subota, 31.12.2005.
prigodan zadnji ovogodisnji post
zelim si zdravlja (jer mrzim cekaonice, a doktore se uvijek ceka).
zelim si da prestanem pusiti for real.
zelim si diplomirati pocetkom sljedece godine.
zelim si dobiti posao kratko nakon diplome.
svima svojima dragima zelim sve dobro.
bakici najdrazoj pogotovo.
zelim si direktorove ljubavi ko dreka.
zelim si sto vise bludnih vikenda, a onda i bludnih dana...
vama zelim dobar provod nocas.
i sve onako kako si zelite citave godine.
ja idem.
kod direktora.
guzit cemo se pred teveom.
a onda cemo zaspati jedno uz drugo.
nista drugo ne bih voljela vise.
utorak, 27.12.2005.
nastavilo se...
zena me poslala van.
rekla je da ce ona pretraziti neku bazu podataka, a ja nek malo odmorim.
osjecala sam se poprilicno glupo.
'kak sam zgubila jebenu karticu?!', ispitivala sam se, zapitivala i propitivala...
a onda mi je sinulo.
znam da sam je imala u liftu.
a dalje vise ne znam.
pa sam otisla do lifta i slijedila svoj put nakon izlaska iz istog.
police.
nista.
knjige, koje sam prolistala.
nista.
stol!
na stolu je.
pokraj onog klinca s preglasnom muzikom u usima.
znam da je tamo.
mora bit.
al kak nac taj stol jebemu?
nasla sam ga.
nekako.
ipak.
na kraju krajeva.
bila je tamo.
friska.
moja jebena kartica koja mi vise nikad nece trebat.
vratila sam se k pretrazivacici.
'nasla sam je! bila sam je ostavila na stolu...', i sve sam joj ispricala, bez obzira na nedostatak interesa koji je pokazala.
ona mi je isprintala reference tih nekih clanaka, koji su btw sasvim za kurac, ali nisam joj imala srca rec to.
otisla sam s tim do nekog pulta.
pa su me poslali na neki drugi kat na neki drugi pult.
tamo, naravno, opet nije bilo nikoga.
pa sam usla kroz neka vrata i skuzila da je to the mjesto.
dam ja zeni popis referenci, a ona mi kaze 'za sat vremena!'.
'molim?!', samo kaj ne vicem.
'za sat vremena dodjite. bit ce spremno.'
'ne mogu. moze sutra?'
'moze.'
pa sam otisla doma.
i vratila se sutra.
'mozete mi pomoc s kopiranjem? ja ne znam koristiti stroj!', rekoh mladjahnom sladjahnom muskicu, pokraj debele zene s jako debelim naocalama.
'karticu molim vas.'
dam mu ja clansku, ali kaze on da to ne valja.
da trebam kupiti karticu za fotokopiranje.
na pultu vani.
odem ja tamo.
i vratim se.
nema nikoga.
'nema nikoga.'
pa je MSM pozvao frajera.
25 kn.
iskopirala sam pune 4 stranice.
'ovo si uzmite ako cete trebat jos kopirat.'
'oh, mislim da nece bit potrebno. ocete kupit?'
blijedo me pogledao.
'dovidjenja. hvala lijepa.'
...........................
i to bi trebala biti najopremljenija knjiznica u zemlji nam, ha?
...........................
sljedeci je tjedan dosao dan kad sam odlucila otici na policiju prijaviti izgubljenu osobnu.
dolazim ja oko 11.
pauza je, naravno, od 11 do pol 12.
izlazim i pusim cigaretu.
mrzim cekati.
ulazim pred pretilu apsisalu plavusu u pol 12.
'izgubila sam osobnu.'
gura mi papir i krici 'ovo ispunite i 70 kn biljega donesite...'
odem na kiosk po biljege.
ispunim papir i vratim se.
'niste napisali izjavu.'
'koju izjavu? ne znam gdje sam je izgubila. da znam, valjda bih je nasla.'
