ups,aj didit agejn

1: Bok.
2: Bok.
(pogled)
1: Što me gledaš tako?
2: Eto tako…
1: Kaj imam nešto na faci? Jel me golub posrao? Kaj?
2: Ma nije…joj
1: Onda?
2: Sviđa mi se ono kaj vidim…
(smile)
1: Ah..onda dobro.. hi hi
2: Znaš da su stavili plakat?
1: Znam, da. Zakon je.
2: Kako znaš?
1: Vidjelo se iz tramvaja.
2: Tramvaja?
(pogled)
1: Da, znaš ona velika plava stvar što klizi tračnicama i prevozi ljude natiskane ko sardine…
2: Ma znam to! Nego mislim..Nikad se ne voziš tramvajem.
1: A to.. Ma da.. Ne volim više autobus.
2: Zbog?
1: Pa eto.. u autobusu imaš više šansi sresti nekoga tko je iz tvog kvarta jer bus vozi na određeno mjesto nego u tramvaju jer tramvaj vozi do terminala nakon kojeg slijedi bus za to određeno mjesto.. ma kuiš kaj hoću reći..ne?
2: Recimo… a koga to ne želiš sresti? Mislim..znam da je netko određen… ajde..da čujem..
1: Ma nije nitko.. općenito mi se ljudi sad ne gledaju..
2: Kaj to znači da ja nisam čovjek?? Šmrc šmrc Ni mene nećeš gledati..
1: Ne kenjaj… Ti si ti.. Tebe mogu uvijek gledati..
(smile)
2: Dobro.. oprošteno ti je…
1: A kako je tvoj dan prošao?
2: Ma ništa posebno… Stavili su mi plakat na billboard…
(smile)
1: Dobro.. to znam… Još kaj?
2: Pa kažem ti..ništa posebno..
2: E da!
1: Vidiš da nešto ipak je…
(smile)
2: Donio mi je Keko pištolj koji smo rekli uzeti.
1: A je? Već? Kaj ne traje to malo duže…mislim, dobiti dozvolu i to..?
2: Ma trebalo bi trajati duže, da, ali nabavio je to preko jednog svog frenda i tako to..
1: Aha… Daj da ga primim malo… Baš mi se igra s takvim starima..
2: Neću ti dati dok si u ovakvom stanju…
1: Ma daj! Pa neću se ubiti! A ni tebe… Obećajem. Časna pionirska.
2: Joooj.. ajde dobro
(otvara ladicu, uzima pištolj)
1: Pa i nije nešto velik…
2: Pa pištolj je…nije kalašnjikov ili bazuka..
1: Pa dobro… daj mi ga
2: Ne dam.
1: Jesi đubre… (smile) Davaj to ovamo!
2: Ne dam…
(gužvaju se oko pištolja)
1: A daaaj (hvata pištolj oko drške)
2: Pazi! Opalit ćeš!
1: Pa nije napunjen. Mislim, nije Keko tolika budala da nam da napunjen pištolj…
(cerek)
2: Daj ne guraj se…
1: Pa daj mi ga
2: Smiri živce.. Pusti i dat ću ti..

( u pozadini svira : ''ne volim te nit sam te ikad volio..na tvoje omiljeno pitanje evo ti odgovor…)

….pucanj…

…mrak…

..kraj…

Evo gotova sam s ispitom i čekam M. da i ona završi pa da popijemo kavu. Tako sam roknula taj ispit da to nije za ljude...
aj pozdrav

20:15
Ne radi mi Internet… nemam trenutno s kim ići van… P. gleda Big Brothera… M. radi…valjda..ili je sa I., novim frendom, mogućim dečkom…šta ja znam…M. je kući i pati za susjedom… nemam šta raditi doma…mislim, imam, moram učiti matematiku, ali mi se ne da to sada navečer raditi…odnosno, da to preformuliram: pobogu, petak je navečer, a ja čučim kući ko zadnji debil! Užas…stvarno… ne znam šta da kažem više u svoju obranu…zaključak: nemam društveni život… ajme majko… koma… jelda je? Dakako da je koma. U ponedjeljak mi je ispit iz matematike…ništa još ne znam, a namjeravam ga položiti i to sa nekom visokom ocjenom, kao recimo četvorkom…nda..vidjet ćemo…prije će to biti pet minus četiri nego samo četiri… he he he he he
skakala bi, plesala bi, vikala bi, pjevala bi… išla bi na neki koncert…bilo šta, samo da ne budem kući sada…ali, ako što lijepo kažem na početku, nemam s kime ići…možda još jedino J.…ali mislim da je i ona negdje sa V.…ako nije već prekinula s njim…pa je onda sa Z,…isto sranje drugo pakovanje..kaj ne??
Heh…jebo ti ovakav život..mislim, kad nemaš frendova…zapravo, imam frendove samo ja to zajebem sve…kad se s nekim intenzivno družim, onda se družim samo s tom osobom, a ove druge odjebem, takoreći…dobro, ne skroz, ali ono… da se naljute na mene… to sam P-i napravila sada…ali je do toga da mi neke osobe pašu u određenom periodu, a neke ne….
a sada, imam frendove, ali eto, svaki ima svog posla, a ja ne volim gnjaviti ljude pa neću nikoga zvati i plakati mu na telefon… radije ću se zavući ispod svog poplona i slušati muziku na radiju…pošto nemam liniju da si pustim neku muziku koju u tom trenu želim slušati… ali, kad opet pogledam, bolje je da nemam liniju jer bi onda raspalila muziku za deprimiranje, plakala bi ko kišna godina i nakraju zaspala tako tužna, a ovako možda na radiju u tom trenu ne bude deprimirajuće muzike pa ću morati slušati nešto koliko toliko veselo i onda neću htjet rezat žile nakon nekog vremena… hi hi hi hi…

