ups,aj didit agejn

Ujutro sam bila tako happy, išla sam do CC-a kupiti si onu predivnu vestu koju sam vidjela neki dan…sve super do kojih jedanaest sati dok nisam kući došla. Šok!! Stan u mraku! Rekoh: ''Pa što je ovo?! Zašto svjetla nema?'' Znam da nismo ništa vidjeli u novinama da neće biti struje pa nisam znala šta je u pitanju. Kaže majka da su bili sad dečki iz Elektre i iskopčali nam struju. Ja sam ostala paf! Što? Kako? Zašto? Znam da starci (koliko toliko) uredno nose račune i imamo malo zaostataka tako da mi nije bilo jasno. Uglavnom, nešto je kasnilo i iskopčali su nam struju. A još sinoć ležim u krevetu, gledam mobitel i ne da mi ga se uštekati u punjač..kažem si ''Ujutro ću..'' i zaspim…A cijelo mi vrijeme u glavi neki glasić govori ''Puni ga danas, puni ga!''…pa ništa…
A kako sada pišem i kako sam na netu?! Pa tata je povukao vezice i pozvao frenda koji ima ključ kutije pa su vratili osigurače tako da sada imamo struje, na svu sreću. Čim sam došla kući uštekala sam si mobitel u punjač! Da ne bi bilo… he he he
Imala sam popodne neke vježbe na faksu, bila na tome i mislim si cijeli vrijeme kaj da kući radim sad kad nema struje…nema muzike..nema TV-a…ničega..samo familija uz svjetlost svijeće… a nije mi se ni na kavu išlo pošto je kiša počela… uglavnom, toliko sam se zbedirala da mi je samo kap falila da puknem i rasplačem se na stanici punoj ljudi! Nije to bilo ni zbog neimanja struje ni zbog kiše ni ..ne znam zbog čega je bilo… došlo mi je… ono kad se nakupi… i stojim na stanici, bez kišobrana, bez kapuljače… kapi kiše padaju mi po glavi..sve jače i jače…kako kiša ubrzava tako se u meni nakupljaju suze…bila sam na rubu…kad čujem glas jedne djevojke '' Oprosti, hoćeš li stati pod moj kišobran? Da ne kisneš…'' i nasmije se..stanem pod kišobran, zahvalim joj se… prvo sam mislila da je studentica, malo starija od mene…odnekud van Zagreba…pričamo tako dok nije bus došao, pa u busu…jako simpatična cura…žena zapravo..mislim da je pet, šest godina starija od mene…stvarno me tako nešto jako iznenadi jer od rođenih Zagrepčana (iako sam i ja jedna od njih..) uistinu ne očekujem takvo ponašanje… nikome ništa ne prigovaram, ali istina je… nema puno ljudi ovdje koji bi tako nešto napravili… što je jako žalosno… ne volim kad svaka osoba gleda samo na svoje interese, udovoljavanje svojim željama…sve ja, ja i ja! Ništa nećeš izgubiti ako nekome ponudiš da stane ispod tvog kišobrana kao taj netko nema kišobran, ako pomogneš nekoj osobi, ako daš koju kunu (ukoliko imaš, naravno..) onome kome je potrebno, posudiš nekome x-icu u menzi ako taj nema dosta na svojoj ili ju je zaboravio…bilo što! Makar samo osmjeh ako ništa drugo… i osmjeh puno znači…
Znam da će ovo što ću sada reći zvučati kao klišej i jako otrcana fraza, ali stvarno tako mislim; ova djevojka danas mi je vratila vjeru u to da još postoje dobri ljudi… i, iako ne znam praktički ništa o njoj osim ono malo stvari o kojima smo razgovarale, da živi na suprotnoj strani mog kvarta i da uvijek putuje busom u 16:23, želim joj reći HVALA! Uljepšala mi je ostatak dana. Tj. večeri. Hvala joj puno.

P.S. stranica za koju sam danas saznala.. posjetite ju i zapalite svijeću ...