pred ocima, ako se jos vidjeti mogu,
(vide se među prstima)
nema izlaza sa ceste,
pa i da su savršene,
podize se inje,
i suvise su klimave,
ruke slijepe pred ocima.



onda puste da klizi,
sa sve cetiri strane,
izbor koji bi birao,
ako je jos mogao,
jednu gospođicu, sebe
i jos izbora dva,
zadnji ples u ocima
nevidljivih prstiju.

drzeci talez u koritu pameti,
uzviseni subjekt smaknut postaje.
no, prasak se u kraju
ne moze posvetiti.
progutala stozer ili nju,
vatra posustaje u svom lirizmu.
zgusnuta u slavi neke druge osobe,
pronalazi si lice vec opisano.
svoje stvaralacke materije
oplakuje kratkim tonovima patetike;
dozvolite opioide,
hipnotike i kokain. i nista trece.
impulsi i navika spolnog
identiteta,
nocni su pejzazi
najcesce metafore.
ugođaj mi gledati
kako uzdahuju u Rimu.
koji se temelje, koji se provode.
mareći za poredbe u svakom kremenu,
prestaje i nestaje silovanje znacajki.
gorim zajedno.

zamisljam te,
o bradi deset kaputa ori.
visoko,
sutis kao da sam ti,
most na istocnoj strani
groblja.
sto ne vidjese grudi,
nije se ni nosilo,
duboko,
persiram te pomocu vir,
nedovrseno u jeziku
plavog farmerskog
trougla.
i sada,
ponovno
po duzini čela,
isto je celo na celu,
samo,
u toj glavi
sviras mi nokturn.

(Glenn Karlsen, http://www.flickr.com/photos/glennkarlsen/4511203516/)