'morate napisati izjavu.' i gura mi papir natrag.
dopisem ja da ne znam gdje sam je izgubila.
sad je kao ok.
jebem im ja...
cujem kako je kolegica pita 'kad cemo ic jest?' i mislim si 'pa jebote sad si imala pauzu... a imas 200 kila...' i sl.
guram ja njoj papir natrag.
i tapkam svojim crvenim notkicima po pultu joj.
gleda mi u nokte.
i vidim da je zivciraju.
al necu prestat.
i ona mene zivcira.
'sad s ovim odite u narodne novine.' tu mi kaze adresu nn-a.
pitam je da di je to.
'u zagrebu.', veli mi.
'oh, hvala lijepa. dovidjenja.'
u narodnim novinama 30 kn.
bez cekanja.
za minutu sam bila gotova.
i proklela sve one birokrate koji su me naucili da kasne jer sad imam vise od sat vremena jebenog slobodnog vremena.
kupila sam si neke sitnice.
tek toliko.
i sjela na faks cekat zenu.
neku.
nije vazno.
...........................
dan nakon toga odem ja u foto onaj da mi napravi slike.
jer dobila sam dva prista na desnom obrazu, a stara slika nema pristeve.
'mozete mi napravit slike za osobnu iz starog negativa?'
'moze ako je bijela podloga.'
'valjda je. ovdje sam se slikala.'
vadim ja iz novcanika taj stari negativ, pogledam prema svjetlu i skuzim da to nije 'stara' slika, nego 'jako stara' slika.
naime, ona zadnja (otprije godinu dana), za koju sam ja mislila da je ova, je digitalna i nemam negativ.
a ova je otprije 6 godina.
ma boli me kita.
ionak ne zgledan puno drukcije.
samo mi je kosa tamna.
malo mi je bio bad vratit se na policiju s tom fotkom jer mi je ista na osobnoj koju sam izvadila 2002, a koju sam izgubila neki dan.
ali, naravno, pretila apsisala plavusa to nije skuzila.
osobna ce bit gotova za 2 do 3 tjedna.
naravno da se mora cekat.
a buduci su praznici, ne bih se cudila da je se nacekam i izvan roka.
...........................
sljedeci bad s neimanjem osobne iskrsnuo je nekoliko dana nakon toga.
kad sam morala polagati vozacki.
'nemoj zaboravit osobnu.', veli mi instruktor nakon 34. sata voznje.
'znate, nemam ju. zgubila sam ju negdi.'
'joj, joj, to ni dobro. zemite si nekaj di imate sliku.'
'putovnica mi je isto istekla. zela si bum indeks. i iksicu. i staru osobnu. i zdravstvenu. i onaj papir da mi je osobna u fazi izrade, moze?'
'moze. sve si to zemite. a najbolje bi bilo da ju najdete. pa malo poiscite jos danas.'
'budem. hvala. vidimo se sutra. djenja.'
...........................
naravno, mami i tati sam rekla da sam sve ispretrazila i da osobnu nisam nasla.
ali prava je istina da uopce nisam trazila.
jer znam da jedino moze biti medju knjigama.
a knjiga je pun ormar i nekoliko polica i nekako mi se nije dalo traziti je buduci sam knjige poslozila da lijepo izgledaju.
taj dan nakon voznje dosla sam doma, rucala, otisla do police, uzela tekicu, otvorila je i nasla je tamo.
osjecala sam se poprilicno glupo.
nalazak sam roditeljima presutjela.
ionako vise nije bilo vazno.
za 2 do 3 tjedna dobit cu novu...
te noci nisam spavala dobro.
sanjala sam da sam se sparkirala bocno 15ak cm od zute crte i da ispitivac urla na mene.
nekako sam uspjela baratati lijevom nogom, koja se malo prevec tresla.
i cijelo sam vrijeme gledala u retrovizor (uvila sam trepavice ;)) - cula sam da to vole.
sto zbog doba godine, sto zbog moga sarma, a malo i zato kaj nisam grijesila...
uglavnom,
sutra cu dobiti vozacku dozvolu.
jer otisla sam ja odmah u petak po nju.
ali mi je rekla da mi slike za osobnu nisu dobre i da trebam manje.
a kako su oni radili do 12, u 2 do 12 minute, kad sam ja dosla s manjim slikama, vise ih nije bilo.
jedina osoba, koja radi na nekakvom pultu, a da nije sizoidna lijencina, je ona zena u mojoj referadi na faksu.
treba joj dici spomenik.
i pitat je koje tablete trosi.
srijeda, 21.12.2005.
items lost
niska pretila plavusa rekla je zapovjedno 'kaziprst!'.
ispruzila sam joj desni.
zgrabila mi ga je svojim debelim prstima u korijenu i pritisnula ga citavom duzinom na ono crno.
i jos me imala obzira drsko pogledati dok sam (drzeci taj desni kaziprst ispruzenim kao da je kuzan) trazila maramicu da ga obrisem.
