Danas mi se najavilo x ljudi da će me doći vidit. Ako išta mrzim onda su to kućne posjete. Nije da mi nije drago biti s ljudima, ali sad sam u takvoj fazi da mi odgovara samo kućna atmosfera i nije mi do šušura. Da ne spominjem kako svakome do u detalj moram pričati kako se to dogodilo, koliko me je bolilo, šta je reka likar, koliko će mi tribat da budem opet sposoban trčat okolo. Štuf sam više toga. Pokušavam dokučiti što ih to tjera da po ovom zvizdanu dolaze gledati i slušati jednog blesana koji se skršija s motorom. Ako izostavim najužu familiju i dobre prijatelje koji su tu iz navike ili ljubavi, oni drugi dolaze iz samo jednog razloga. Razlog je taj da kad vide mene ovako sjebitis, u biti sebe tješu, kako njima i nije tako loše, jer uvik ima gore. A možda i nije sve tako kako se meni čini, možda je mene uvaila ona bolesnička paranoja, neznam. Kako bilo, danas će mi cilo popodne i večer biti procesija a ja tija pogledati u miru i u komadu Kuma 1,2 i 3. Usput stiga mi je kum iz Afrike. To je jedini čovik kojega mi nije teško gledat i slušat. Danas je prvi put da nisam moga poć po njega na aerodrom, išle su kuma i žena mi. Ma kad se pinku odmori dozujat će on do mene pa ćemo napravit tulum do zore. Ako sam sjeba nogu nisam ruke i grlo, mogu svirat gitaru i revat do jutra ako triba e… Asti Gospu evo već neko zvoni na vrata a tek je 5 uri. Je su žvelti.
|
