niska pretila plavusa rekla je zapovjedno 'kaziprst!'.
ispruzila sam joj desni.
zgrabila mi ga je svojim debelim prstima u korijenu i pritisnula ga citavom duzinom na ono crno.
i jos me imala obzira drsko pogledati dok sam (drzeci taj desni kaziprst ispruzenim kao da je kuzan) trazila maramicu da ga obrisem.
'nemre vam unistit lak.', veli mi ona.
ko da ja to ne znam.
izgubila sam osobnu, naime.
sjecam se da sam je imala jos krajem listopada kad sam isla napraviti pokaz za ovu godinu.
a neki dan sam isla u enesbe po neku literaturu (i razocarala se jer sam mislila da u svemirskoj knjiznici ima kaj mi treba, a ispalo da nema bas nis. ali bas nis.).
prvo sam doma popusila pljugu.
da mi ne bude dosadno po putu.
i uzela sam si harrya pottera i princa mijesane krvi sa sobom ukoliko mi bude dosadno anyway.
ja imam 25 godina.
apsolventica sam toga necega cega jesam pri tom nekom fakultetu sveucilista u metropoli nam.
ovo mi tece sedma (7.) godina 'na faksu'.
do proslog petka nikad nisam bila u enesbeu.
lagala sam mami i tati da tamo ucim dok sam bila na prvoj i drugoj, kako bih se druzila s tadasnjim boyfriendom, s kojim su mi druzenje zabranili.
no nikad uistinu nisam bila tamo.
vec iz busa sam vidjela da je ulaz tam gore.
a da je ono kaj sam ja uvijek mislila da je ulaz ustvari fotokopiraona.
i odem ja tam gore.
pise 'vuci'.
ja povucem.
jako su teska vrata.
toliko teska da mi se sikjuriti nasmijao kad sam usla kroz druga teska vrata.
skuzim sikjuritija kak mi se smjeska za nekim pultom i krenem prema njemu.
na pultu mu stoji 'upisi' sa strelicom prema iza mojih ledja.
okrenem se ja, vidim stup i nis vise.
'oprostite, di su upisi?'.
'iza stupa.'
obidjem ja stup (ima dva metra u promjeru - fakat mi nije za zamjerit kaj nisam skuzila da postoji 'iza stupa') i dodjem na pult.
nema nikoga.
moja dosadasnja iskustva s tima koji rade na pultevima pridonijela su zakljucku o istima.
zakljucila sam da su najvece lijencine na svijetu.
cekam ja.
naslonim se laktovima.
pa se okrenem.
pa sjednem na onaj mali nesto kaj strsi ispod pulta.
pa brijem da me ljudi cudno gledaju.
pa se dignem.
pa se opet nalaktim.
pa si govorim kak sam glupa i kak sam trebala uzet onaj broj koji mi je frajer dao kad sam nazvala enesbe da pitam kaj sve moram donijet da se upisem.
dakle, dao mi je frajer broj.
i ja sam zvala.
i zvala.
i zvala.
(pogadjate da se nitko nije javljao.)
nakon nekoliko sati javila se zena i rekla mi da samo moram imat osobnu (da ne bi bilo da moram donijet nekakvu potvrdu s faksa pa da moram uokolit po gradu!)
i nisam si uzela taj broj.
jer tocno bih zvala i onda bih joj poklopila.
odsetala sam do skroz lijeve strane pulta i istezala vrat da vidim iza nekog tamo paravana.
tad su me skuzili.
pa je zena dosla za minutu (nakon jedno 15 uzme li se u obzir SVO vrijeme koje sam joj provela pred pultom).
'index i osobnu', veli mi ona.
'oprostite! ja sam vas jucer zvala, ili nekog tko isto ovdje radi, i rekli su mi da kao apsolvent moram imat samo osobnu. zato index nemam.'
'u redu. dajte mi osobnu.'
tad skuzim da je nemam.
'joj, nemam je.'
gleda me ko da sam luda.
ja vadim sve stvari iz novcanika osim novaca.
nekoliko posjetnica. (ne znam kaj ce mi, al red je spremit kad ti je netko da valjda)
zdravstvenu.
iksicu.
kartice za bankomate.
neku plus klub karticu. tatinu. (ni to ne znam zakaj imam)
oslobodjenje od participacije.
omot s filmom od slika za dokumente. (vazan kasnije u prici)
nekoliko onih nagradnih bodova iz deema.
neke racune od stvari koje sam kupovala.
ugovor o placenoj skolarini u autoskoli.
slike od frendica i sestre.
clansku iz knjiznice.
i staru osobnu.
ne 'staru' kao staru, koja je bila prije nego sto su poceli radit nove, nego 'staru' kao nevazecu (probusenu).
ne znam zakaj nju jos uvijek imam.
i to u novcaniku ispod nove, tj. vazece (a opet stare obzirom da postoji i nova).
vec su mi ljudi koji su je vidjeli znali reci da kaj to nosim.
al ja ko da sam znala da ce mi trebat.