01:27
Dodatak: Internet sređen, zvala M., bila vani, nismo igrali biljar (očekujem to u Vrbovcu....ili Varaždinu... jednog lijepog dana..koje bude prije...hi hi hi hi hi ), pojela chesee, sladač… sve u svemu, ok! :)
pozdrav

Ako me i ne voliš, nije važno, ja ionako mogu voljeti za dvoje.

Toliko raznih stvari za obaviti, a nemam snage pokrenuti se i početi ikoju od njih… A čim dođe vikend, sve otpišem jer vikend je vrijeme odmaranja, ne? I tako stalno ispočetka… Vrtim se u krug već godinu dana… Znam da bi trebala prestati s tim, ali kad jednom upadneš u neku rutinu..teško se vratiti na ono staro. Barem meni. I tako, po mom novom običaju, sjedim za kompom, pijem kavu i piskaram. Trenutno je to jedino što mi se da raditi.

Čitam u Večernjaku zadnjih par dana o svađama u III Ekonomskoj, u hotelijersko-ugostiteljskoj…
U zadnjoj otpustili profesora koji nije trebao biti otpušten i učenici ga žele vratiti natrag, a ravnateljica ne da. U Ekonomskoj ne daju učenicima iz škole tijekom malog odmora, ne daju im u školu ako zakasne koju minutu na prvi sat nego moraju ostajati vani bez obzira padala vani kiša, snijeg ili sjalo sunce!! Mislim, užas!!! Kad se sjetim svoje srednje… Koliko god se tada činila strašnom i odvratnom jer, ipak je to srednja a ne postoji nitko tko voli školu u tom razdoblju, pa tako ni ja.. jebemu sve, u toj smo školi stvarno mogli raditi sve što smo htjeli! A spada u elitnije škole Zagreba grada.
Ok, priznajem, nismo ni mi baš mogli ulaziti na sat kako tko dođe, ali smo mogli sjesti u predvorje škole i tamo pričekati. Doduše to smo radili samo u prvom i dijelu drugog razreda, a kasnije smo počeli čekati u kafiću preko puta škole.**jooooj, a koliko tamo dugo nisam bila…***
Iako smo nekad znali i obraditi tetu Mandu na ulazu pa bi nas pustila na sat i nakon deset minuta zakašnjenja… He he he
Svaki odmor smo mogli izaći van škole. Bilo mali, bilo veliki.
Tako da mi je sve ovo što se povlači po medijima jako, jako žalosno. Ravnatelj Ekonomske kaže da mali odmor služi za pripremu učenika za sljedeći sat, a ne da oni bauljaju oko škole, puše (ok, tu je bio korektan, i nije se uplitao u to puše li učenici ili ne) i ne znam što rade… A sad mi recite, molim vas, koji se učenik ikada priprema za sljedeći sat tokom malog odmora?!??!? Nijedan!! Nema takvoga!! Ok, osim ako je taj sljedeći sat ispit pa se mora srediti šalabahter…
Mali odmori su uvijek služili i uvijek će služiti za ispušit cigaru ispred škole (jer se unutar škole to kažnjava..recimo…), prešetavanje klinki iz prvog ili drugog razreda pred zgodnim maturantima …jednom riječju, za zajebavanje.
Zar ne?
Sad mi padaju na pamet sve gluposti koje smo znali raditi… bilo je zanimljivo, stvarno zanimljivo i smiješno…na kraju i malo tužno i u svađi, ali to je srednja…svađe i mirenja, smijeh i plač, ratovanje s profesorima…
Lijepo se sjetiti svega toga, ali to je poglavlje sada iz mene. Na faksu je bilo tokom ove godine, a i čeka me tokom sljedećih još hrpa zanimljivih događaja! I zanimljivih ljudi.
No da..
Eto toliko..
pozdrav

Zašto život mora biti ovako zajeban?
Zašto uvijek padnem kad dođem do vrha?
Zašto nije lako doći do sreće?
Zašto taj osjećaj, kad ga i nađem, ne traje malo, malo duže?
Zašto mi ljubav nikad ne bude uzvraćena istom mjerom?
Zašto plačem noćima, a rekla sam da to nikada neću raditi?
Zašto su svi drugi sretni, a ja ne?
Zašto svatko ima nekoga, a ja nemam Tebe?
Zašto me Ti gledaš, ali ne onako kako bih ja to htjela?
Zašto Te sanjam, a nisi to zaslužio?
Zašto si mi svaki tren u mislima?
Zašto mi se uopće sviđaš?
Zašto...?

