Sinoć me je ulovila prava bolesnička grinta. Evo već tri tjedna ne funkcioniram normalno. Ja koji sam navikao krstariti ka morski pas, prikovalo me prvo 15 dana na krevet u bolnici, i sad evo već 10 dana kako na jednu nogu skakućem po kući ka roda. Jučer me je stvarno skurcalo i dopizdilo do te mire da sam sve griza oko sebe. Znam da to nije u redu, znam da mi svi ukućani žele sve najbolje i da se oko mene maksimalno trude, ali puka sam po šavovima, mislim onim mentalnim, ne onim od operacije. Cilu noć sam grubo sanja, puva, vrtija se u krevetu ka cipal, tek prid zoru sam uspija ubit oko kako triba. Aj, jutros sam pinku smireniji, iako čutim u sebi tempiranu atomsku bombu, koja samo čeka povod da eksplodira. Idem nešto uzet za čitat, stavit sluše na uši i otplutat u ritmu muzike. Hmm… kombinaciju Lao Ce-a i Vokalista Salone nisam još proba. Otra ja.
|