'nemre vam unistit lak.', veli mi ona.
ko da ja to ne znam.
izgubila sam osobnu, naime.
sjecam se da sam je imala jos krajem listopada kad sam isla napraviti pokaz za ovu godinu.
a neki dan sam isla u enesbe po neku literaturu (i razocarala se jer sam mislila da u svemirskoj knjiznici ima kaj mi treba, a ispalo da nema bas nis. ali bas nis.).
prvo sam doma popusila pljugu.
da mi ne bude dosadno po putu.
i uzela sam si harrya pottera i princa mijesane krvi sa sobom ukoliko mi bude dosadno anyway.
ja imam 25 godina.
apsolventica sam toga necega cega jesam pri tom nekom fakultetu sveucilista u metropoli nam.
ovo mi tece sedma (7.) godina 'na faksu'.
do proslog petka nikad nisam bila u enesbeu.
lagala sam mami i tati da tamo ucim dok sam bila na prvoj i drugoj, kako bih se druzila s tadasnjim boyfriendom, s kojim su mi druzenje zabranili.
no nikad uistinu nisam bila tamo.
vec iz busa sam vidjela da je ulaz tam gore.
a da je ono kaj sam ja uvijek mislila da je ulaz ustvari fotokopiraona.
i odem ja tam gore.
pise 'vuci'.
ja povucem.
jako su teska vrata.
toliko teska da mi se sikjuriti nasmijao kad sam usla kroz druga teska vrata.
skuzim sikjuritija kak mi se smjeska za nekim pultom i krenem prema njemu.
na pultu mu stoji 'upisi' sa strelicom prema iza mojih ledja.
okrenem se ja, vidim stup i nis vise.
'oprostite, di su upisi?'.
'iza stupa.'
obidjem ja stup (ima dva metra u promjeru - fakat mi nije za zamjerit kaj nisam skuzila da postoji 'iza stupa') i dodjem na pult.
nema nikoga.
moja dosadasnja iskustva s tima koji rade na pultevima pridonijela su zakljucku o istima.
zakljucila sam da su najvece lijencine na svijetu.
cekam ja.
naslonim se laktovima.
pa se okrenem.
pa sjednem na onaj mali nesto kaj strsi ispod pulta.
pa brijem da me ljudi cudno gledaju.
pa se dignem.
pa se opet nalaktim.
pa si govorim kak sam glupa i kak sam trebala uzet onaj broj koji mi je frajer dao kad sam nazvala enesbe da pitam kaj sve moram donijet da se upisem.
dakle, dao mi je frajer broj.
i ja sam zvala.
i zvala.
i zvala.
(pogadjate da se nitko nije javljao.)
nakon nekoliko sati javila se zena i rekla mi da samo moram imat osobnu (da ne bi bilo da moram donijet nekakvu potvrdu s faksa pa da moram uokolit po gradu!)
i nisam si uzela taj broj.
jer tocno bih zvala i onda bih joj poklopila.
odsetala sam do skroz lijeve strane pulta i istezala vrat da vidim iza nekog tamo paravana.
tad su me skuzili.
pa je zena dosla za minutu (nakon jedno 15 uzme li se u obzir SVO vrijeme koje sam joj provela pred pultom).
'index i osobnu', veli mi ona.
'oprostite! ja sam vas jucer zvala, ili nekog tko isto ovdje radi, i rekli su mi da kao apsolvent moram imat samo osobnu. zato index nemam.'
'u redu. dajte mi osobnu.'
tad skuzim da je nemam.
