POCEPANI DZEP

Tri dana nisam spavao u svom krevetu...

POČETAK
Ja obično živim mirno, izlazim kad imam kinte, nisam neki probisvet, niti švaler, ali ovih 3 dana su bili stvarno neverovatni. Kao da sam uskočio u "Trainspotting". Sve je počelo u četvrtak. Ja sam učio za ispit, "Međunarodni odnosi", najozbiljniji ispit, i mislio da četvrtak veče provedem kući kulirajući i uz fudbal na TV-u. U stvari, možda je sve počelo u ponedeljak - tad sam počeo polako da trošim štek marijuane koji sam nabavio za vikend... I tako, baš u taj četvrtak sam mislio da iskuliram, ali me je zvala jedna cura da dođem kod nje da gledamo film... Ok. Međutim, iskustvo mi je govorilo da će tu biti svega i ja ponesem napravim jedan lepi 100 S dzoint i krenem kod ribe. Kad mi tamo, a ono međutim - film koji smo trebali da gledamo, "Babilon", su joj loše narezali i nije mogao da se pusti... I tako, logično krenemo na DŽOINT I URADIMO SE SVETSKI, ALI SVETSKI! Kunem se da nisam ni dotakao nijednu njenu erogenu zonu, a riba je svršila tu u krevetu. Zamislite moju facu u tom trenutku. Šta je realnost? Jel stvarno ili sam ja poludeo? To je bilo nešto najčudnije što sam u životu doživeo, bar sam tada mislio tako.
Vratio sam se kući u pola 10 ujutru, slomljen.

ZAPLET
Zaplet sledi kada meni kasnije tog dana, npr. oko 5h stiže poruka u kojoj mi javljaju da mi je ispit odložen. Ekstra, uvek je bolje kasnije ... I tako mislim se šta da radim tad, sve me boli, umoran, a nema šansi da učim... Naravno, opet cura - ali druga, (jebo te, stvarno ima nešto u ovom februaru, nisu mačke za džabe toliko aktivne) zove na kafu. Ok, što da ne. Pošto sam fin dečko, kod nje ne nosim zabranjene supstance, tu nosim NEXT djus 100%, ne pije riba alkohol. Da skratim priču - trebalo mi je pola sata da je privučem sebi, dva sata da je skinem (!!!), a kad sam je skinuo radila je i šta treba i šta ne treba... Međutim, lepo kaže naš narod, što ne platiš na mostu platićeš na ćupriji - u neko vreme ja izgubim erekciju. Ma nema šansi da se digne... Ali, pametan čovek se svuda snađe - "dok na ruci imaš prst, ne mora da bude čvrst" što bi reko B. Đorđević... Ispravio sam kiks UJUTRU, nije tu problem...
Povređene sujete vratio sam se kući po strahovitom vetru u 11 ujutru.

FINALE
U subotu se kod nas igrao "večiti derbi", Zvezda - Partizan (interesantno da je to bilo istog dana kad i Dinamo-Hajduk). Ja navijam za Partizan, i bio sam na stadionu kad smo poslednji put pobedili Zvezdu (6. maj 2001. došao u BG iz Mitrovice specijalno za tekmu). Znači 6 godina nismo ih dobili, a poslednji put na njihovom stadionu smo dobili pre 11 godina. I šta se desi - RASTAVLJANJE, IZULI SMO IH IZ KOPAČKI, 4:2 ZA PARTIZAN! Nije potrebno govoriti kako sam slavio, mada nisam bio na utakmici, a stadion mi je na 20 minuta od gajbe... I uveče zaglavim prvo na nekoj house žurci koja je meni bila ekstra, ali moje društvo se baš nije slagalo sa njim i na kraju, finale, završim na Saobraćajnom faksu, gde je bila klasična narodnjačka žurka, sa gomilom riba koje ti se bacaju u naručje, pijane, razbijene... Ja sam bio naduvan, pa mi nije toilko smetalo, ali da sam bio čist, povraćao bih. I kao trešnjica na torti, kući me vozi žena taksista, u nekom razbijenom autu, proizvedenom verovatno u Čehoslovačkoj 1974 godine...
Nosio sam roze duks, to sam zaboravio! Napolju je bilo ekstra hladno, duvao je tajfun, jebo te...