'imam samo staru.'
'ok, bit ce dobra i stara. podaci su isti?'
'da,jesu.'
uzem ona i pocne tipkat.
sve tipkacice imaju duge nokte, jel da?
'znate, ne mogu vjerovat da sam negdje izgubila osobnu.'
'aha...' mumlja ona tipkajuci.
'znate, sad me to muci. nikad ne gubim stvari. ili gubim gluposti. ali ne osobnu.'
'40 kuna, molim vas.'
i da mi ona karticu i racun i uputi me na pult iza nje da pitam njih ono kaj sam pitala nju.
stanem ja pred ona vrata ko u konzumu i cekam da se otvore.
sikjuriti mi vice 'GARDEROBA!'.
odem do njegova sanka.
'molim?'
'morate ostavit stvari u garderobi.'
'joj, znala sam to. di je?'
'iza stupa.'
sad sam odmah skuzila na koji stup misli.
na garderobi pise da je rasprodana, ali dolazi lik izodozada i daje mi broj.
27.
bilo mi je to strasno znacajno tog trena.
dajem mu jaknu.
'i torbu.', veli mi.
uzimam novcanik, olovku, blok, iskaznicu koju mi je zena upravo napravila, i sok.
'ne smijete nosit to.', govori pokazujuci na sok.
'al zedna sam.'
fakat sam bila zedna ko graba.
'ne smijete.'
ne protestiram dalje.
popijem dva deci soka, ostalo spremim natrag i predam mu torbu.
odem ja opet pred ona vrata ko u konzumu i cekam da se otvore.
sikjuriti mi vice 'KARTICOM!'.
vidim da je nalijepljena kartica i ja je prislonim na to pazeci da je dobor okrenem, ali nis se ne desava.
'PROVUCITE!'
tu sam se naglas nasmijala.
a i on.
provukla sam je.
vrata su se otvorila trenutak kasnije nego sto sam mislila da ce se otvoriti (vec sam krenula provuci opet!).
i ja sam usla.
zena kojoj me uputila tipkacica je pricala na telefon.
s frendicom koju dugo nije vidjela.
o nekoj drugoj frendici.
koja ima muza.
i troje djece.
i opel astru.
a mama joj je bolesna.
nakon sto sam se napadno tri puta prosetala jako blizu njenog pulta, pokrila je onaj dio slusalice u koji se prica i rekla 'samo malo pricekajte, molim vas.'
'oh, nema problema.'
nakon par minuta poklopila je slusalicu.
'izvolite. oprostite sto ste cekali.'
' u redu je.'
ja sam joj rekla kaj hocu i poslala me na 4. kat.
(ona je pricala na telefon najmanje 7 minuta. sa mnom je razgovarala oko 45 sekundi.)
odem ja natrag kroz vrata.
sad nije trebalo provuci karticu.
pitam frajera kak cu doci na 4. kat.
liftom.
di je.
tamo je.
ok.
na cetvrtom katu, kao sto ste vec pretpostavili, za pultom nije bilo nikoga.
pa sam krenula gledati jel cu sama sto naci.
nasla sam odmah jedan dio gdje bi se moglo nalaziti ono kaj trebam.
uzela sam tri knjige i otisla sjesti.
dugo sam trazila prazan stol.
toliko dugo da sam se malo izgubila.
sjela sam.
pa je pokraj mene sjeo tip s nekom onom muzikom u usima tako glasnom da mi je smetao.
pa sam se preselila malo dalje.
u knjigama koje sam uzela nisam nasla nista.
pa sam malo lutala dok nisam dosla do lifta iz kojeg sam izasla.
jer od tamo sam se znala vratiti do mjesta gdje sam uzela knjige.
lutajuci skuzila sam i drugi pult.
tamo je zacudo netko bio.
i taj netko bio je vrlo ljubazan.
poslao me nekom drugom da mi pomogne.
'evo, ovo ispunite.'
ime.
prezime.
fakultet.
status.
nesto.
broj clanske iskaznice.
kopam po novcaniku.
nema je.
kopam jos jednom.
nema je.
kopam po djepovima.
nema je.
kopam po blokicu.
nema je.
'ja ne vjerujem. izgubila sam iskaznicu, a uclanila sam se prije pola sata.'
nastavit ce se...
Post je objavljen 21.12.2005. u 23:24 sati.