'joj, nemam je.'
gleda me ko da sam luda.
ja vadim sve stvari iz novcanika osim novaca.
nekoliko posjetnica. (ne znam kaj ce mi, al red je spremit kad ti je netko da valjda)
zdravstvenu.
iksicu.
kartice za bankomate.
neku plus klub karticu. tatinu. (ni to ne znam zakaj imam)
oslobodjenje od participacije.
omot s filmom od slika za dokumente. (vazan kasnije u prici)
nekoliko onih nagradnih bodova iz deema.
neke racune od stvari koje sam kupovala.
ugovor o placenoj skolarini u autoskoli.
slike od frendica i sestre.
clansku iz knjiznice.
i staru osobnu.
ne 'staru' kao staru, koja je bila prije nego sto su poceli radit nove, nego 'staru' kao nevazecu (probusenu).
ne znam zakaj nju jos uvijek imam.
i to u novcaniku ispod nove, tj. vazece (a opet stare obzirom da postoji i nova).
vec su mi ljudi koji su je vidjeli znali reci da kaj to nosim.
al ja ko da sam znala da ce mi trebat.
'imam samo staru.'
'ok, bit ce dobra i stara. podaci su isti?'
'da,jesu.'
uzem ona i pocne tipkat.
sve tipkacice imaju duge nokte, jel da?
'znate, ne mogu vjerovat da sam negdje izgubila osobnu.'
'aha...' mumlja ona tipkajuci.
'znate, sad me to muci. nikad ne gubim stvari. ili gubim gluposti. ali ne osobnu.'
'40 kuna, molim vas.'
i da mi ona karticu i racun i uputi me na pult iza nje da pitam njih ono kaj sam pitala nju.
stanem ja pred ona vrata ko u konzumu i cekam da se otvore.
sikjuriti mi vice 'GARDEROBA!'.
odem do njegova sanka.
'molim?'
'morate ostavit stvari u garderobi.'
'joj, znala sam to. di je?'
'iza stupa.'
sad sam odmah skuzila na koji stup misli.
na garderobi pise da je rasprodana, ali dolazi lik izodozada i daje mi broj.
27.
bilo mi je to strasno znacajno tog trena.
dajem mu jaknu.
'i torbu.', veli mi.
uzimam novcanik, olovku, blok, iskaznicu koju mi je zena upravo napravila, i sok.
'ne smijete nosit to.', govori pokazujuci na sok.
'al zedna sam.'
fakat sam bila zedna ko graba.
'ne smijete.'
ne protestiram dalje.
popijem dva deci soka, ostalo spremim natrag i predam mu torbu.
odem ja opet pred ona vrata ko u konzumu i cekam da se otvore.
sikjuriti mi vice 'KARTICOM!'.
vidim da je nalijepljena kartica i ja je prislonim na to pazeci da je dobor okrenem, ali nis se ne desava.
'PROVUCITE!'
tu sam se naglas nasmijala.
a i on.
provukla sam je.
vrata su se otvorila trenutak kasnije nego sto sam mislila da ce se otvoriti (vec sam krenula provuci opet!).
i ja sam usla.
zena kojoj me uputila tipkacica je pricala na telefon.
s frendicom koju dugo nije vidjela.
o nekoj drugoj frendici.
koja ima muza.
i troje djece.
i opel astru.
a mama joj je bolesna.
nakon sto sam se napadno tri puta prosetala jako blizu njenog pulta, pokrila je onaj dio slusalice u koji se prica i rekla 'samo malo pricekajte, molim vas.'
'oh, nema problema.'
nakon par minuta poklopila je slusalicu.
'izvolite. oprostite sto ste cekali.'
' u redu je.'
ja sam joj rekla kaj hocu i poslala me na 4. kat.