REZIME:
DAN 1 - riba svršava a da je nisam takao
DAN 2 - impotencija
DAN 3 - pobeda u derbiju (iliti jebanje u zdrav mozak) i roze duks

Narednih sedam dana ne izlazim van.

Šarli je pokazao kako je to u Hrvatskoj, a kako se tzv. Bolonjski proces sprovodi u Srbiji ja ću pokušati da prikažem u narednih nekoliko redaka.

U suštini, stvar nije ni malo loša. Novina je u tome što ti se priznaju poeni ako si dolazio na predavanja i pri tom na njima aktivno učestvovao, zatim ako si napisao neki seminarski rad i plus ako si položio kolokvijum. Teoretski, ako si sve te zadatke uspešno obavio, tebi treba samo nekog elementarnog znanja, naj, naj opštijeg da bi prošao ispit sa najnižom ocenom, što je priznaćete odlična stvar. E sad, u tom grmu i leži zec - sve bi to bilo fenomenalno da se zaista i poštuje sve što tu piše, ali se ne poštuje, a evo i kako. Primer - meni profesor kaže da je rok za predaju seminarskog npr. 5, a ja mu predam 20-og i on to uvaži... Ili ja nisam na predavanjima, a upišu me ortaci i onda kao zaradim neki poen.

NE MOŽE TAKO!

Ovaj narod nije navikao da radi bez prinude. Ovde su se najbolji rezultati postizali onda kada se znao "red i zakon", tj. kada se znalo šta treba da učiš i koliko treba da učiš i do kada - tog i tog dana ti je ispit, pa se ti snađi. Sad ima više termina u toku roka, ali to nije dobro - studenti tome prilaze sa devizom "lako ćemo", a ni profesori nisu više tako strogi kao ranije i visoke ocene pljušte sa svih strana. A šta time dobijamo? Dobijamo ono na šta ja ukazujem otkad sam otišao iz srednje škole - dobijamo neobrazovanu i što je još gore zatupljenu mladost, a kad kažem zatupljenu mislim na onu najgoru vrstu, koja misli da zna, a nije svesna da u stvari ne zna mnogo toga... A sve pod plaštom kako naši studenti imaju dobre ocene i kako su oni u stvari pametna deca...

NE, NIJE TAKO!

Ova deca su naučena da varaju, prepisuju i koriste sva moguća i nemoguća sredstva da bi prošli ispit... Znam po sebi. Pravila civilizovanog sveta važe samo za civilizovani svet - ako ti već neko daje tolike ustupke, podrazumeva od tebe da ćeš i ti biti fer (da nećeš prepisivati, "ukrasti" seminarski sa drugom fakulteta, godine i sl.). E tu su se zajebali. Nema šansi da mi budemo fer. Ja bih voleo da se bude čisto, jer bih u toj situaciji znao tačno gde sam i koliko tačno vredim, ali je to trenutno nemoguće. Po mom mišljenju, lek mora biti drastičan - pojačana kontorla svuda. Da profesori podignu kriterijum, jedan ili maks. dva termina u roku, da se svi rokovi i datumi poštuju, ali i da se zna nagrada ako sve ispoštuješ do kraja. Da se odvoji žito od kukolja.

Sad, možda nekome i odgovara ovakva konfuzna situacja. Nije nemoguće da je tako. Kad bi se sve poštovalo i radilo po pravilima, to bi značilo i da bi profesori morali da dođu tačno u 12 i održe predavanje do 2, znači tačno u minut, dalje, značilo bi da asistenti ne mogu da se iživljavaju na tebi, jer bi ti mogao da ih tužiš dekanatu i da oni onda mogu da izgube posao. Dalje, to bi značilo da onaj lik u biblioteci mora da bude tamo i da skoči kad me vidi, a ne da me proklinje što sam ga digo iz stolice i poslao da u dubinu biblioteke da traži ne znam ni ja kakvu sliku.

