Ala šta san se lipo naspava. Doć doma je ka bit u raju. Prvo me je žena poljubila prije nego je pošla na posal, zatim je uletija pas pa me ciloga izliza a onda su uletile one moje dvi zviri i… i… sritan sam. Sve te male stvari koje su mi postale obične, neprimjetne, danas su mi puna vrića zadovoljstva. Pari mi se kada sam sa sebe skinija neki oklop i kada ponovno onako mentalno razgolićen upijam zrake života oko sebe. Čudan je to osjećaj. Dok sam leža u bolnici sitija sam se svih ljudi kojima sam na ovaj ili onaj način učinija nešto loše. Toliki me je sram zbog toga stisa da je bolilo. Plaka sam ka malo dite, tiho svim tim ljudima govorija, oprosti, oprosti, oprosti… Kako inače virujem da ništa u životu nije slučajno, tako sam i iz ove bolničke epizode pokuša dokučit poruku. I shvatija sam. Bog mi je pružija još jednu šansu nepunih 20 dana prije nego li punim 40 godina života. Pružija mi je šansu da se očistim gluposti i da prihvatim život kao kategoriju samu po sebi, a ne da ga silujem i lomim u ritmu bubnjeva modernih vremena. Nema smisla, jer rezultat koji bi postigao bio bi npr. Skuplji automobil, veći stan, bolji mobitel, miljun drugih ispraznih pizdarija i šta je najgore od svega puno povrijeđenih i zanemarenih ljudi.
Nakon svake misli slijedi odluka, a nakon odluke akcija. Ja sam svoje misli sredija, odluke donija i sad je na redu akcija. Hvala ti Bože šta si me ponovno probudija i uskrsnija od živih mrtvaca.
E… da ne zaboravim… sinoć je pa goooooooool :))
|
