«Ne žalosti se draga moja. Ča jema veze ča oni jemadu tri kuće, tri tonobila, puste pineze i pitaj Boga ča sve ne. Mora bit da je to puno radišan i pošten svit, sve su to oni svojim žujima i znojem zaradili. Je, znan, znan i nan su žujave ruke i potna su nan čela a nemamo tega blaga. Ali jubavi moja nismo vajda take sriće, oli nimamo tu šparinjozu crtu u sebi, oli nas Bog nije napravija tako sposobne. Ne kažen da oni ne guštaju, i meni je milina ih slušat kako se fale svilom i kadifom, kako su im justa puna o lipoti betona, kamena, metala, keramike i driva ča su žicom umitnika stivali u palace. Sve je to draga moja tako kako ti kažeš ali nemoj biti žalosna ča mi nemamo tih divota. Budi sritna ča znaš jude koji jemadu ono ča ih pripada, da jemadu jušto ono ča su tili. Mi jemamo jedno drugo i dok je tako, svako buđenje je radost, svaki osmjeh milodar, svaka rič blagoslov. E tako, lipa moja nasmiji se, više vridi taj tvoj osmjeh, vengo sva blaga ovega svita. Je idemo, idemo se e… Eto vidiš, nas dvoje ne posjedujemo ali imamo puno.»
Mnogima je teško razlikovati posjedovati i imati. Oni koji posjeduju puno, tili bi i imati, a oni koji imaju, tili bi posjedovati. Ne može se i jedno i drugo. Ko god kaže da može, laže. Moš samo birat ili jedno ili drugo. I ja sam u jednom trenutku krenija putem posjedovanja i negdi usput izgubija ono ča san ima. Vračam sve stvari, pokretnine i nekretnine, ne želim više ništa posjedovati, želim imati.
«Jednom me je morska sirena pitala – galebe, što bi najviše na svitu tija imati? – Odgovorija san joj – ništa više od onoga ča već imam, ništa više od onoga ča mi je Bog da. Niti orem, niti žanjem, a opet otac moj nebeski, brine se za me. Imam krila, imam let, imam more, imam nebo, imam život i sritan sam zbog toga.»
Zdravi i veseli bili.
|