JEDNOSTAVNO, SVAKO BI MORAO DA OBAVLJA SVOJ POSAO VALJANO! Da li su svi na to spremni, pitam ja? Ne, nisu. Više im odgovara ovakav nerad, a u stvari privid rada, gde mogu mirno da broje dane do penzije, uzimaju novac, a ovamo ih boli uvo za studente (čast izuzezcima, kojima stvarno dugujem svako pošptovanje, jer biti izuzetak u ovakvom sistemu može biti ili samo neverovatno lud ili neverovatno pošten čovek).

Kod mene u kraju jedna bakica stalno luta ulicama... Oko nje su uvek psi, tačnije uvek ide a prate je psi lutalice. Ona im dođe nešto kao vođa. Baka nije, po onome što sam video, mentalno hendikepirana, već je jednostavno beskućnik. Kod mene u kraju takođe postoji i dom za beskućnike, ali ona očigledno tamo ne želi da ide, što sam zaključio nakon što sam je više puta susretao kad sam se noću kasno vraćao iz grada.

I sinić sam je video. Plakala je. Kao da me je grom pogodio po sred srca, produžio sam dva tri koraka, teturajući se, a onda stao kao ukopan. Shvatio sam – nema joj pasa. Ona nikad ranije nije plakala, nikad je nisam čuo ni da se drugima žali na svoju sudbinu, samo je pogledala da li su neki dobri ljudi ostavili nešto pored kontejnera za nju i njene pse. Nikad nije preturala po kontejnerima, nikad. Samo ono što je ostavljeno pored je uzimala, i to za svoje pse, ne za sebe. I sinoć plače zbog pasa, ali plače onako tiho, kako samo prava tuga ume da plače... Mora da su pse ubli ili pohvatali šinteri.

Kako sam sinoć iz momenta zamrzeo sebe što nisam i ja počeo da plačem! Čak i sad mi neka tuga steže srce i čini mi se da ono što hoću da izrazim ne uspevam nikako...

Kakav je osećaj nemati nikoga?
Kakav je osećaj posle dugo vremena naći nekoga, pa makar to bile i životinje, pa posle opet nemati nikoga?
Koliko okrutnosti može da izdrži jedno obično ljudsko srce?

Koliko okrutnosti može da izdrži srce jedne bake?

Jedna od najboljih izreka koju sam ikada čuo je - I OVO ĆE DANAS SUTRA BITI JUČE...
Položio sam ispit danas, Savremene EKonomske Sisteme i super sam prošao, radio cele godine i sad samo dao "zicer"... I sad bi kao trebao da budem srećan i zadovoljan i tako to, ali ništa... Ne da me nije briga za ispite, ali ih moram polagati, da bih mogao da "mažem" oči roditeljima, koji mi šalju pare. Bez para si niko i ništa ovde - ne možeš nigde izađi van, moraš da paziš koju ribu startuješ, jer ako naruči martini bianco - puko si... Tako da zbog toga moram da učim... I učim, ali ni sam ne znam zbog čega...

Sad samo jedva čekam da zaspim. Sinoć sam po prvi put u svom životu gledao "Apokalipsu danas", antologijski film - tri sata sam blejao u TV i kao rezultat svega - ponovo sam otkrio "Doors"-e... Slušam "Crzstal ship" celog dana ... before you slip to unconciousness... divno, nema šta. A tek Marlon Brando u filmu - čovek ima ulogu od 15 minuta što mu je dovoljno da ukrade ceo film.

Čuo sam i još jednu predivnu izjavu, koju je parafrazirao neki hrvatski pisac, čini mi se da se preziva Babić, gostujući na TV B92 kod Olje Bećković u emisiji - KRAJNJA SE TUGA SMIJE, KRAJNA RADOST PLAČE...

Nikad mi nisu bili bliski mizantropi i pesimisti... jesu dosta puta bili u pravu, ali svejedno nisu mi bili bliski... ne mogu da se složim sa nekim ko kaže da ne voli ljude. Ljudi su dosta dobrog na svetu napravili, zar ne? Ili možda nisu?