geomir

KONSTANTINOPOLJ

Društvo se skupjalo uru vrimena uz borbene pisme.





Počelo navrime uz puste naše bandire i s jedon crnon.





Nekome prilika sakupit dodatak na penšijun.





Pozadi ni bilo bandiri, samo je voda skakala.





A natpisa bilo svakojakih





i likova




interesantnih,




u jaram upregnutih čak.




Mog foranina Matoš opivao.




Bidni Hrvati ča ih čeka.




Ovaj je, pouzdano znan, samo kurijož.




A ovom ništa ni bilo jasno.




Bidna znanost di je dospila.




Ove niko nije dira,




a ove tri su bile najžešće.



Posli uru vrimena oružje je položeno i svak je otišo domu svom.
Živija Konstantinopoljski ugovor!

PS
Mea culpa, mea culpa, mea máxima culpa.

Tek sada u vijestima vidim da su pravi, bez bandiri i mužike, bili na Matejuški.