vrtit hulahup kako Grace Jones.

Vaši