The worst way to miss someone is to be seated by her/his side,
and know you`ll never have
him/her.

Gabriel Garcia Marquez


Jučer su mi se samo te riječi vrtile po glavi dok sam sjedila s njim na kavi...
i tako će biti i dalje...
nažalost..


pozdrav

Nije zanimljivo ono što vam žene kažu, zanimljivo je ono što prešute...

Upoznali su se na prvoj godini fakulteta. Nije to bio susret iz priča ili filmova, tipa sudarili-se-na-hodniku-pogledali-u-oči-i-odmah-znali-da-su-suđeni-jedno-drugom…ne, nije bilo tako. Zapravo se nisu ni primijetili međusobno do kave nakon jednog dosadnog predavanja. Bok, bok, ja sam A. – Drago mi je, ja sam M. i razgovor je krenuo… Smijali se, pričali, ogovarali neke dosadne kolege i još dosadnije profesore… bio je malo povučeniji, bar u odnosu na njegovog frenda koji je šale samo tako sipao iz rukava, ali jako simpatičan. Nakon toga su se sve češće nalazili na kavama njih četvoro – A., M., njena frendica i njegov frend. Što ga je više upoznavala to joj se više sviđao. Krenuli su i planovi za neke izlete, zajedničke pijanke nakon položenih ispita, izlasci subotama… nekad je mogla reći za sigurno da mu se sviđa, a ponekad je izgledalo da su samo frendovi. Izluđivalo ju je to! Jedne su subote ona i frendica otišle u klub sa još par cura. Nije mogla izdržati i poslala mu je SMS. Bio je sa svojim frendovima, ali je rekao da će za 20 minuta doći. I došao je. Sav u crnom, s tim čuperkom koji je padao preko čela i osmjehom na licu.. Bio je jako smiješan kad bi malo popio. Plesali su, pjevali, popili piće. Počelo ju je ljutiti što se toliko vrtio oko jedne cure iz društva. Izišla je na zrak da se malo ohladi. Nadala se da će možda izaći za njom, ali nije. Znala je da je glupo da se zbog toga ljuti, ali nije mogla kontrolirati svoje osjećaje. Kad se malo smirila, vratila se unutra. Odahnula je kad je vidjela da su cure otišle, a M. plesao s njenom frendicom. Popila je piće pa su se pokupili iz kluba. Sjeli su svi na klupicu u njegovom paviljonu i zezali se još neko vrijeme. Onda su njegovi frendovi otišli u svoje sobe i ostali su njih dvoje i frendica. Pred jutro su nju otpratili kući i još se malo prošetali. Pričali su o bezveznim stvarima, valjao je neke fore i nasmijavao ju, ali nije ju ni pokušao poljubiti. Mogla je ona njega, ali…nije htjela tako. On je muško, on je nju trebao poljubiti! Počelo je svitati i izgubila je svaku nadu da će se nešto desiti. Pitao ju je dal joj treba prijevoz kući. Rekla je da ne treba, već su dnevni tramvaji počeli voziti, ali nije prihvaćao odgovor. On ju vozi kući i gotovo! Bilo joj je drago što se bar malo brine za nju. Onda se sjetila da on nema auto. Rekao joj je da ga je posudio od cimera kojem nije trebao auto taj vikend jer je s curom otišao u Rijeku, ali da moraju do njegove sobe po ključeve. Krenuli su prema paviljonu broj 7. Bila je već par puta kod njega, kad je došla po neke skripte koje su joj trebale i par DVD-a koje joj je bio spržio. Pričao joj je nešto o cimeru i prebacio ruku preko ramena te su se tako popeli do njegove sobe. Pričekala ga je tu dok je otišao do WC-a, a onda joj je na kompjutoru pokazao neke nove filmove koje je nabavio da si odabere što će joj spržiti. Sjedila je na stolici, a on se nagnuo iznad nje tako da je osjećala njegov dah na vratu. Jedan okret glave i mogla ga je poljubiti. Ali nije… sjedila je mirno i jedva se kontrolirala da ga ne zaskoči. Odjednom se maknuo od nje i otišao do vrata sobe. Škljocaj brave. Nasmijala se. Taj nikad ne zaključava vrata ako je netko s njim u sobi. Sad je znala na čemu je. Okrenula se i vidjela da je na krevetu i gleda ju tim crnim očima koje su je proganjale u snovima. Ustao je i došao do nje. Upalio je muziku na kompjutoru pa ju primio za ruku i uhvatio oko struka te okrenuo na onom malom prostoru između dva kreveta. Stavila mu je glavu na prsa i plesali su tako dok je Balaševićev glas ispunjavao tu malu sobicu. Upijala je njegov miris i brojala otkucaje srca, a kad je pjesma završila poljubio ju je tako nježno i slatko da nije htjela da ikada prestane. I nije prestao. Bar ne tog jutra. Najljepšu nedjelju u životu provela je s njim u toj maloj studentskoj sobici…

pozdrav