(ona je pricala na telefon najmanje 7 minuta. sa mnom je razgovarala oko 45 sekundi.)
odem ja natrag kroz vrata.
sad nije trebalo provuci karticu.
pitam frajera kak cu doci na 4. kat.
liftom.
di je.
tamo je.
ok.
na cetvrtom katu, kao sto ste vec pretpostavili, za pultom nije bilo nikoga.
pa sam krenula gledati jel cu sama sto naci.
nasla sam odmah jedan dio gdje bi se moglo nalaziti ono kaj trebam.
uzela sam tri knjige i otisla sjesti.
dugo sam trazila prazan stol.
toliko dugo da sam se malo izgubila.
sjela sam.
pa je pokraj mene sjeo tip s nekom onom muzikom u usima tako glasnom da mi je smetao.
pa sam se preselila malo dalje.
u knjigama koje sam uzela nisam nasla nista.
pa sam malo lutala dok nisam dosla do lifta iz kojeg sam izasla.
jer od tamo sam se znala vratiti do mjesta gdje sam uzela knjige.
lutajuci skuzila sam i drugi pult.
tamo je zacudo netko bio.
i taj netko bio je vrlo ljubazan.
poslao me nekom drugom da mi pomogne.
'evo, ovo ispunite.'
ime.
prezime.
fakultet.
status.
nesto.
broj clanske iskaznice.
kopam po novcaniku.
nema je.
kopam jos jednom.
nema je.
kopam po djepovima.
nema je.
kopam po blokicu.
nema je.
'ja ne vjerujem. izgubila sam iskaznicu, a uclanila sam se prije pola sata.'
nastavit ce se...
nedjelja, 04.12.2005.
stotrideseti post
nasla sam pincetu.
bila je u onoj vreci s vaticama, koju sam ponijela da bih skinula lak i prelakirala nokte ponovno.
seka mi je kupila jucer novu.
uzela sam opet vrecu s vaticama, stavila unutra aceton, bazni lak, ljubicasti lak, kremu za ruke i pincetu.
a onda sam se sjetila da sam tamo stavila i proslu.
i zaista jesam.
sad idem.
na bludni vikend.
ili barem ono sto je od vikenda ostalo.
subota, 03.12.2005.
stodvajstdeveti post
upravo sam prolila pola case soka od maline po zidu.
slucajno, naravno (pa nisam luda da me to zabavlja!).
htjela sam uzeti spiglic za cupanje obrva, koji je stajao tik do case i tik do lampe (tik svaki sa svoje strane, a dijametralno suprotno u odnosu jednog prema drugom).
uzela sam spigl.
casa se zanjihala.
bacila sam spigl na krevet.
istovremeno sam drugom rukom pokusava spasiti sadrzaj case od prolijevanja, ali sam zgrabila casu nekako odozdo i dignula je u zrak.
pola sadrzaja je izletjelo na zid.
sad me brine hoce li ostat mrlja.
jer na tom je mjestu ispod mrlja od komarca i jedna od nekakvog pauka.
i sad grdo izgleda.
jos ako pocrveni...
uvijek kad pusim doma pere me zbiljska paranoja.
ne da ce mi nac nesto starci (jer fakat ne kopaju po mojim stvarima), nego da ce vidjet me i skuzit da nekaj ne stima.
jer su mi oci krvave ponekad (najcesce kad kasljem dok pusim, a malo kasljucam vec tjednima - nije za zabrinuti se, ali uzrokuje krvave oci).
najjednostavnije bi valjda bilo kupit kapljice za oci, ali nikako da ih kupim.
tak kupujem i pincetu vec nekoliko dana.
izgubila sam svoju, naime.
uzela sam je k direktoru predzadnji put.
za slucaj da uocim da mi raste koja od onih dlaka oko bradavice (jel ima netko da to nema?).
a direktor ima nekoliko obrva u lijevoj obrvi (kuzite, ne?) koje mu strse nekamo i mislim da su mozda malo sijede pa sam mu dvije iscupala.
trecu nije dao.
previse ga je boljelo :).
tocno se sjecam da mi je iscupao pincetu iz ruke i stavio je na stol.
a onda vise ne znam jel je jesam il je nisam uzela.
uglavnom, doma je nisam donijela.
on kaze da je nema jer je cistio.
znam da nije cistio, ali pocistio je stol.
i ako je nije bilo, onda sam je izgubila.
ispala mi je iz torbe.
kako uzasno glup nacin za izgubit nekaj.
iscupati mu tri obrve bilo je jednostavno previse bolno.
a ja sam danas isla na bikiniwax.
svaki je put sve bolje.
ovaj put cak ni krvi nije bilo.
kod kozmeticarke sjedi u cekaoni zena, koja mi je uzasno na nekoga zaslicila (mislim da na carmen electru...), lista elle, spickana boli glava, a na torbi ima 'balone na balkone' balon.
zavezan za rucku.
na spagi.
leti.
balon.
ona nakon listanja nervozno pusta elle i pocne sutati balon rucicama koje cekaju manikuru.
suta ga nemilice.
trakica se odvezuje.
i on odleti u zrak.
balon.
a ona ponovno uzima elle i pocinje ga zustro listati.
bas ne voli cekat zena, vidi joj se.
ne volim ni ja, ali znam da ce trajat maksimalno 10 min pa mi nije bad.
ne kuzim kak je imala mirnu ruku dok joj je ova pekla bjelancevinaste nokte.
i dolazim ja kuci, a mama me pita 'jesi bila kod ...?' (misli na mog najdrazeg prijatelja)
i ja kazem ko iz topa 'aha'
i onda joj slazem jos nesto (spominjuci i u toj lazi tog dragog prijatelja) kako bih izisla van po malo trave.
to me, recimo, nije nimalo brinulo (ta laz).
a nakon dva sata me zove taj prijatelj i ja mu odgovaram da nemam nis za pusit.
samo zato kaj znam da ce doc po to ak mu velim da imam i da cu onda mami morat objasnjavat po kaj je on dosao, a nemam neku uvjerljivu pricu (one dvije lazi prije toga pokrile su sve smislene stvari o kojima joj mogu nekaj rec).
to mi je pak izazvalo griznju savjesti.
jer njemu fakat ne lazem.
a i on bi meni dao da je obrnuta situacija.
i tak...
popusila sam veeeliki joint kako bih se oslobodila griznje savjesti, ali izgleda da cu morat jos jedan.
direktor mi je rekao da ce me ostaviti ne prestanem li pusiti (misli na sve vrste pusenja osim onog njegova kurca).
u sali je to rekao.
no onih pola istine je da mu to stvarno smeta.
dok sam s njim vise ne pusim.
ali doma sam puno vise, nego s njim.
a doma mi nitko ne sere.
i bas mi je fino da ga jebes.
jos da nadjem nacin dokazati mu da mi to ne skodi toliko koliko on misli da mi skodi...
...........................
zabrijavanje na patuljke
'two-timing touch and broken bones' je jedina stvar koja mene asocira na patuljke.
neki sam dan isla do grada kupit markicu za pokaz.
najprije sam popusila pljugu na stanici.
u busu se cula ta stvar.
a mozda je bila i samo meni u glavi (jer inace busdzije slusaju narodni radio. a nekad i stubicu.).
onda se sjetim epizode serije 'csi' u kojem imaju ubijenog patuljka.
patuljak je pseudo - to je termin kojim se oznacava onaj koji ima sve dijelove tijela proporcionalno (proporcije kao u velikih ljudi) poslozene (jer najcesce oni to nemaju, a iz epizode se dalo zakljuciti da je bolje biti pseudo nego obican patuljak, ako je za suditi po dojmu koji su ostavljali patuljci).
frajer je bio u invalidskim kolicima jer si je platio masno nekoliko dodatnih centimetara (postupak se vrsi tako da se kost lomi poprecno i razmice nekoliko milimetara ili je red velicine razmaka cak i manji, a onda cekas da se praznina okosta).
proces je jako dugotrajan i zahtijeva imobilnost, pa si neko vrijeme invalid.
kao sto im je to obicaj, u seriji su pokazali simulaciju pucanja kosti i okostavanja te praznine izmedju razdvojenih dijelova (ubrzano, dakako) i ja se svaki put kad cujem to stvar sjetim toga.
i onda sam se sjetila zene, koja je bila jedna od osumnjicenih, kako je rekla da joj smeta kad je zovu patuljcicom.
tad mi je na pamet pala tzv. misao dana iz proslog posta.
i da, jos mi uvijek nije jasno zakaj je mali covjek ok, a patuljak nije ok.
ali to je valjda jedno od onih pitanja.
mozda je odgovor 42.
a koje je ono pitanje?
